ЦАРСТВО НАФТЕ – АЗЕРБЕЈЏАН

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

Азербејџан је држава која се налази између Европе и Азије и заузима површину од 86.600 km². Налази се на прелазу између југозападне Азије и источне Европе, те се као таква сматра евроазијском земљом. На северу се граничи са Русијом, а границу представља Велики Кавказ, док се на источној страни налази Каспијско море. На западу се налазе Јерменија и Грузија, које су, као и Азербејџан, бивше републике Совјетског Савеза. На југу границу са Ираном чине река Аракс, као и Таљишке планине. Азербејџану припада и ексклава Нахичеван која се граничи са Јерменијом на северу и истоку, на југу и западу са Ираном, док се на северозападу налази кратка граница са Турском. Иако се чини да у земљи доминирају планински ланци, више од 40% Азербејџана је равничарско.

Северни и источни део Азербејџана заузимају планине Велики и Мали Кавказ са врховима изнад 3.500 m надморске висине, док се централним и југоисточним деловима земље простиру низија Кура и река Аракс. Велики Кавказ залази у Азербејџан својим југоисточним деловима, док Мали Кавказ залази својим источним делом. У Азербејџану живи око 8 милиона становника. У његовом саставу је и ексклава Нахичеван која заузима површину од око 4000 km² и територијално је одвојена простором јужне Јерменије. Азербејџанци као национална мањина, представљају већинско становништво у неколико округа крајњег северозапада Ирана.

Нахичеван је мали клин планинске територије и налази се између Јерменијe и Ирана. Према легенди, овај мали регион основан је пре 1500. године пре нове ере. Процветао је под персијском влашћу у средњем веку, а затим га је преузела Русија 1828. године, након тога постаје део Совјетског Савеза. У јануару, 1990. године када је Совјетски Савез почео да се распада Нахичеван је први прогласио своју независност. Међутим, за неколико месеци, народ је гласао да постане део Азербејџана.

Готово половину територије Азербејџана чине планине. Доминирају високи северни врхови Великог Кавказа, а управо ту се налази и највиши врх Азербејџана – Базарђузју на надморској висини од 4469 m. Високи врхови и глечери пружају прекрасан поглед на ниже долине, где се налазе брзи потоци који пролазе кроз клисуре. На југу и западу, Мали Кавказ чини други важан планински систем.

Централни део Азербејџана захвата пространа Куринска низија која у основи представља суву степу и заузима око 20% територије републике. На граници према Ирану издижу се Таљишке планине. Најважније реке су Кура и Аракс, које имају хидролошко – енергетски значај, а још већи значај за наводњавање. Аракс представља једну од највећих река у региону Закавказја у југозападној Азији. Протиче кроз Турску, Јерменију, Иран и Азербејџан.

На истоку, Азербејџан излази на Каспијско језеро. Оно је некада било део јединственог светског океана. Са великом воденом масом било је повезано Азорским, Црним и Средоземним морем. Растући рељеф Азије и Европе је полако изоловао слану воду Каспијског мора у велику шупљину која је више од 28 m испод нивоа мора. Каспијско море се простире од севера ка југу и има просечну ширину 322 km. Дубина мора доста варира, на северу је максималне дубине 1025 m. Такође се и салинитет разликује. На хладном северу, где се велике руске слатководне реке попут Волге и Висле уливају у Каспијско море, садржај соли је веома мали. Док је на суптропском југу, где се испаравање одвија много брже, салинитет знатно већи.

Прва људска насеља у данашњем Азербејџану датирају из каменог доба, пре више од 12.000 година. На стотине пећинских настамби ископано је широм земље. Најимпресивнији доказ живота из каменог доба представља више од 6000 гравура, названих петроглифи, пронађених на зидовима пећина у близини обале Каспијског језера.

Године 1236. монголски ратници моћног царства Џингис-кана освојили су територије данашњег Азербејџана. Око 1500. године формирано је ново персијско краљевство под династијом Сафавида, чија је престоница био Табриз. Нови владари су успоставили шитску грану ислама као званичну религију, а она доминира и данас. Током владавине Сафавида, Азербејџан је често био бојно поље у борби за власт између Персије и Русије. Године 1722. окончана је владавина Сафавида, северни Азербејџан се поделио на неколико кнежевина, као и подручја којима је управљао кан. Ове поделе су олакшале Русији преузимање власти. Персијанци су се борили у Руско-персијским ратовима. Русија је победом добила контролу над већим делом Азербејџана, а река Аракс је постала стална линија поделе. Овај напредак учинио је Русију првом европском нацијом која се преселила на Блиски исток. Отприлике половина азербејџанског народа остала је јужно од Аракса унутар Персије. Тамо живе и данас унутар иранске провинције Азербејџан.

Азербејџан је започео период развоја, под руском влашћу, који је био далеко другачији од онога што се догодило на персијској страни реке Аракс. Након што је у области Бакуа откривена нафта, модерно индустријско доба је готово преко ноћи стигло у нацију. Баку је постао центар нафтног бума. Град су почели да насељавају радници и нафтне компаније, што је довело до тога да су Азербејџанци чинили мање од половине градског становништва. До 1900. године Азербејџан је производио половину светске нафте, али велики бум није потрајао. Како су нови извори нафте пронађени у различитим деловима Русије и света, у Азербејџану се све мање новца користило за ове потребе.

