Аутор: Немања Старовић, историчар
Конфликт између Израелаца и Палестинаца је пре свега модел конфликта око земље. Оно што чини овај конфликт изузетно компликованим, јесте то што су ставови двеју страна изузетно удаљени, и што су веома дубоко утемељени. Са једне стране Израелци (Јевреји) сматрају да је простор Палестине, њихова стара отаџбина, њихов стари завичај, са којег су протерани, и кренули да се исељавају у 1. веку н.е, након Јеврејских устанака против Римског царства, и да они имају пуно право да се врате на своју земљу са које су протерани, на простору данашњег Израела и Палестине. Са друге стране, Палестинци сматрају да успостављање Израела 1948. године, читав процес насељавања нацисита, заправо представља отимање њихове земље на којој су живели вековима, десетинама векова, а све на основу некаквих „мутних“ тврдњи о заступљености Јевреја, односно њихове доминације у Старом веку. Обе земље заступају своја међусобно супротстављена становишта која имају веома дубок темељ и зато је тај конфликт, изузетно компликовано решити.
Са Јеврејске (Израелске) тачке проблематичан је и сам појам Палестинаца, који они сматрају својим ентитетом, концептом, који заправо није постојао пре 100 година и сматрају га неком врстом политичког конструкта. Из њиховог угла посматрано становници Палестине су се идентификовали са својим арапским пореклом, није постојала разлика између Арапа који живе у Палестини или у Либану, Египту итд, већ је просто из политичких разлога, након рата 1948. године, након онога што Арапи зову „Нагба“ или велика катастрофа, на хиљаде Арапа протерано из својих домова, да је постојало политички опортуно позивати се на Палестински идентитет и издвајати га из ширег контекста Арапске нације.
Конфликт између Израелаца и Палестинаца се не односи само на територију, мада се проблем територије никад не може оставити са стране, он увек ту постоји. Други велики проблем јесте питање палестинских избеглица. Наиме, након рата 1948. године стотине хиљада Палестинаца су протерани са територије данашњег Израела, они су нашли уточиште у самој Западној обали, Појасу Газе, али и околним државама; пре свега Јордану, Либану, Сирији, Египту, па чак и у неким даљим државама попут Ирака. Питање њиховог повратка до данас није решено, оно је после питања територије друго најважније питање. Људи који су протерани, односно њихови потомци, с обзиром да је прошло већ преко седамдесет година, чине групу од око 5 милиона људи. Занимљиво је рећи да је ангажовање комплетне међународне јавности палестинских избеглица још 1948. било толико велико да су Уједињене нације формирале посебну агенцију која се бавила пружањем помоћи палестинским избеглицама у Појасу Газе и околним арапским државама. То је било тзв. UNRWA, која је једина специјализована у Уједнњеним нацијама, и која се бави избеглицама са само једног подручја, док поред ње постоји UNHCR, високи комесаријат за избеглице који нам је добро познат и на подручју Балкана. Новчана сума одвојена пројекат UNHCR била је толика да је педесетих и шездесетих година до једне помало парадоксалне ситуације, а то је да су људи у палестинским избегличким камповима имали боље услове живота у смислу: образовања, социјалне заштите, различитих животних прилика, него што је то био случај са становништвом у Јордану, Египту и Сирији.
Када говоримо о територији као главном питању које доминира овим конфликтом, и третира се у првом плану, морамо направити кратак историјски пресек. По завршетку Првог светског рата дошло је до колапса трију царстава. Распале се Аустро-Угарска, Османско царство и Руско царство које је захватила револуција, а на простору Немачке формирана је Вајмарска република. Распад Османског царства је за последицу имало да европске силе, пре свега Велика Британија и Француска, успоставе своје мандате под окриљем „Друштва народа“. На подручју Блиског Истока, Велика Британија је добила поред осталих мандата и мандат Палестине. Мандат Палестине је у почетку обухватао Трансјордан, оно што је сад Феншенденска краљевина Јордан, Британци су га поделили на два дела. Раздвојили су подручје југоисточно од реке Јордан и Мртвог мора и ту је успостављен Трансјордан територија са стриктно aрапском већином. Они су касније ту територију дали на управу Шерифу Хусеину од Меке и његовим наследницима као једној од фракција које су подржавале Британце у Првом светском рату. Друга је био Абдулазиз Ибн Сауд освајач Саудиске Арабије. Оно што је преостало је мандат Палестине и територија на коју су се до краја 19. и почетком 20. века насељавали Јевреји у малом броју, који су следили идеологију јеврејског национализма тежећи повратку у Свету земљу. Али тај процес насељавања постаје интензивнији након 1933. године и доласка на власт нациста у Немачку, које су се мерлие хиљадама или десетинама хиљада, касније су почеле да се мере и стотинама хиљада и тада настаје демографска основа на којој ће бити касније створена Јеврејска држава.Такво велико насељавање Јевреја производи незадовољство Арапа и од тридесетих година све интензивније сукобе између Јевреја и Арапа уз учешће Британских мандатних власти и то све ескалира 1938. године Великим арапским устанком. После Другог светског рата ситуација постаје неиздржива и Британци 1947. године доносе одлуку да се повуку из Палестине, а ствар се препушта у руке Уједињених нација.
