Цинцари и Грци здравствени радници у Новом Саду

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Шаца берберин из романа Поп Ћира и поп Спира је после дерних студија (берберског заната) у Бечу постао хирург-дентист. Хирург са дипломом берберина који вида, даје чајеве, пушта крвдавањем пијавица ради регулисања крвног притиска, вади зубе и засеца гнојна места, а у одсудном часу, када гангрена запрети, сече екстремитете, није плод Сремчеве ироније, већ честа појава из оних времена. Новосадски хирурзи и зубари током друге половине XVIII века и касније, били су првенствено другог занимања, најчешће берберског. Путовањем кроз новосадску документацију често сам сретао случај сенатора Јозефа Рудија, који је држао берберницу и истовремено обављао функцију градског хирурга. Оваква пракса је у потпуности била у складу са тадашњим стањем у европској медицинској пракси: и поред строге регулативе и ригорозних казни, приучени хирурзи су без трунке теоријског знања из научне медицине, за нешто новца лечили широке масе народа. Колико су ове методе биле исправне и ефикасне показују бројни примери смртности услед гангрене и сепсе, као последице хируршких захвата ових надрилекара. Само су владари, високи племићи и врло богати људи могли себи да приуште скупе услуге малобројних учених лекара. Руку на срце, и медицински образовани стручњаци тога времена, који су предњачили у теоретском знању, често су постизали исти ниво квалитета услуга као и њихове приучене колеге надрилекари.

Надрилекари

У своме делу Здравствене прилике у југословенским земљама до краја деветнаестог века, објављеном у Загребу 1935. године, др Ристо Јеремић се бави и здравственим приликама у Новом Саду од средине XVIII века. Јеремић наводи неке надрилекаре који су у Нови Сад долазили из Турске и својим јефтинијим услугама били нелојална конкуренција домаћим лекарима са државном лиценцом. Као у случају трговаца и занатлија, и ови дошљаци надрилекари из Турске, били су претежно Цинцари, али их је било и Грка. Да би елиминисали нелојалну конкуренцију дошљака, угарски хирурзи су код власти правили сметње литотомима са Балкана. То су радили због своје користи, али и по наредби Намесничког већа. Оно је 1756. год. издало наредбу за целу Угарску коју је имао да спроводи и новосадски Магистрат:

… вагабунде који врше липотомију^[1] где се затекну, имају се ухапсити. Ако се код њих пронађу какве сведоџбе или привилегије, треба им одузети, а њима најстрожије забранити лечничку и хируршку праксу. Не сме се дозволити пракса ниједном страном лечнику нити хирургу, уколико претходно није положио испит у Пожуну код Државног санитетског саветника и од њега добио писмено уверење о том испиту.

Приучени литотоми из Турске су у Новом Саду вршили праксу и поред горње забране власти. Магистрат није тражио уверење о испиту пред санитетским саветником, него се задовољио изјавама сведока о успелој операцији. На основу таквих сведочења Магистрат је издавао дозволе за лечење од камена у жучном и мокраћном мехуру. У документу 1762. Fasc. 9. стоји да је 27. новембра 1762. године Магистрат издао Николају Станку (Станковићу), Цинцарину из Кожана, lithotomiae medico, атест за обављање ове праксе. Атест се образлаже тиме што је магистратска комисија позвала све пацијенте које је Станковић именовао и они су по својој савести признали његове успешне подухвате, као што је вађење камена из бешике деветогодишњем дечаку и излечена просутост (ноћно мокрење) двојици калфи. Врхунац Станковићеве професионалне вештине била је изјава како је трогодишњем детету безболно извадио камен из бешике, што су угарски литотоми негирали питањем откуда трогодишњем детету седимент у бешици! Поред Станковића, у попису новосадског становништва из 1781. године наилазимо још на Станковић Артемија Димча, Цинцарина са истим посрбљеним презименом, који је имао статус становника Новог Сада.

