ЦАРСТВО ИНКА

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Инке су биле ратоборно племе које је живело у пустињском јужном делу регије Андских планина. Некада су их звали „људи Сунца“. Од 1100. до 1300. године Инке се селе северно у плодну долину Куска. Одатле су освојили суседне делове, да би се 1500. године царство распростирало од Тихог океана до Парагваја и реке Амазон, и од регије модерног Кита у Еквадору до реке Мауле у Чилеу. Укључивало је делове данашње Колумбије, Еквадора, Перуа, Чилеа, Боливије и Аргентине у дужини од 4.000 km, а захватало је површину од 950.000 km². Престоница овог царства био је град Куско.

Царство Инка је било једно од највећих и најбогатијих царстава у Јужној Америци. Њиме су владали свештеници, имали један облик социјалистичког уређења. Владар је био обожаван као Бог, јер се сматрало да има натприродне особине и моћи.

Изгледа да Инке нису имале писмо за разлику од Астека који су њихови савременици. Било је много настојања да се докаже како цртежи којима су украшене тканине из Куска уствари представљају пиктограме или идеограме, али ниједан од тих покушаја није дао убедљиве резултате. Што се пак тиче тврђења Монтесиноса по којем су становници Анда располагали извесним системом знаковног писма, који је наводно заборављен након што су Инке забраниле његову употребу може се рећи да је недовољно озбиљно. Немогуће је и за тренутак замислити да би се употреба тако значајног средства за комуникацију као што је писмо могла изгубити под владавином суверена из Куска.

Књижевност Инка није дакле никад била забележена. Неколико митова о пореклу, нешто више прича у којима су од заборава сачувани подвизи и дела свих царева редом и које су колико-толико верно прибележили европски записивачи – то је све што је од ње остало. Усмено преношење чинило је ту књижевност посебно рањивом у условима притиска колонијалног друштва. Али она се у тако осиромашеном облику, у потаји одржавала и знатно после Шпанаца.

Као и у свим аграрним друштвима, знања из астрономије нису била занемарена у Андима. Знамо да је година код Инка одговарала соларној години. Ако је веровати Молини, почињала је у време летњег солстиција, то јест током месеца јуна. Други хроничари тврде, међутим, да је почињала у децембру, на дан зимског солстиција. Била је подељена на 12 лунарних месеци чија је имена, око којих се стари аутори ништа боље не слажу, наводно смислио Мајта Капак, четврти владар у Куску. Сваки месец је обухватио низ обредних поступака који су извршавани у престоници, као и низ привредних послова који су обављани у покрајинама. Соларна година се, међутим, није тачно поклапала са 12 циклуса месечевих мена. Наиме, она садржи 10,9 дана више него лунарна година. Али пошто су се за сваки месечев циклус везивали одређени култни обреди, а нарочито пољопривредни радови као што су сетва и берба, то одступање, из године у годину све веће, морало је периодично бивати отклањано. Власти у царству су биле озбиљно заокупљене проблемом слагања соларног и лунарног времена.

Због својих покушаја да израчуна право време, Виракоча Инка је заслужио да у историји остане забележен као први проналазач календара. Следећи владар, Пачакути, којем се за заслугу приписује тај исти проналазак, морао је да понови те покушаје. Пачакути је наводно наредио да се источно од престонице изгради 12 кула, како би одредио тачно место на којем се сунце рађа почетком сваког месеца. Граница између астрономије и астрологије је остајала нејасна. Небеска тела су на известан начин утицала на људе, а њихово кретање је имало вредност упозорења. Месец је својим положајем на небу најављивао оплођујућу кишу или пак сушу чија је последица била глад. Сваком месечевом меном почињао је период који је био повољан за неке делатности, а неповољан за друге. Пролазак комета предсказивао је епидемије, глад или ратове. Нарочито се страховало од помрачења, јер су она представљала опасност за читаво човечанство. Прорачуни који су претпоставка за развој астрономије и успостављање календара вршени су на основу децималног нумеричког система. Посао је био олакшан изумом неке врсте абака. Инкаски абак се састојао од пет редова са по четири преграђена дела, међу којима су се распоређивали низови од једног до пет зрна кукуруза.

Од најчувенијих остварења споменичке уметности Инка, који су Куску давали неупоредив сјај и доприносили славу царства, данас је преостало само нешто мало стена углављених у зидове андалузијских кућа. За традицију планинских крајева карактеристична је употреба камена и по томе се она разликује од приморске архитектуре која је као грађевински материјал користила искључиво циглу сушену на сунцу (адобе). Остаци грађевина из времена Инка говоре о изузетној градитељској вештини и способности Инка. Са невероватном прецизношћу слагали су огромне камене блокове у савршеном реду, тако да су издржали и терет времена, налете снажних земљотреса, али и бес шпанских конквистадора.

