Бжежински о Југославији

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Познати геополитичар Збигњев Бжежински одржао је, уочи 9. Светског конгреса социолога у шведском граду Упсали (август 1978), важан брифинг на којем је америчким учесницима овог скупа говорио о политици САД према Југославији. Поједини истраживачи југословенске кризе, попут руске историчарке Јелене Гускове, ово излагање оценили су као угаони камен политике западних сила, која је почетком деведесетих проузроковала разарање СФРЈ. Овај иступ тадашњег Картеровог саветника за националну безбедност вишеструко је важна историјска чињеница јер урушава најпре мит о наводној подршци америчке политике целовитој Југославији, али и други мит о наводном српском неразумевању природе политичких процеса насталих после пада Берлинског зида. На који начин и под утицајем којих фактора је уобличено ово излагање?

Хрватски новинар Дарко Худелист писао је о редовним контактима предводника хрватске политичке емиграције Мате Мештровића и Богдана Радице са Бжежинским. Један од таквих сусрета догодио се у Мештровићевом стану за време боравка Милована Ђиласа у Њујорку 1968. године. Бжежински је тада предводио специјални истраживачки Институт за питања комунизма, а поред тога био је члан Већа за планирање у Стејт департменту (1966–1969). Занимљиво је да је овом разговору присуствовао и Филип Е. Мозли, који је у то време био на челу Руског института на Универзитету Колумбија.  Худелист наводи да је приликом сусрета Ђилас настојао да америчке саговорнике увери да Југославији прети велика опасност од совјетске (руске) интервенције и да јој је због тога неопходна помоћ САД и Запада, али је Бжежински одлучно одбацио овакав могући развој догађаја (совјетску инвазију на СФРЈ, прим. аутора). Овај став проистицао је из изванредног познавања ситуације у СФРЈ, где су Американци имали „информаторе“ на највишим државним положајима.

У време када је убеђивао Бжежинског о неминовности америчке подршке, Ђиласу није био познат детаљан извештај Џона Кембела који је за потребе СИО сачињен о Југославији 1967. године. Овај аутор прецизно је описао стање у земљи за коју није видео перспективе и чија је будућност, према његовим речима, још у то време била сумњива. Свестан хипокризије Брозовог режима у његовој унутрашњој и спољној политици, Кембел је саветовао да се односи с Југославијом и надаље негују „као пример и узор Истоку“. Упркос овом извештају, Бжежински је јавно наглашавао да она предводи све комунистичке државе у економској реформи, отворености друштва и идеолошкој умерености. Међутим, десетак година касније (1977) у извештају Трилатерале доминирају упозорења „о кризи око Титовог наследства, националним тензијама и Југославији као потенцијално најексплозивнијој тачки у Европи“. Све то је свакако имало пресудни утицај на ставове које је Бжежински изговорио 1978. године.

Излагање Бжежинског у потпуности је одисало реторичким питањем: шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о теми која је веома оптерећивала Американце, који су страховали да би Југославија, после Брозове смрти, могла постати члан Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне, прим. аутора), с данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ, а које се и сада чине веома актуелним. Тако из овог  излагања сазнајемо за америчку подршку праксисовцима, као и за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса), али и за подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма“. Веома су занимљиве и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим идеје о ширењу потрошачког менталитета као најбоље противтеже сваком комунистичком егалитаризму, потом концепција медијско-културолошке инфилтрације као вида наметања западног система вредности, и, што је веома интересантно, ослањања Америке на имућније делове друштва – припаднике тзв. либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе. Са становишта геополитике, посебно је важна директива о разбијању Покрета несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач, и то преко деловања латиноамеричких држава – америчких савезника у том покрету.

Као што је познато, завршетком Хладног рата бивша СФРЈ је постала непотребна земља. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка“ најава разбијања једне земље и, последично, уништења једног народа (српског) за који је чувени Џорџ Кенан рекао да су „највећи амерички пријатељи у Европи“. Дипломатски односи Србије и Америке успостављени су давне 1881. године и имају дугу и богату традицију. Председник Вилсон је 1918. године подигао српску заставу на Белој кући и подржао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Свега стотинак година касније (1981) САД су подржале демонстрације сепаратиста на Косову. Био је то увод у крвави распад земље и „рат који се могао избећи“. Нажалост, у новој подели света, настао је један нови светски политички талас који се сручио на нашу земљу. Бжежински је деценијама био у средишту таквог политичког амбијента. Један утицајни руски часопис је поводом његове смрти 2017. године написао да је „Бжежински преминуо, али да ми и даље настављамо да живимо у свету који је стварао“.

ЛИТЕРАТУРА:

Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999.

Јелена Гускова, Историја југословенске кризе, I–II, ИГАМ, Београд 2003.

Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Нова Европа, Београд 2006.

Дарко Худелист, Говор Збигњева Бжежинског о разбијању Југославије 1978. године, Нови стандард, 14. 11. 2014.