Међу лекарима који су тада радили у Новом Саду била су двојица странаца које су градске власти протерале 1767. године, јер су лечили пацијенте без лиценце и издавали лекове без дозволе. Магистрат извештава Намесничко веће да је протерао двојицу самозваних лекара без потребног писменог уверења о положеном испиту: један је био Грк и презивао се Даскали, а други је био Италијан непознатог имена. Даље у извештају о овој двојици нема других података.

Из списка који је градски физик 8. августа 1753. године доставио Магистрату, у Новом Саду праксу је вршило осам лиценцираних хирурга. Један од њих је био chururgo–tonsor Грк Марко, који се презивао Гречаско, према румунском придеву грчки, или посрбљено Гречански, како се овај водио у документацији Магистрата. Са дозволом за хируршку праксу Марко је добио и право да отвори берберницу са фирмом и цеховским знаком (изложеним висећим тањиром од жутог месинга изнад улаза). Родио се у грчкој колонији у румунском месту Калафат око 1728. године и у Петроварадински Шанац долази пре 1748. године. Са још петорицом православних Новосађана и четворицом католика (један је био из Баварске, један из Горње Аустрије и двојица су били рођени Новосађани), Марко је 1772. године код стабалног лечника Винклера положио испит quoad exteriores curas. Магистрат му је дао грађанство и право да са још шесторицом колега, поред пуштања крви и вађења зуби, сме да врши и остале лекарске послове. Не зна се како је Марко Гречански провео свој радни век, нити имамо било каквих података о његовом животу.

У наведеном допису Магистрат решава и питање двојице Грка, самозваних хирурга без лиценце, Димитрија Панаотовића и Јована Конвертита. Њих двојица су разапели шатор усред града са хируршким ознакама и почели лечити грађанство, иако нису били новосадски грађани. Магистрат им је на неко време забранио деловање, јер поред тога што нису имали грађански статус, Панаотовић и Конвертита нису успели ни да докажу своју хируршку стручност. Јовану се даље губи сваки траг, док се Панаотовић појављује у новосадској документацији 1757. године, када је поднео молбу Магистрату у којој моли да му се дозволи да настави да ради у граду као хирург. Тврдио је да од своје младости борави у Новом Саду, да је ту изучио посао и уз молбу прилаже рачун као доказ да је уплатио таксу за грађанство. Знамо да му је молба била одбијена са образложењем да је број градских хирурга попуњен и после тога се и њему губи сваки траг. Непуни век касније, међу новосадским берберима наилазимо на извесног Георгија Панаотовића.

Димитрије Панаотовић је рођен у Баноштору у првој половини осамнаестог века. Отац Панаот се у ово сремско место доселио из Кожана (Козанија) са братом Богданом, са којим је у ортаклуку држао дућан турске робе. Браћа Панаотовићи су својим комшијама Сремцима изгледали прилично чудно, јер су на кући пробили пушкарнице, како би магазу и еснаф могли да бране од честих напада фрушкогорских раубера. Иако су се сматрали Грцима славили су Св. Ђорђа као крсну славу. Пред крај осамнаестог столећа, у протоколу исповеданих Николајевске цркве за 1796. годину, наилазимо на Манојла Панаотовића, за кога се због малог броја људи са овим презименом оправдано може претпоставити да је био у родбинској вези са сремским Панаотовићима. Баношторски Грци су били у блиској родбинској вези са патрицијском породицом Политових, јер је Дафина, жена Михаила Полита и баба Михајла Полита-Десанчића, била кћи овог Димитрија Панаотовића.

Извештај градског физика, (ученог доктора медицине) Амбре од 16. јануара 1787. године о здравственим приликама током претходне године, наводи име неиспитане бабице (без државног испита) Анастасије Стојановић, Цинцарке из Малог Трнова у данашњој Бугарској. Анастасија, стара 52 године, била је удовица неког Србина; у Новом Саду је живела тек четири године и наведеног датума се пријавила на конкурс за градску бабицу.