Уједињене нације излажу план поделе где се први пут ствара визија тзв. „Државног решења“ и формирање две независне државе; у једној ће већину чинити Јевреји а у другој Арапи. Било је предвиђено да подручје западне обале, као и подручје западне Галилеје, имамо буду део који ће чинити Арапи, док би сам град Јерусалим био интернационална зона под међународном управом. Међутим, стране у конфликту не прихватају и 1948. долази до жестоког и суровог рата између Јевреја и Палестинаца. У тај рат се укључују и остале арапске државе, где Израел показује своју доминацију и практично одбија све те нападе успостављајући свој поредак над знатно већим делом територије него што је био предвиђен планом из 1947. године
До рата 1967. године Египат контролише Појас Газе, Јордан контролише западну обалу, а Израел контролише читаву територију, односно свој суверенитет, над већим делом Мандатне Палестине. То је још један рат који Израел води са свим својим арапским суседима где показује сву своју доминацију. Након овог долази и до Јонкипорског рата (1973) вођеног против Египта и Сирије, у којем ће такође извојевати победу али ће по први пут увидети и знаке своје слабости. Тако долази до формулисања политике „Земља за мир” где Израел схвата да би за успостављање трајног мира са арапским суседима пре свега оним највећим и најважнијим био спреман да да неки део земље. И то је у принципу основа по којој долази до споразума из Кемп Дејвида из 1978. године, по којем се Израел фазно повлачи са Синајског полуострва, које бива демилитаризовано, а који за последицу има и успостављање мировног споразума између Египта и Израела. Успоставља се принцип који ће тада бити веома важан и даље, тако да Израел показује спремност да се одрекне делова територије како би имала мало загарантован мир унутар својих граница и около својих граница.
- године се рађа милитантни покрет Хамас, и долази до првог проглашења независне Палестине 1988. године од стране Палестинске ослободилачке организације која ће признати пуну државу. Социјалистичка Федеративна Република Југославија је тада признала независност обе државе, Палестине и Израела.
Палестина је тада имала два покрета – Фатах и Хамас. Фатах представља Национални националистички доминантни секуларни покрет чији је оснивач био Јасер Арафат, и од свог оснивања је знантно еволуирао. За разлику од почетних позиција које су подразумевале непризнавање Израела, у међувремену су прихватили реалност постојања Израела као Јеврејске државе, али се залажу за то тзв. дводржавно решење, за потпуно фромирање независне државе Палестине, која је обухватала Западну Обалу и Појас Газе, која би имала своје међународно признање, своје оружане снаге, независност у пуном смислу. За разлику од њих , покрет Хамас долази до изражаја након ентифаде 1987. године и представља одцепљено крило покрета Муслиманска браћа египатског исламистичког (џихадистичког) покрета које је деловало на подручју Газе. Покрет Хамас је све само не секуларан – заснован је на принципима милитантног џихадизма, у потпуности негира права постојања Израела, њихове оснивачке покрете, наглашава да Израел не може и не треба да постоји, и управо та разлика је условила и битно другачији приступ израелских власти преговора са овим покретима.
