Аутор: мср Огњен Карановић
СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ
Како одох из слободних горах,
Мишљах у њих Српство оставити,
А међ туђим уљест народом.
Ком обичај ни језика не знам:
Вјера друга, царство, миса҆ друга;
Мишљах презрен, ка҆ и крвник бити,
Ради вјере – свијета неслоге. –
Но ја са свим другојаче нађем;
Бих дочекан у Котору красно
У српскојзи кући Лумбардића
Ту три дана ка҆ у тренућ прошли
Правом чашћу и весељем српским;
Док четврти, на уранак сунца,
Конте Јосиф из Доброте дође
Са његова два мила синовца,
Два синовца, како двије виле;
Тек се стасмо, брацки с҆ ижљубисмо,
Питасмо се са живот и здравље,
И у говор дуг искрено српски
Сташе сва три конта говорити:
„Воља нам је стари пријатељу,
Да нам кућу пођеш видијети,
Са свом браћом, која су ти овђе
Нашом браћом, храбрим Црногорцима” –
Ми без молбе кано Црногорци,
Из ријечи на ноге скочисмо,
Три-четири лађе напунисмо,
Њини момци одвезу нас брзо….
О, ви Срби! свуд ли српствујете!
Дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш!
Лактом вјере глупост чојка мјери
А озбиљност ђелом и врлином.
„Књижевник међ҆ архипастирима” и „владика међ҆ писцима” спевао је ове стихове када је као двадесетогодишњи младић, 1833. године, на путу за Русију, како би тамо био хиротонисан за црногорског митрополита, боравио у Боки, тачније у Котору, чекајући повољан ветар како би могло да почне његово путовање. У Котору био је гост кнезова Ивановића („конта”), славне римокатоличке породице којима је за уздарје владика и спевао поменуте стихове. Шта Његош каже: „…О, ви Срби! свуд ли српствујете!… Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш!… Лактом вјере глупост чојка мјери; А озбиљност ђелом и врлином.” Док нас многи, како у Црној Гори, тако и у северној српској покрајини убеђују да је прошло време „српствовања”, да је бити Србин, део српства, један анахрон, превазиђен социолошки феномен и да би коначно требало да постанемо оно што нисмо и да престанемо да будемо они које су Бока и Српска Војводина породили или изнедрили дотле нас свијетли Владика упозорава на пут који нам једини може помоћи да будемо оно што јесмо и оно што у свом несавршенству једино можемо и да будемо. Почетком ове године у Војводини, а крајем претходне године и у Боки и Црној Гори код дела пре свега политичке, политикантске, па и академске јавности наново су се појавиле недоумице у вези са питањима: ко смо, шта смо, чији смо? Те недоумице, у форми идентитетских питања, не постављају они који су на те антидилеме одговоре одавно пронашли, можда одувек и знали. Питања постављају и дилеме имају само они који Боку и Војводину не познају, или не желе да упознају. Питања поставља политика и политиканство и истовремено на њих одговарају, док наука, култура, како висока, тако и масовна, а онда и популарна, иако одговоре на те недилеме одавно познају, понекад као да се стиде да их још једном подвуку, те да неупућенима укажу да у доменима увида и сазнања о идентитетском карактеру или духовном профилу две земље – Боке и Војводине, политика не би требало себи да проналази посла, јер све што тврди супротно је памети и осакаћеном уму савременог човека и света. Наравно, кад је реч о Боки, та антипитања о њеном идентитетском профилу и пореклу наново су била покренута у вези са прошлогодишњим пописом становништва у држави Црној Гори, док су сличне недоумице или лажне дилеме о карактеру северне српске покрајине поново била уздигнута у оквиру изборних циклуса у држави Србији од новембра прошле, па до јуна ове године и свакако у време политичког погрома над Србијом када је усвајан срамни папир од резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација у мају ове године. У обе земље, они који су били запитани у вези са културолошким и духовним идентитетом Боке или Војводине, полазили су од својих идеолошких и политичких опредељења и агенди, често опхрваних постмодернистичким схватањима о релативности реалности, а самим тим и нереалности прошлости и излишности историје. Међутим, историја увек пружа одговоре и онима који је познају, а свакако и онима који би истински желели да је упознају. Конкретни политички и делом академски кругови имају право на истинско незнање, а уколико одиста желе одговоре на питања која сами покрећу онда смо опет дужни да познате одговоре још једном изговоримо. Скроман допринос том узалудном потхвату могу да пруже и овде изложене мисли.