Лекари:

Балта др Станиша – Анастасије, рођен у Новом Саду 1854. године као син новосадског свештеника Павла Балте.

Балте су били хеленизовани Цинцари пореклом из Босне, из села Зовика, где је живела велика заједница Цинцара. Директан предак Станишин, од последњих година осамнаестог века у Новом Саду, био је Георгије Николић Балта. О њему се зна да је у време последњег аустро-турског рата радио као царски конфидент, снабдевајући обавештајну службу монархије важним информацијама о стању у Босанском ејалету. Тиме је Балта особитују рефлексију од царства заслужил и ова рефлексија ће новосадским Јелинима добро доћи. О његовом образовању нема података. Неколико трговаца Балти били су становници Новог Сада и пре доласка Георгија. Као новосадски Цинцарин помиње се осамдесетих година XVIII века трговац Атанасије Балта (ГИД у Новом Саду, IX, 273). Четрдесетих година деветнаестог века Георгије Бељански у свом тестаменту помиње извесну Екатерину Балта. У једном огласу Православне црквене општине Новог Сада у Србском дневнику бр. 22, од 3. септембра 1852. године саопштава се јавности да је Павле Балта, бивши ђакон Алмашке цркве, произведен у свештеника.

Станиша – Атанасије је матурирао гимназију у родном граду 1872, а медицину завршио у Бечу десет година касније. Лекарску праксу је започео у Шиду, а наставио у Чуругу. Умро је млад, у двадесет деветој години од запаљења бубрега кога је запатио у Чуругу, суровог једног зимског дана (Јавор, 1883).

Барако др Гавра, рођен у Новом Саду  1. децембра 1879. године, умро у Ваљеву 9. марта 1915. године од пегавца.

По традицији, породица Барако се као грчка или цинцарска, из Влахоклисуре доселила у Угарску крајем XVIII века и њени тек досељени чланови су за себе говорили да су Грци. О претку који је ову породицу довео са Југа није се знало готово ништа, потомци нису успели ни имена да му сачувају. Наводно је имао четири сина, од којих се породица касније сећала двојице, Ђорђа и Јована, или Јанаћка. Причало се и о неком Василију, који је био силан хајдук на Цариградском друму, и који се за време Карађорђевог устанка придружио устаницима. Ђорђев праунук, Јован Барако, банкарски чиновник из Новог Сада, сведочио је тридесетих година прошлог века као осамдесетдвогодишњи старац да је породица Барако из градића Чарнојевић-Шимоди, у јужној Мађарској, у време Мађарске буне досељена у Ср. Каменицу. Посрбили су се још у Чарнојевић – Шомоди и узели крсну славу.

Гавра је завршио гимназију у Новом Саду 1897. године, а медицину у Будимпешти 1907. године. Велики рат га је затекао на лекарској служби у Каћу, где је и мобилисан. Одмах по преласку у Србију предаје се српској војсци и добровољно пријављује да служи у санитету. Почетком 1915. године служио је у чувеној Ваљевској болници, где се заразио пегавцем, од чега је и умро. За њиме су остала два малолетна сина, Стеван и Милан.

Гадеши др Константин, рођен у Новом Саду око 1800. године. Изданак је цинцарске породице која је баштинила снажну свест о јелинској припадности. Константинов деда Коста је био један од оснивача грчке општине и грчке школе у Новом Саду и борац за очување грчког духа у вароши.

Константин је медицину, хирургију и акушерство (опстетриција) учио у Бечу и Халеу. После званичне промоције у ученог лекара седам година је радио у Ср. Митровицу, па прелази у Србију, да би јула 1849. године постао физик вароши Београд. У његовој кондуит листи пише да је говорио српски, грчки, цинцарски, немачки, мађарски и латински.

Димић др Александар, рођен у Новом Саду 1797. године. Новосадски Димићи су били цинцарског порекла, део породице су били симиџије (пекари), док су други били  чувени новосадски златари. Александрова породица је живела у великој и лепој кући у Дунавској улици. Био је ожењен Софијом, једном од кћери новосадског градоначелника Георгија Константиновића.