Главна особина архитектуре Инка је трапезоидни облик отвора чија горња попречна греда, ужа од основе, почива на косим или конвергентним носачима. Међутим, ни ти увис устремљени отвори, ни лажни прозори или нише нанизане на различитим висинама зида, нису били довољни да уклоне утисак о тежини што га остављају та додуше величанствена, али масивна здања са јако наглашеним хоризонталним линијама. Ту и тамо понека фигура змије, ламе или пуме, исклесана на оквиру врата, донекле ублажава строгост тих фасада. Архитектура и скулптура, тако складно удружене у ранијим цивилизацијама, раздвојене су код Инка који у вајарству ни немају значајнијих достигнућа.

Храмови и дворци углавном су грађени у једном нивоу, на правоугаоној основи. Архитекта је најпре правио њихову макету, која је зидарима потом служила као нацрт. Из оближњих каменолома добављан је камен, најчешће андезит, који је клесан алаткама од бакра или бронзе, а потом брижно глачан мокрим песком. Зидови су понекад били направљени од многоугаоних неправилних блокова који су тако савршено пријањали једни уз друге, да се на њиховом саставу није могла увући чак ни оштрица ножа.

Тврђаве Саксахуаман у Куску и Ољантајтамбо у планинској долини Урубамбе представљају најлепше примере војних грађевина. Свако од тих здања наслања се на падину природног брежуљка над којим се уздиже огромна кула. У подножју брежуљака пружао се грађевински комплекс од којег су сачувани само темељни зидови. Тек на цртежу и реконструкцији може се видети да је грађевина била у облику пуме, свете животиње у време Инка. Најважнији део целог комплекса налази се тамо где би анатомски било пумино срце. Пумине ноге су главни носећи зидови и представљају најснажнији ослонац целе грађевине. Широко поље које се пружа испод је била главна житница и има облик клипа кукуруза, што се може видети са врха тврђаве. Над Куском се некад уздизала импозантна тврђава Саскахуаман. Она покрива површину од 3.000 ha и налази се 2 km северније од Куска, на почетку Свете долине Инка. Потиче са самог почетка цивилизације Инка и једно је од најсветијих места. Ова грађевина је имала облик пумине главе, тако да зидови праве цик-цак облик тамо где се анатомски налазе пумини зуби.

Насеља су била изграђена на узвишењима, на стеновитим гребенима или на планинским врховима. Куће, са зидовима од грубо спојеног камења, распоређиване су без видљивог плана. Понекад су биле нанизане на узаним терасама, понекад пак стиснуте око малих дворишта, обликујући, помоћу тесних уличица, одвојене алвеоле. Правоугаони план по којему су изграђене чини их различитим од породичних настамби са кружном основом. Зидови су им били од сушених цигала или од грубих стена спојених земљом. Подржавали су кров чије су две једнаке стране својим спојем чиниле веома оштар угао. Врата у облику трапеза, која су често била једини отвор, мора да су се затварала застиром од коже или завесом од сламе или трске. Таквих је грађевина у неким насељима било и више стотина, а у другим тек неколико десетина. Већина њих је са две или три стране била заштићена стрмином неке литице, а са прилазне стране, дебелим бедемима распоређеним у цик-цак линији. Одбрамбени карактер здања говори о томе да су људи били доста несигурни у Андима пре него што је завладао мир Инка. Али за разлику од споменичке архитектуре обредног или војног карактера, цивилна архитектура Инка није се ширила у покрајинама царства.

За Мачу Пикчу (Machu Picchu) се сматра да је једно од највећих светских архитектонских и археолошких грађевина, због његове изванредне лепоте, необичности и складне структуре. Он посматраче изненађује начином на који се камени објекти простиру на уском и неравном планинском височју, ограничавајући при том стрму гребенску страну тврђаве ка кањону реке Урубамба. Основа града захвата површину од око 1 km2 и то на том месту за које су Инке сматрале да има магијску моћ. Неки верују да је Мачу Пикчу био светилиште у ком су младе девојке обучаване да служе Инка цару. У прилог тој теорији иде чињеница да од 135 тела која су откривена приликом истраживања града, 109 су била женска тела. Гробови су откривени на падинама и били су распоређени испод избочина или у удубљењима где су били заштићени од киша.

Грађевински објекти у Мачу Пикчуу имају правоугаоне основе, ограђени су са три зида и били су наткривени деблима дрвећа и сламом. Врата и прозори су отворени у виду трапезоида, као и нише у зидовима где су се налазили разни предмети и идоли. То је типичан стил архитектуре Инка. Сваки зид у Мачу Пикчуу је другачији, а најкомплекснији је зид Храма Сунца, који је сачињен од сечених и полираних камених блокова савршено и без грешке уклопљених једни уз друге.