Важно је споменути споразум из Осла 1993, који је специфичан по томе што се водио у једном чудном и веома корисном процесу, зато што су преговори у престоници Норвешке 1993. године били у потпуној тајни и што су вођени на нижим политичким нивоима. Позивани су на разговоре, на различите радионице, затворене сесије, панеле итд. На десетине представника средњег нивоа власти из Израела и са Палестинских територија једним модерним приступом издвојеним од јавности и разних медијских и политичких притисака, померивши се од оних јавно исказаних политичких ставова. Кроз рад са десетинама људи различитих профила и професија се покушало доћи до решења које ће задовољити некакве суштинске интересе и једне и друге стране. Тек након више месеци рада управо у таквом формату је читава ствар подигнута на виши политички ниво, и у Белој кући је закључен споразум који је назван “Oslo Accords” или споразум из Осла, управо због улоге коју су имали ти разговори и тај вишемесечни процес који се одвијао у главном граду Норвешке.
Споразум из Осла је предвидео постепено формирање Палестинске државе иако многи тврде да је споразум из Осла заправо мртав. Он је предвидео да се на Западној обали у Појасу Газе формирају зона А, зона Б и зона Ц, где би у зони А ( ради се о најгушће насељеним палестинским градовима у Западној обали у Појасу Газе) успоставила пуна цивилна и војна власт палестинске самоуправе, и та зона А обухвата тренутно 11% територије Западне обале. Поред ње била би формирана зона Б у којој би Палестинци вршили цивилну власт, док би војну власт вршила држава Израел јер би она практично бринула о безбедности, и та зона на Западној обали заузима још 28% територије, тако да се зона А и зона Б укупно простиру на 39% територије Западне обале, док би 61% територије Западне обале био у режиму зоне Ц, у којој пуну цивилну и војну власт задржава до даљњег држава Израел. Оно што можемо окарактерисати као успехом процеса из Осла јесте то што је успостављена палестинска самоуправа на чијем челу се до дана данашњег налази Махмуд Абас, што у највећим градовима у којима живи највећи део палестинске популације, функционише не само цивилна власт палестинске самоуправе, већ се о њима брину палестинске безбедоносне снаге, чиме је успостаљена добра сарадња између палестинских безбедоносних снага и оружаних одбрамбених снага Израела, што за неке ствари у међусобној комуникацији и сарадњи функционише. Оно чиме су Палестинци веома незадовољни јесте то што територије које су у режиму зоне А па и зоне Б заправо немају територијални интегритет. Ради се о томе да је Израел деценијама формирао Јеврејска насеља на подручју Западне обале, формирали су их и у Појасу Газе, али је једним храбрим, одлучним у том тренутку веома контроверзним потезом тадашњи израелски премијер, покојни Аријел Шарон, 2005. године одлучио да исели сва јеврејска насеља из Појаса Газе, што је било веома тешко спроводљиво јер су морали да физички су износе људе из својих кућа. Тако је Појас Газе је у потпуности пао под палестинску управу.
На самој Западној обали, уколико укључимо и појас источног Јерусалима који се налази под посебим режимом, тренутно живи негде око 600.000 јеврјеских насељеника.
Главни проблем за реализацију дводржавног решења и формирање државе Палестине у пуном обиму јесте непостојање територијалног континуитета. Међутим, постоје анализе објављене у израелским медијима. Лист „Harlitz“ тврди да је заправо нит говорити о томе да је потребно преселити 600.000 јеврејских насељеника да би се успоставио некакав континуитет будуће палестинске државе. Већина њих живи управо у насељима која се налазе уз саму границу са Израелом или, пак, у источном Јерусалиму, а остатак у одређеним насељима која се могу релативно лако повезати са територијом државе Израел. То значи да би ради успостављања јасног континуитета будуће палестинске државе било потребно укинути или раселити неколико десетина мањих насеља у којима живи неких двадесет до тридесет хиљада људи што је далеко мање од 600.000.
Ту долазимо до „плана века“, на чему Америчка администрација Доналда Трампа ради од самог свог уласка у Белу кућу. План је веома амбициозан, жели да у великој мери промени постулате на којима су америчке администрације до сада посматрале проблем Блиског истока, конкретно конфликта између Израела и Палестинаца. Још на самом почетку Трамповог мандата је његов саветник за Блиски исток Џаред Кушнер говорио о њему, међутим још увек није обелодањен.