Александар је дипломирао медицину у Пештиса радом Dissertatio inauguralis medica de erysipelate 1824. године. Био је градски физик Новог Сада, па жупанијски физик у В. Бечкереку, па опет градски физик у Новом Саду. О катастрофалним приликама на Бари (између Рибље пијаце и Подбаре), градски физик Александар Димић је у свом извештају од 29. новембра 1858. године, девет и по година после пропасти града, овако написао:

На хигијену града утичу баре и блата што остају поред честих поплава. Градске улице су пуне блата и устајале воде, која се разлива не само из јавних, него и из приватних бунара. Њима се придружује сапуњава вода коју канали из кућа спроводе на улице. На Бари поред бивше пиваре, знатна множина крви и балеге од закланих оваца, а све то у средини града, близу житне пијаце, налази се отворена јама, пуна крви од малочас закланих оваца и друге нечистоће. Гајење свиња на више места у средини града, као што је од раније познато, развија у топле летње дане несносан смрад и ројеве несносних мува и даје испарење врло штетно за људско здравље.

Умро је 1864. године и сахрањен је на Светојованском гробљу.

Јовановић др Јован, Змај, рођен у Новон Саду 24. новембра 1833. године у већ посрбљеној грко – цинцарској породици. Змај је занимљив као песник, лекар, јавни радник и по свом пореклу. Оставимо по страни величанственог патриоту, српског поету и дечјег песника,  у овом прилогу биће речи само о Змају лекару и његовом пореклу.

Најстарије јасно појављивање првог новосадског Змајевог претка, прадеде Константина, Косте Јовановића у новосадској документацији је у извештају Магистрата Намесничком већу о примљеним грађанима с почетка 1768. године. Том приликом се извештава како је Константин Јовановић, бакалски трговац родом из Македоније, примљен за грађанина Новог Сада 15. јануара 1767. године. Не знамо када је, ни из ког места из Македоније Константин дошао у Нови Сад, али је стигао доста пре 1760. године, када му се родио син Јован. Био је Грк или Цинцар, коме је грчки језик дуго времена био једини и намеће се закључак како све до женидбе није знао српски језик. И када је научио да  говори матерњи језик своје жене, опет је писао само грчки, јер српско писање није никада савладао. Младом самцу требало је неко време да заради довољно новца како би основао породицу. Оженио се Српкињом, што је утицало да се већ његов син Јован осећа Србином. У зрелим годинама Коста се званично одрекао породице из које је потекао, тако да се после његове смрти из Македоније није нико јавио као законити наследник. У званичној изјави којом се одриче изворне породице назван је maiorenus Graecis, (пунолетним Грком).

Јован Јовановић је рођен и одрастао у кући на почетку улице Златне греде, између Платонеума и гимназије која данас носи његово име. Матурирао је за време Буне у Словачкој и потом учио три године права у Бечу и Прагу, али диплому није стекао. У првом Милетићевом магистрату Новог Сада 1861. године био је подбележник и упоредо се бавио књижевношћу уређујући лист Јавор. Увидевши да се од књижевности не може пристојно живети, уз помоћ пријатеља добио је место надзорника у пештанском Текелијануму и уписао се на медицински факултет. После стицања дипломе доктора медицине децембра 1870. године вратио се у Нови Сади започео приватну лекарску праксу. Како пише др Ристо Јеремић, Змај не бејаше меркантилног духа, а вазда је волео весело друштво. По речима новосадског протофизикадра Младена Јојкића, у педесетими почетком шездесетих година XIX века у Новом Саду се много веселило, а округли сто песника Јована Јовановића беше у том погледу на гласу. Изгледа да се ни после доктората веселог живота није оканио.