Свеандски Бог звао се Виракоча (Wiraqоcha). Постоји мит о старом, прастаром божанству, који су Инке затекле када су заузели цивилизацију Тијахуанако на језеру Титикака. Они су тог страног бога називали Кон-Тики и дали му надимак Пачајачачи што значи „вечни владар света“. Од Инка је потекло предање да је Виракоча био непознат, стар, брадат човек који је носио крст и поставио га на једном узвишењу. Он је проповедао, оплакивао грехе света, а једном је, како додаје индијански хроничар Пачакути, учинио нешто врло чудно: водом је полио главу једног кнеза, свог присталице, да га покрсти. Основао је град Куско и многобројне храмове. Краљ Цари из Кокимботала га је ту напао и победио, а Виракоча је са неколико својих присталица побегао на океан. Ту је држао и опроштајну проповед својим приврженицима и прорекао будуће догађаје. Говорио је да ће се појавити лажни пророци, али народ нека их не слуша, јер ће кад дође време он послати своје изасланике – беле, брадате људе. Онда је Кон-Тики свој плашт раширио ка мору и са својим присталицама отишао. Могла би се ова прича сматрати пуком легендом, без икакве историјске подлоге, кад не бисмо знали чињеницу да су 1527. године Индијанци у Перуу прве Шпанце које су видели назвали баш Виракочама. Становници су падали ничице у прашину, белцима пред ноге. „Виракоча! Виракоча!“ чуо се шапат на све стране. Један од белаца збуњен и уплашен опалио је у ваздух. Још више су се Индијанци бацили смртно уплашени: „Ила Тики, Ила Тики”, то значи бог громовник. А пре тога већ неколико недеља и месеци изнад земље Инка парали су небо као крв црвене комете и земља се уз страшан тресак отворила и показала своју утробу. Врачи су из птичијих црева прорекли ужасне догађаје и око месеца су на хоризонту указала три колута – несумњив знак да долази крај света. „Виракоча, Ила Тики!” говорили су на све стране, присећајући се како су се прошле године 4.000 добровољаца (највернијих слуга Вајна Капака) бацили на ломачу, да умру, јер је Виракоча стигао на границу земље. И данас се белци сматрају синовима и народом свемогућег Виракоче, па се у пракси тај назив поклапа са појмом „белац“ или „господин“.

Инке су имале чврсту религијску структуру која је на врху имала Сунце као врховно божанство, Месец као његову пратиљу и супругу. Све церемоније као и жртве биле су њима посвећене. Инке нису приносиле људске жртве. Најважнија церемонија била је Инти Рајми када су захваљивали Сунцу за добру жетву, за све што су пожњели, ископали или узбрали. Религија Инка била је хилотеистичка: сва материја била је света. Створитељ, Виракоча или Пачакамак, био је „душа универзума“. Божанско утројство укључивало је и Пачамаму, Мајку Земљу, и сложено божанство неба чији су најочигледнији симбoли били Млечни пут, Дуга и Инти, Сунце. Култ сунца, својствен народу Инка, пре него што је постао државна религија.

Инке су светској цивилизацији донели прегршт културних и техничких иновативности. Њихово царство била је напредна цивилизација, до тренутка када се нису сусрели са шпанским конквистадорима. Франциско Пизаро је на челу са својом војском кренуо крајем децембра 1530. године из Панаме у освајање данашњег Перуа. Током 1532. године се искрцао на обалу Еквадора, утврдио прво насеље и кренуо у унутрашњост да се састане са домороцима. Пизаро је владара Инка, Атахуалпу сусрео у северном Перуу, близу града Кахамарке. Неповерљив према дошљацима, Атахуалпа је забранио Шпанцима боравак на својој земљи. Тада је дошло до чувене битке код Кахамарке где је владар Инка заробљен. Пизаро је за Атахуалпу тражио велики откуп, једну собу пуну злата, а другу сребра. Владар Инка и његови људи су испунили обећање, али га је шпански конквистадор прекршио. Оптужио је Атахуалпу за напад на шпанску војску и погубио крајем августа 1533. године. До краја године заузео је и главни град царства Куско, да би идуће основао себи нову престоницу и луку која представља садашњи главни град Перуа, Лиму.

Царство Инка је престало да постоји, а Шпанци су на овим просторима завели тзв. шпанско-португалски систем колонизације. Имајући војну премоћ, терали су домородачко становништво на присилан рад у рудницима и на вазендасима (плантажама). Услед напорног рада, али и ненавикнути на болести које су Европљани донели, број Инка се значајно смањио током каснијих векова. На подручју Перуа и Боливије и данас живи домородачко становништво (племена Кечуа и Ајмара) и сведоче о домородачким присуству на подручју Анда већ неколико миленијума.

Коришћена литература:

Вујадиновић, С., Шабић, Д. (2011). Регионална географија Јужне Америке, Географски факултет, Београд.

D’Altroy, Terence N. (2014). The Incas, Wiley.

McEwan, G.,F. (2008). The Incas: New Perspectives, W.W. Norton, Incorporated

Moseley, Michael Edward (2001). The Incas and Their Ancestors: The Archaeology of Peru,  Thames & Hudson

Рајт, Р. (1995). Отети континенти, Центар за геопоетику, Београд

Фавр, А. (2001). Инке, Плато, Београд