Почевши од 1922. године, три региона Закавказја – Азербејџан, Јерменија и Грузија биле су спојене у федерацију под називом Транскавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (ТСФСР). Уз подршку совјетских комуниста, азербејџански лидери су покушали да створе државу – друштво у којем организована религија не би имала утицаја. До касних 1920-их, ова политика је постала позната као нетолерантни атеизам. Азербејџанска влада је затворила џамије и забранила верско образовање. Ова кампања је практично уништила институције ислама у Азербејџану, али је религија остала централна у животима људи. Већина становника је наставила да живи у складу са традицијом, веровањима и забранама ислама.

Крајем 1980-их наизглед неуништиви Совјетски Савез почео је да се распада. Азербејџан је своју независност прогласио 30. августа 1991. године. Последњи вођа азербејџанске комунистичке партије, Ајаз Н. Муталибов, изабаран је за председника нове републике. Убрзо након стицања независности, земља улази у сукоб са суседном Јерменијом због спорног региона Нагорно-Карабах, што је довело до рата и хуманитарне кризе. Потпуну контролу над овим регионом Азербејџан је остварио 2023. године.

Економија Азербејџана је још увек у стању транзиције, дуже од једне деценије, након што је земља прогласила независност од Совјетског Савеза. Пренос власништва над земљиштем и предузећима са државе на појединце је веома спор. Влада наставља да игра главну улогу у економији, посебно у контроли великих предузећа нафтне индустрије и природног гаса. Током година совјетске контроле, дошло је до веома лошег управљања ресурсима Азербејџана. Резултат тога је загађење животне средине за које ће бити потребне године да се опорави. Упркос многим проблемима, економија Азербејџана је јака и има велики потенцијал за будући раст. Резерве нафте и природног гаса су огромне, а све већи значај имају и инжењеринг, лака, као и прехрамбена индустрија.

Почетком 20. века Азербејџан је био водећи светски произвођач нафте, као и родно место индустрије која се бави прерадом нафте. Међутим, како је 20. век пролазио, улога Азербејџана у производњи нафте је све више опадала јер се индустрија развијала у другим регионима СССР-а, као и у остатку света. Азербејџан такође поседује и друге природне ресурсе, укључујући природни гас, руде олова, цинка, бакра, нефелинске сијелите који се користе у производњи алуминијума, као и велики избор грађевинских материјала, као што су кречњак и мермер.

Jезеро Нохур је једна од најпосећенијих природних атракција Кабале, града у Азербејџану. Налази се на око 5 km источно од самог града. Језеро је окружено шумама и високим планинама. Простире се на укупно 240 ha и достиже дубину до 24 m. Вода је веома чиста захваљујући слаткој води која се излила у језеро. Ово је место које привлачи туристе током целе године, иако је купање у језеру строго забрањено, постоји много других активности за посетиоце.

Национални музеј тепиха je основан 1967. године и налази се у Бакуу. Током година је мењао имена, а тренутни назив носи од 2019. године. Налази се у једној од најмодернијих зграда у земљи, чува веома богату традицију ћилима, али се у њему може такође истраживати традиционално ткање тепиха. Музеј је 2019. године добио националан статус за значајан допринос популаризацији и промоцији азербејџанске уметности ткања ћилима.

Село Лахиј привлачи посетиоце својим старинским улицама са калдрмом, каменим кућама, продавницама сувенира и невероватним занатским наслеђем. У прошлости се у овом историјском селу бавило са преко 40 различитих заната. Данас оно представља историјски и културни резерват.

Tврђава Чирак Кала је тврђава из раног средњег века и налази се у азербејџнском региону Куба. Током 5. века Атила Хунски је извршио неколико напада на Сасаниде и прошао кроз Кавказ. Они су потом изградили дуги одбрамбени зид под називом „зид Гилгилчај” да би се заштитили од напада Хуна и других северних племена. Изграђена на надморској висини од 1230 m, тврђава Чирак Кала, била је један од одбрамбених објеката унутар овог зида. Данас су остале сачуване само рушевине тврђаве, али се и даље сматра једном од најимпресивнијих тврђава Азербејџана. Због великих стена и неравног пута до тврђаве је скоро немогуће доћи колима. Многи туристи који желе да посете тврђаву долазе пешке из села које је удаљено око 6 km од тврђаве.

Шамакијска астрофизичка опсерваторија се налази на надморској висини од 1500 m у селу Пиргули. Основана је 1959. године због савршене климе у овој области и веома ведрих ноћи погодних за посматрање звезда. Посетиоци опсерваторију могу посетити дању или ноћу. Током дневних обилазака се посећује музеј, док се за време ноћних обилазака може посматрати небо кроз телескопе. Ово је највећа опсерваторија на територији Кавказа.

Подручје око Бакуа је дом бројних блатних вулкана, који се сматрају једним од најјединственијих природних феномена на свету. У Азербејџану је укупно забележено око 400 блатних вулкана. Иако су мањи од обичних вулкана, блатни су чешће активни. Пречник им је око 10 m, док њихова висина може достићи и до 700 m. Највећи вулкани блата на свету су Бојук Каниздаг и Торагај, а налазе се управо у Азербејџану. Овај тип вулкана настаје од тектонских покрета који узрокују да подземни гасови доспеју на површину.

Азербејџан, као земља богате историје, разноврсних пејзажа и јединствене културе, постаје све атрактивнија дестинација на туристичкој мапи. Спој древних традиција и модерних достигнућа, посебно у главном граду Бакуу, нуди посетиоцима искуство које комбинују прошлост и савременост.