Прво одлагање је дошло почетком 2019. године када је речено да је план мање-више готов али да ће се сачекати да прођу избори у Израелу, који су одржани 29. априла. Када су прошли избори у Израелу речено је да ће се ипак сачекати да прође Свети месец Рамазана у којем се налазимо, те да ће негде почетком јула месеца тај план бити представљен у јавности. Последња информација коју имамо јесте ова да се управо сада, јуче, данас или сутра Кушнер налази на својој турнеји по Блиском истоку која подразумева посету Мароку, Јордану, његовој престоници и Израелу, где ће разговарати са државним руководством, а најављено је да ће прва фаза плана бити објављена крајем јуна месеца дефинитивно у Бахреину, где ће бити одржано нешто што је сам Кушнер назвао „Економском радионицом“. Иако план није обелодањен сасвим је јасно да је администрација Доналда Трампа већ почела да га примењује у неким фазама, јер не можемо другачије протумачити одлуку Доналда Трампа, још у децембру 2017. године да призна Јерусалим за главни град Израела, што је одбијала да учини свака америчка администрација од 1948. године до данас. То важи и за одлуку да призна израелску анексију Голанске висоравни, јер прва држава на свету која је признала да Голанска висораван, окупирана у рату из 1967. године, представља интегралну територију Израела јесу Сједињене Америчке Државе (САД). То представља једно велико одступање од свих постулата америчке политике не само на Блиском истоку већ можемо рећи и шире. Та два потеза (признавање Јерусалима и анексија Голанске Висоравни) несумњиво представљају делове овог „плана века“ , а у исто време и једну веома јасну и директну подршку Израелском премијеру Бењамину Нетањахуу.
Шта тај „план века“ предвиђа? Ово су наводи који су објављени у самој израелској штампи:
– биће потписан тројни споразум између државе Израел, Палестинске ослободилачке организације и Хамаса
– биће формирана палестинска држава која ће се звати Нова Палестина, на подрчју Западне обале и Газе са изузећем јеврејских насеља, а Израел ће постепено ослобађати палестинске затворенике у року од наредне 3 године
Овде је веома нејасно речено где ће бити формирана држава Нова Палестина, није јасно дефинисано колико и којих јеврејских насеља, да ли ће постојати јасан континуитет о којем смо причали.
Затим каже:
– насеља на окупираној Западној обали која су нелегално под међународним правом биће анектирана од стране државе Израел
(опет се не каже која и колико)
– Јерусалим неће бити подељен већ ће га као своју престоницу делити Израел и Нова Палестина
– Палестинци који живе у Јерусалиму биће држављани палестинске државе, али ће Израел имати пуну контролу над општинским подручјем и свим земљиштем
– новоформирана палестинска држава ће плаћати новац тој општини Израела како би се финансирало образовање Палестинаца
Дакле, град Јерусалим би био фактички јединствена административна јединица под потпуном контролом Израела, али би Палестинци који живе у оквиру тог јединственог Јерусалима имали право на држављанство државе Нове Палестине, која би имала опет са своје стране право да организује систем образовања за Палестинце унутар те државе.
Једно од великих проблема јесте управо куповина земљишта и кућа која се одвија на подручју Јерусалима, то је проблем који дели Палестинску заједницу, заједницу Палестинских хришћана, с обзиром да њиме руководе епископи који су грчког порекла и етничке припадности. Већину верника чине Арапи (Палестинци) који често оптужују своје верске вође да су склони да продају Јеврејима (Израелцима) црквено земљиште и да тиме поспешују насељавање Јевреја на њихову земљу. Питање куповине земљишта било би решено тако што Израелцима неће бити дозвољено да купују палестинске куће, као ни Палестинцима јеврејске. „План века“ има следеће предлоге:
– Египат ће обезбедити Новој Палестинској земљи земљиште у близини Појаса Газе на којем ће се градити аеродром, фабрике и успоставити подручје за пољопривреду, али Палестинцима неће бити дозвољено да живе на овој земљи,
а по питању ауто-пута
– биће изграђен ауто-пут који ће повезивати Појас Газе и Западну Обалу, протезаће се 30 м изнад земље, на стубовима.