Док је са породицом почетком седамдесетих година живео у Панчеву, у двадесет седмој години умире му супруга и он се сели у Ср. Карловце, одатле у Футог, па у Нови Сад, да би одатле прешао у Ср. Каменицу. Без чврстог ослонца, сели се у Београд, одатле у Беч, па се враћа  у Ср. Каменицу и опет 1890. године одлази у Београд. У српској престоници скупштина му је изгласала пензију од 4.000 динара годишње и чин капетана прве класе, али су му либерали замерили што је он остентативно отказао своје лекарске услуге српској војсци и српском народу у рату 1876. године. Из Београда је по жељи меродавних фактора 1898. године прешао да живи у Загреб, да тамо утиче у помирљивом духу на Србе и Хрвате, а српски живаљ да добије једну ауторитативну личност. У међувремену, деца су му умирала једно за другим, па се Змај потпуно сломљен враћа у Ср. Каменицу. Ту је тужан и усамљен, без породице, умро 14/1. јуна 1904. године.

Према општем мишљењу колега и струке, Змај је био слабо медицински поткован. Није се, кажу, умео снаћи ни у дијагнозама ни у терапији, тако да није имао много успеха у лекарској служби. Главни узрок томе, по процени савременика, био је тај што је Змај у праксу ушао из студентске клупе, а због вишка година није стигао да одради болничку праксу вођен искусним лекарима. Како год, изгледа да је песник шкодио лекару.

Змај је написао неколико чланака из медицине: у Српском омладинском календару за 1872. годину објавио је чланак О спавању и бдењу, у часопису Домаћи лекар за 1871. годину написао је чланак О храни уопште и шта је храна нашем телу; исти часопис је за наредну, 1872. годину донео његов прерађен чланак О старим и за старе… Своме добром пријатељу, знаменитом српском историчару Илариону Руварцу, дао је неколико писаних савета у погледу зуба и о пушењу дувана. Сви наведени чланци тематски више приличе некаквом народном лечнику, него лекару школованом у Бечу.

Камбер др Андрија, рођен у Руми 1782. године. Камбери су радо истицали своје грчко порекло, док Стајић за њих каже да су били Цинцари. Двојица представника ове породице, која је била међу најугледнијим новосадским фамилијама, служили су Новом Саду као градски начелници. Њихов предак Георгије је средином XVIII века дошао са грчког Југа у Руму, где се оженио Евдоксијом, девојком из земунске  цинцарске породице Карамата.

Андреј или Андрија био је рођени брат Јована Камбера, будућег градоначелника Новог Сада. Уписао је први разред човечности новосадске католичке гимназије у јесен 1795. године, а његово даље школовање нам није познато. Једанаест година касније поднео је Магистату ради публиковања две дипломе: прву, доктора медицинских наука и другу, о довршеним ветеринарским студијама. Дипломе је стекао на студијама у Пожуну, Пешти и Бечу; у Пешти му је нуђена професура на универзитету, под условом да се покатоличи, што је он, увређен са индигнацијом одбио. Новосадски хроничар Ђорђе Рајковић, који је са Андрејевим сином Петром похађао гимназију и добро познавао доктора и прилике у његовој породици, овако га описује:

Био је доктор Андреј Камбер средњег раста, очију више плави´, образи му још и у старости као ружа румени, глас танак, симпатичан…  Волео је доктор музику, кућа му је увек била пуна птица певачица и он би из певнице, неданимице слушао њино лепо појање…

Први пословни ангажман доктор Андреј је нашао 1806. године у лечењу Јелисавете, удовице новосадског трговца, Грка Насте Чолака. Његов петогодишњи труд је смрћу пацијенткиње остао неплаћен, па се доктор за наплату својих потрашивања обратио Магистрату. Тражио је да му се по тадашњем курсу исплати 32.850 форинти, што није добио. Пре 1811. године Андреј се оженио Катарином, или Екатерином Каулици, кћерком књижара и књиговесца Дамјана, такође грко – цинцарског порекла.

