Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Пераштанске песме дугог стиха препеване су 1775. године у кратке стихове, вероватно из разлога што је до почетка XVIII века то био преовлађујући стих, да би до краја тог столећа био потиснут и замењен кратким стихом. Језичка форма свих тих песама сасвим је (и)јекавска, са икавским слојевима у стиховима где постоје инфинитивни глаголи. Спектар или каталог ликова и радњи, мотива у песмама, сасвим је идентичан уколико говоримо о јуначкој епици насталој или записаној у пречанским земљама са оном поезијом насталом или записаном на простору Боке неколико година или деценија пре него што је то чинио Вук Караџић у Срему и уопште у Хабзбуршкој монархији. Такође, форме, дужина стихова песама из пречанских земаља такође су идентичне са оним из Боке, свеједно да ли су ту настале или су у приморју записане. Разлике само постоје у оним песмама које су вероватно настале на простору Херцеговине, Босне или Смедеревског санџака, где је у њима присутно више турских туђица, док их у бокељском или далматинском певању има веома мало. Међутим, уколико говоримо о историјском карактеру тема које обрађују све те јуначке песме ми заправо препознајемо да оне припадају угарско-српском кругу песама, са различитим циклусима унутар своје структуре.
Сви мотиви у њима указују на историјат односа српског народа према угарској држави и друштву, где старије песме, косовског или преткосовског циклуса, можда оне настале пре XV века, тј. њихови мотиви и каталози ликова преплићу се са историјским процесима и стањима у каснијим епохама, због чега често долази до замене ликова. Међутим, све те песме, посебно личности у њима, митске, легендарне или историјске, присутне су и у Војводини и у Боки. Као што смо раније нагласили, уколико је било коме потребан јасан и недвосмилен показатељ у вези са заправо непостојећим неодумицама око идентитетског карактера становништва које је у XVI, XVII, XVIII веку на простору Боке и пречанских крајева стварао и певао епске песме, најбољи усмени или писани извор првог реда за те антидилеме налази се управо у мотивима и профилу ликова српске епске поезије. Уважавајући методолошке норме које захтева историографија, помоћне историјске дисциплине, као и сама историјска наука у вези са одређивањем аутентичних и веродостојних писаних извора за конкретан догађај, стање или процесе у историји било које земље или народа, дати књижевни род са потребном књижевноисторијском критиком сигурно представља неумољив и незаобилазан ослонац у препознавању положаја српског народа у претходним вековима на Балкану.
Песма не може да превари, ограничи поглед нити да унесе вишак конфузије у процесима детерминисања важних социоисторијских схватања када је реч о историји било ког, свакако и српског народа. Разуме се, уколико је на адекватан начин слушамо или читамо. Само злонамерни „волшебници” изникли из кора антиинтелектуалних и политикантских елита у корпусу српског народа (обавезно служећи инетересима различитих погибељних идеологија или страних влада) у XX и XXI столећу били су у стању да замраче све истине о етничком и духовном идентитету Боке и пречанских крајева. Наглашавамо, покушавају да реализују ту прљаву работу и даље. Писани, материјални, усмени историјски извори, резултати етнолошких и историјских истраживања, одавно утврђени, у њиховој искривљеној свести и срамној антиакадемској делатности постају безвредне цртице из списа које, уз беспоштедно фалсификовање културног, језичког и књижевног наслеђа српског народа, продукују импозантне количине несувислих и научно неаргументованих тврдњи да је етнички, духовно-културолошки, а касније и национални идентитет Боке и пречанских земаља био све друго, осим српски. Њима ни епска песма не може да помогне, они је не чују, не разумеју и одбацују, док нас све позивају да „слушамо злочиначке и монструозне Олује”. Свеједно, српска епска поезија, попут имена и презимена у крштеници детета, остају да сведоче да су Срби били и остали онај народ који је хомеровски опевао векове Боке и пречанских земаља.
А када смо код имена и презимена, постоји једна занимљива околност у вези са српским епским песмама, које су певане и у Боки и у пречанским земљама. Речи Србија, Србин, српски никада се не јављају, иако је непрекидно реч о Србији или пропасти средњовековне Србије и последицама тог догађаја, као главним мотивима и темама у тим песмама. Зашто би Срби и били спомињани у њима када су и певачи и слушаоци добро знали да се у датим песмама говори о српском народу. Да ли то значи да би данас требало сваки пут да потпишемо своје име и презиме у поруци коју шаљемо преко мобилног телефона некој особи са којом се добро познајемо. Народу и у Боки и у Војводини није било важно да ли ће се име њиховог рода непрекидно спомињати, јер и без спомињања Срба и Србије они су добро знали ко су и коме теже. Зар им је било важно што су певачи Обилића и Карађорђа савременицима и исписницима учинили? А зар нису били? Зар то њихово побратимство и друговање са Марком Краљевићем, изговором за сва наша кашњења, није и основна мисао Његошева и Андрићева, изражена уз познату клетву и молитву: „Нека буде што бити не може”. А не може да Бока буде без Војводине све док обе Косову крила буду. Или што би бесмртни песник казао:
„…Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
„Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити…”
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки,
затријеће сјеме у одиву.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету…”.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Божић, И. (1979). Немирно Поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд
- Божић, И. (1982). Распад млетачког система у Приморју; у: „Историја српског народа”, књ. 2, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 403–413.
- Бојовић, Ј. Р. (1991). „Историјски оквири уједињења Црне Горе, Паштровића, Будве и Боке Которске 1813. године”. Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813– године, Историјски институт, Титоград, стр. 17–27.
- Микавица, Д., Васин, Г., Нинковић, Н. (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496–1918, Прометеј, Нови Сад
- Микавица, Д., Васин, Г., Нинковић, Н. (2017). Срби у Црној Гори 1496–1918, Институт за српску културу, Никшић
- Милићевић, Ј. (1981). Црна Гора 1797–1851; у: „Историја српског народа”, књ. 5 (1), Српска књижевна задруга, Београд, стр. 159–211.
- Милутиновић, К. (1981). Срби у Далмацији 1797–1878; у: „Историја српског народа”, књ. 5 (2), Српска књижевна задруга, Београд, стр. 277–307.
- Милутиновић, К. (1983). Настанак политике новог курса на Приморју, у: „Историја српског народа”, књ. 6 (1). Српска књижевна задруга, Београд, стр. 349–374.
Остави коментар