Одавно, историјска наука нема никаквих дилема. Најлепше записе, хронике, путописе, етнографска, статистичка, белетристичка, поетска, фактографска и историографска дела о Боки оставили су: Вук Стефановић Караџић у Животу и обичајима народа српскога, где у компаративним анализама преплитања етнолошких особина Срба у пречанским крајевима и Боки которској јасно указује на идентитетски профил популације и њеног порекла, њене генезе у обе српске земље; Вук Врчевић; Симо Матавуљ; Стефан Митров Љубиша; можда и највише прота Саво Накићеновић из Кута у књизи О херцегновским Војновићима, затим у књизи Бока, антропогеографска студија, али и у десетинама студија, чланака, расправа, многим који су иза њега остали у рукопису. Свакако, прота Саво био је један од најбољих познавалаца повесница бокељских манастира и православних, делом и католичких храмова. Да не набрајамо даље све писце, хроничаре, историчаре, јер бисмо многе сасвим неоправдано изоставили, као и њихова дела. Када су у питању историографски, уметнички, филолошки и књижевни фундаменти генезе српског духовног, етничког, у сваком случају идентитетског профила, уколико говоримо о пречанским Србима, проналазимо истоветно стање у вези са етницитетом српског корпуса у Боки. За Доситеја Обрадовића, Гаврила Стефановића Венцловића, Јакова Орфелина, Захарија Стефановића Орфелина, Викентија Ракића, Милована Видаковића, наравно Вука Стефановића Караџића, Јована Стерију Поповића, Јована Хаџића и ине заточнике српске духовне и ризорђеменстке мисли у XVIII и XIX века не постоји никаква сумња коме се они обраћају, који народ представља есхатолошко надахнуће њиховог бесмртног дела. У било којој речци коју су написали или рељефу бакрореза који су направили, они се обраћају како васељени тако и роду ком су припадали и из којег су поникли. Сконцентрисани у оквирима Бечког, Пожунског, касније Пештанског и Новосадског културног круга, из којих су настали Матица српска и њен Летопис 1824. и 1826. године, наведени кружоци представљали су истинску срж српске интелигенције чији је рад условио, а и афирмисао духовно-културни и национални препород српског народа. Заточници барокне, рационалне, касније и романтичарске мисли и уметничког опуса представљали су аутентичне генераторе и надахнућа генезе српског грађанског друштва и његовог националног идентитета у пречанским земљама друге половине XVIII и у првој половини наредног века.
Национални препород и интеграција српске нације уздигнути на фундаментима револуционарних мисли грађанских револуција из епохе „дугог века”, односно од Америчке и Велике француске револуције до европске Револуције из 1848. и 1849. године баштинили су све постулате грађанског, постфеудалног друштва и његових норми, те су постали „национални инкубатори”, односно „басени” духовних, економских и политичких окосница Српске револуције у првој половини XIX века. Једном речју, да не беше српског грађанског друштва, утемељеног на постулатима просветитељске филозофске мисли и њених достигнућа у пречанским земљама и генерално у Хабзбуршкој монархији, а који су афирмисани у додирима српске протограђанске привредне заједнице трговаца, занатлија и мануфактурних предузетника претежно милитарског карактера у епоси борбе старих, европских апсолутистичких монархија против Француске грађанске револуције и касније Наполеона, са једне стране и духовне и политичке вертикале грађанске мисли, са друге стране, сигурно не би настали национална српска држава (изграђена у симбиози садржајне традиције српске средњовековне културе и државности са нововековном баштином просветитељске идеје о грађанском друштву), али не би био генерисан и српски национални идентитет, саздан од преплитања и међусобне условљености етничко-етнолошких традиција српског колективитета од средњовековне епохе до савременог доба. Такође, у тим условима српство не би сведочило развоју, одржању и утицајима редакција српског језика од његовог настанка, па до Вукове реформе, а данас не бисмо говорили о опстанку колективне свести о заједничкој прошлости и судбини коју су неговали српска књижевност, наука, а највише Српска Православна Црква у временима непостојања српске државе од XV до XIX столећа. Утицај и мисија Цркве били су пресудни у процесима очувања и касније афирмације српске колективне свести у тим тамним временима ропства српског народа, како у Хабзбуршкој монархији, тако и на простору поробљене Србије, пре Карађорђеве и Милошеве националне и социјалне револуције.