Предлог финансирања гласи:
– финансије за пројекат грађења ауто-пута долазиће са кинеске стране која ће платити 50% цене, док би 10% обезбедили Јужна Кореја, Аустралија, Канада, САД и Европска унија
Делује мало као „рачун без крчмара“ јер не знамо да ли је неко питао да ли су спремни да финансирају 50% цене тог мегаломанског пројекта. Каже даље:
– САД, Европска унија и арапске државе из Персијског залива ће спонзорисати реализацију овог споразума и формирање државе Палестине у наредних 5 година, и то би укупно коштало око 6 000 000 000 долара годишње, трошкови би се распоређивали на следећи начин: тако што би 70% овог износа (ради се о 6 000 000 000 годишње) плаћале арапске државе Персијског залива, 20% САД, а 10% Европска унија
Проблем унутрашње и спољне политике, укључујући и питање граница, план решава овако:
– Држава Нова Палестина не би имала дозволу да формира оружане снаге односно војску, али може да подржава полицију, уместо тога биће потписан споразум између државе Израел и Нове Палестине, у оквиру које би Израел бранио Нову Палестину од било каквог спољног напада
– Након потписивања споразума Хамас ће предати своје оружје Египту, а лидери покрета Хамас ће бити компензовани и биће им плаћене плате или финансијске пренадлежности од стране Арапских држава
– Нови избори ће бити одржани у држави Новој Палестини у року од годину дана
– Све границе између Појаса Газе, Египта и Израела ће остати отворене за промет људи и добара, а Палестинцима ће бити омогућено да користе Израелске аеродроме и луке
То је доста интересантно с обзиром да се Појас Газе од рата 2014. године налази у потпуној блокади, да више десетина хиљада људи који су некада радили у Израелу сада су практично затворени, услови живота су катастрофални и само 3% људи има приступ пијаћој води, а преко 50% се ослања на хуманитарну помоћ. Затим каже:
– Нова Палестина ће имати 2 гранична прелаза у државу Јордан, који ће бити под контролом власти Нове Палестине
– Долина Јордана ће остати у потпуности у рукама Израела и на њој ће бити изграђен ауто-пут са 4 траке
Значи буквално ће на овом подручју долине Јордана, која ће бити под пуном контролом Израела, бити изграђена путна инфраструктура. Ако Хамас или било које палестинско тело одбије овај споразум, САД ће обуставити сву финансијску помоћ Палестинцима и извршити притисак на остале државе да учине исто. Ми знамо да палестинска самоуправа данас функционише великим делом осалњајући се на међународну помоћ пре свега америчку, али и помоћ других држава Персијског залива. Затим каже:
– Ако са друге стране председник Палестинске самоуправе Махмуд Абас потпише договор, али Хамас, исламски Џихад, се са тим не слаже биће покренут рат на подручју Појаса Газе са пуном подршком САД:
– Са друге стране уколико Израел одбије договор САД ће обуставити своју финансијску помоћ која тренутно износи 3,8 000 000 000 долара годишње Израелу
То су отприлике неке основе плана које су изашле у јавност. Поред тога спекулише се и о некаквом великом пакету саудијских инвестија које би биле понуђене Новој Палестини уколико тако нешто прихвате. Спомиње се могућност изградње великог нафтовода, који би водио од Саудијске Арабије до Појаса Газе. Међутим, имајући у виду да су корени конфликта на Блиском истоку, поготово на подручју Палестине, веома дубоки да је тај конфликт битно другачије природе, да се тиче пре свега земље коју на овај начин Палестинци ипак неће добити, да се тиче светих места, Светог града Јерусалима који би опет по овом плану био под пуном контролом Израела, претпоставља се да ће бити тешко прихватљив и Махмуду Абасу и било коме који после њега дође. Са треће стране, пак, мислим да је аеричкој администрацији веома стало да за тај план добију подршку што већег дела арапског света, и да пуно ствари које можемо видети на подручју Блиског Истока последњих година, заправо јесу на неки начин повезане са реализацијом овог плана и управо проистичу из жеље Вашингтона да добије подршку најважнијих арапских држава, мислим пре свега ту на најбогатије државе Персијског залива. Дакле, заоштравање у односима са Ираном јесте нешто што иде на руку Саудијској Арабији, такође подршка која је дошла генералисаном Сухафтару у Либији, за многе неочекивано, јесте излазак у сусрет Египту и Уједињеним Арапским Емиратима итд.
Остави коментар