Октобра 1848. године писао је Андреј Камбер свој тестамент, из кога дознајемо да је у порти Светојованске цркве имао спремну породичну гробницу, у којој је већ био сахрањен његов син Павле. Својим законитим наследницима, синовима Петру и Јовану и кћерима Марији и Јелени, оставио је своје две куће, готовине 1. 400 форинти, 133 дуката, намештај и сребрнину, те многа потраживања у меницама и обвезницама.

О погибији доктора Андреја Камбера, Ђорђе Рајковић пише:

… приликом бомбардовања Новог Сада (12. јуна 1849. године) потегне он у Варадин да се избави; али када је стигао код такозваног брукшанца, спопадну га непријатељски војници и исеку на комаде… Исти дан погибе и његов млађи син Јован: погоди га ђуле из напереног топа с Варадина и однесе му обе ноге. После неколико сати, у мукама издахну.

Кода др Александар, рођен 1817. године у Новом Саду. Једна од правих цинцарских фамилија које у Новом Саду нису криле своје влашко порекло, али ни жељу да буду Грци, били су Коде. Њих први помиње Роса 1806. године, уз податак да је последњих година XVIII века у Нови Сад стигао оснивач породице, Димитрије Кода.ОдДимитријеве деце најмање се зна о кћерима, док нешто више о сину Александру. Рођен је 1817. године, годину дана после старијег брата Георгија (Ђорђа) и на време је међу најбољим ученицима завршио српску православну гимназију у Новом Саду 1832. године. После успешно завршених студијамедицине у Бечукао лекар је радио у Темишвару.

Кода др Александар, Ђорђев (син Ђорђев, братанац Александра), рођен је 1855. године. Медицину је завршио 1883. године, у прво време бавио се приватном праксом, да би 1887. године био именован почасним среским лекарем у Новом Саду. Васа Стајић у својим Новосадским биографијама II о њему каже:

Био је ванредно добар човек са јаким социјалним осећањем које је показао после Светског рата старајући се о ратној сирочади.

Умро је 1925. године као лекар Српске православне велике гимназије у Новом Саду.

Марго др Теодор, родио се у Пешти 22. фебруара 1816. године. Теодор је био син пештанског православног свештеника Грка Георгија Марго, почасног члана Матице српске и надзиратеља Летописа (у Матичиној документацији он се помиње посрбљеним именом као Марговић). Мајка Екатерина била је изданак угледне новосадске, већ посрбљене породице Саранда и то је Теодорова једина веза са Новим Садом.

Теодор је високе науке учио у Пешти и Бечу и завршио их је 1840/41. године положивши докторат филозофије и докторат медицине. Неко време после био је асистент у Општој болници у Бечу, потом седам година асистент при катедри физиологије и анатомије у Пешти. Средином века постаје професор биологије на медицинском факултету и приватно предаје хистологију. После десетак година одлази у Беч код професора Брикеа, у његову физиолошку лабораторију. Ту је, пре чувеног др Кинеа, открио да семоторни нерви завршавају у мишићној маси. Захваљујући овом открићу добија позив да као редовни професор предаје на Хируршком заводу на универзитету у Коложвару (Клуж).

Ради научног унапређења Теодор је много путовао: боравио је у Немачкој, Француској, Шпанији, Енглеској, Белгији, Холандији, а у циљу проучавања тропских болести обишао је северозападну Африку. Током боравка у Енглеској 1875. године спријатељио се са Чарлсом Дарвином, са којим је остао у преписци и пријатељству. На Бечкој изложби 1873. године био је одликован, а његови препарати из упоредне анатомије награђени.

Доктор Марго је објавио преко шездесет разних стручних чланака на мађарском, немачком, енглеском и латинском језику. Положио је темељ модерној зоологији у Мађара и уједно је био први који је код њих почео предавати хистологију као засебну грану медицине.

Када је објављен конкурс за катедру природних наука у Лицеју у Београду, Р. Јеремић тврди да су се пријавила двојица врсних лекара: један је био Хрват, др Јосип Панчић, а други декларисани Србин, др Теодор Марго. Меродавни су чак помишљали да отворе две катедре, једну за ботанику, другу за зоологију. Међутим, није било средстава за другу, па је  преднст добио Панчић.