Истоветно стањима укупног социјалног статуса народа српског, словенског језичког, духовног и етничког порекла у пречанским земљама, народ у Боки на специфичан начин искусио је процесе генезе грађанског друштва и интеграцију националне мисли и идентитета тамошње популације у истом временском, односно епохалном распону. Било би заиста неумесно да подсећамо шире слојеве јавности, па и оне неупућене са почетка излагања, на који начин бисмо могли да детерминишемо етничку и духовну природу бокељског становништва у XVIII и XIX столећу. Могла би, рецимо, да нам детерминанта буде и писмо митрополита Саве и Василија Петровића упућено Дубровачкој републици 1. септембра 1763. године са Цетиња у вези са извесном новчаном подршком за потребе црногорског народа, када црногорске владике кажу: „И зато ми, оба брата митрополита за препоруку пресветлаго господина везира босанскога учинисмо мир са Вашом державом и Черном Гором и будући сада Вашием лјудима од Черне Горе мирно живлене, иштемо од Ваше високопочитаене републике помоћ да учините нашои церкви и народу черногорскому едном свотом од асприх како Сербли Сербима и своема суседима, ствар која ће ви бити за славу и дику по свема царствима и за боли Ваш интерес”. Зашто би пресветле владике, пастири у једном времену једине преостале епархије српске православне црквене заједнице, а свакако најстарије када је реч о повести Српске Православне Цркве, измишљале који народ се за помоћ обраћа, како они кажу својим сународницима „Сербима”, односно „Сербли Сербима”. На који начин бисмо дијалектички могли да објаснимо нагон митрополита Саве и Василија да се становништву и властима државе у јужној Далмацији обраћају за помоћ и то новчану, а да их ословљавају или насловљавају именом народа коме не припадају. Зар их не би на тај начин тешко увредили. Ако нису били малициозни, да ли су можда пресветле владике биле збуњене, односно необавештене о духовним одликама народа са којим су комуницирали? Но, оставимо по страни доказивање порекла идентитетског карактера народа Боке, јужне Далмације и Приморја путем примењивања фактографске архивске грађе. Како смо нагласили Бока је била специфична област српскословенског језичког, духовног, конфесионалног, римокатоличког и православног, а онда и националног идентитета. Свакако, развијала се у посебним условима, сасвим супротним од оних које су царевале у широким пространствима панонског басена или сливова балканских и европских река, Мораве, Саве и Дунава. Резултати истраживања заточника бокељологије нас сасвим добро информишу о принципима који су условили настанак и развој грађанске и националне мисли код народа Боке. У економском и привредном погледу окренута поморској трговини, смештена уз приобални појас, у геостратешким, често и у геополитичким оквирима веома потентном јадранском заливу, те са ограниченим распоном, у квантитативном погледу, његових популационо-демографских карактеристика, Бока је очувала вишевековну хомогеност етничке и конфесионалне структуре свог становништва. Сигурно, осим утицаја неколико великих и регионалних европских империја које су владале у њој након пропасти српске средњовековне државе, био је то и разлог због којег је на простору Боке одржан систем народних самоуправа њених општина савршено уклопљен у правно-политички систем Млетачке републике, касније Аустрије, а између управа ових империја и у време краткотрајних француских и руских власти. Са положајем који је био много незавиднији од статуса српског народа у пречанским крајевима Бока се налазила под далеко снажнијим притиском Бечког двора када је реч о генези, ризорђементу и афирмацији њеног националног идентитета и са другачијим карактеристикама социјалног раслојавања становништва у условима уздизања грађанског друштва. Међутим, свест бокељских капетана, српске православне црквене организације, племства, касније и кметова о припадности српском етничком корпусу била је несумњива.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Божић, И. (1979). Немирно Поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд
- Божић, И. (1982). Распад млетачког система у Приморју, у: Историја српског народа 2, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 403–413.
- Бојовић, Јован Р. (1991). Историјски оквири уједињења Црне Горе, Паштровића, Будве и Боке Которске 1813. године, у: Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813– године, Историјски институт, Титоград, стр. 17–27.
- Микавица, Д., Васин, Г., Нинковић, Н. (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496–1918, Прометеј, Нови Сад
- Микавица, Д., Васин, Г., Нинковић, Н. (2017). Срби у Црној Гори 1496–1918, Никшић, Институт за српску културу.
- Милићевић, Ј. (1981). Црна Гора 1797–1851, у: Историја српског народа, 5 (1), Српска књижевна задруга, Београд, стр. 159–211.
- Милутиновић, К. (1981). Срби у Далмацији 1797–1878, у: Историја српског народа, 5 (2), Српска књижевна задруга, Београд, стр. 277–307.
- Милутиновић, К. (1983). Настанак политике новог курса на Приморју, у: Историја српског народа 6 (1), Српска књижевна задруга, Београд, стр. 349–374.
Остави коментар