Марго је једно време био бесплатни лекар питомцима у Текелијануму. Умро је 24. августа 1896. године као професор зоологије, хистологије и упоредне анатомије на Медицинском факултету у Будимпешти.

Пахани др Анастас, рођен 23. фебруара 1872. године у Славонском Броду, у трговачкој породици. Пахани су после првог распада Москопоља 1769. године избегли у Ниш и ту су се, користећи цинцарске везе, обогатили трговином. Анастас Пахани, дед доктора Анастаса,  тридесетих година XIX века прешао је у Аустрију, у Сл. Брод, одржавајући везе са Нишом и обреновићевском Србијом.

Као дете Анастас је живео код рођака у Новом Саду, где је завршио Велику српску православну гимназију, а студије медицине завршио је у Грацу. Стоматологијом (зубним лекарством) бавио се у Фијуми (Ријека), где је и скончао, одузевши себи живот. Важио је за човека широке културе, јаке ерудиције и врсног познаваоца наше народне књижевности.

Пачу др Јован, рођен у Шандорову (Александрово, предграђе Суботице) 1848. године. Цинцари са презименом Пачу доселили су се у Хабзбуршко царство из Мегаловлахије, места Блаце, још крајем XVII века. Према породичној традицији дошли су у Великој сеоби Срба под патријархом Чарнојевићем.

Јован Пачу је медицину студирао и докторирао у Прагу, где је истовремено учио музику код Сметане. Приватном праксом се бавио у Кијеву, Кикинди, Сомбору, Новом Саду, Сарајеву и Загребу. У Сарајеву је провео кратко време јер није био у стању да поднесе аустроугарски окупаторски режим. У првом Српско – турском рату учествовао је као добровољац, а после тога је у Новом Саду уређивао Милетићев лист Застава. Др Пачу је међу првима био српски школовани музичар, био је члан Српског ученог друштва, почасни члан Српске краљевске академије наука и почасни члан Матице српске у Новом Саду.

Музика је Јовану била велика страст, ту се исказала његова креативност. Компоновао је Праг је ово, Чуј Душане, Радо иде, Црногорском војнику, Бранково коло, Сватовац, Шалај, шалај даном и друге.

Др Јован Пачу је умро у Загребу 17. новембра 1902. године од апоплексије мозга.

Пачу др Лаза, рођен је у Чуругу 1. марта 1855. године. Као сви бачки Пачу и огранак његове породице био је цинцарског порекла из Блаца. Отац Стефан био је чурушки парох, а мајка је потицала из исте породице као и Милош Хаџић Светић, драмски писац и глумац.

Лаза је гимназију похађао и завршио у Новом Саду. Почетком седамдесетих година XIX века Пачу је био сарадник новосадског гимназијског друштва Вила, у чијем је листу 1871. године објавио два своја чланка. Студије медицине започео је у Цириху. Тамо се понео идејом анархизма и придружио се групи бакуњиста, где се зближио са српским студентима, Светозаром Марковићем, Васом Пелагићем и будућим руководством Радикалне странке, Николом Пашићем, Пером Тодоровићем и Пером Велимировићем. Ту је срео и своју велику љубав и будућу жену, Ленку Захо. Проводећи време углавном по кружоцима, прекида студије 1878. године и са Тодоровићем основао лист политичке природе Стража у Новом Саду. Лист је привукао младу публику, што се није допало мађарским властима које га забрањују, а уредништво протерује. Лаза се потом обрео у престоници Србије, одакле одлази у Берлин и на Универзитету Фридриха Вилхелма наставља студије. Промовисан је доктора медицине јуна 1881. године после одбрањене тезе о реуматским обољењима. Од тада па до 1889. године био је општински лекар и шеф Боеградског општинског санитета.

После победе радикала на изборима Лаза Пачу улази у државну службу, али не као лекар. Био је управник монопола и три пута министар финансија Краљевине Србије. Обављао је и одговорне дужности државног комесара Народне банке. Док се није винуо у политичке висине редовно је објављивао чланке из медицине: превео је Есмархову Прву помоћ у напрасној опасности по живот, затим Форстерову Физиологију и Еризманову Хигијену.

Лазар Пачу је умро у Врњачкој бањи октобра 1915. године од рака јетре.

Др Димитрије Марковић, У своме делу Здравствене прилике у југословенским земљама до краја деветнаестог века, објављеном у Загребу 1935. године, др Ристо Јеремић спомиње Димитрија  Марковића, лекара у Темишвару. Димитрије Марковић је рођен у Земуну 1812. године у угледној трговачкој породици цинцарског порекла, у којој се говорило грчки, цинцарски и српски језик. Пошто су били у сродству са београдским Цинцарима Марковићима, (Костом Марковић), да се закључити да се Димитријев отац, или вероватније деда, доселио из Македоније, из Маврова.[2] Као стипендиста Крајишке закладе, Димитрије је учио медицину у Бечу и 1844. године стекао универзитетску диплому лекара за лечење очију. Праксу је отпочео у родном граду, али је већ следеће, 1845. године дао своје дипломе публиковати у Новом Саду, где је био први дипломирани очни лекар.

За време Буне, др Марковић је служио у Карловцима као лекар код српског кора (војни лекар), да би му у бомбардовању и пожару Новог Сада пропало све што је имао у граду. По завршетку Буне враћа се у Земун, одакле је 5. септембра 1853. године од новосадског Магистрата тражио одштету за изгубљену имовину. Захтев је правдао тиме да је био врло активан у сузбијању мађарске побуне, па је због тога и штету претрпео. Немам информација о томе како је овај захтев решен, али по томе што се вратио у Нови Сад, могу да претпоставим да му је штета призната и додељена нешто пара на име одштете.

По повратку у Нови Сад уписује сина Александра у српску гимназију, који ту завршава само други разред школске године 1854-55, па исте јесени пакују ствари и селе се у Темишвар. Када је Александар дипломирао за зубара, Димитрије отвара у Темишвару зубарску ординацију и са сином започиње стоматолошку праксу. На пољу зубарске технике Димитрије је остварио неколико иновација и проналазака. У листу Застава је 1876. године рекламирао антискорбутичну есенцију за десни и уста и зубни прашак ароматични салицил; све то се може добити код произвођача у сопственој кући. За своје проналаске Димитрије Марковић је на светској изложби у Бечу 1873. године, под куполом Ротунде, добио царско-краљевску привилегију и диплому признања. Касније, пред смрт, добио је и диплому као признање на изложби у Торину. Умро је почетком 1888. године, а наследио га је син Александар, који је због мајке Немице био привржен католичкој вери. У некрологу Димитрију Марковићу, објављеном у листу Браник, број 12, каже се да је био ватрени Србин, да му је др Ђорђе Натошевић много ишао на руку, те да је Матици српској завештао 200 форинти. Што је најважније, завршава се некролог, Димитрије Марковић је био по времену први школовани зубар Војводине, Хрватске и Славоније.

Саранда др Стеван, године 1850. помиње се као поруччник и врховни лечник румунске регименте у Оршави.

Саранде спадају међу најстарије и најугледније грчке, или грчко-цинцарске породице у Новом Саду. У Београд су око 1730. године дошли из Кожана (Козанија) браћа Михаило-Мишко и Димитрије Саранда. Могуће је да су Саранде у Београд дошли преко Албаније, или су им преци били пореклом са тла Албаније. На ову хипотезу указује топним Саранде, или Άγιοι Σαράντα, место и покрајина на јонској обали јужне Албаније, наспрам острва Крфа. Ако је ова претпоставка тачна, онда Саранде нису били Цинцари, већ чистокрвни Грци, пошто су место и читава покрајина Саранде насељени већинским Грцима, која и данас важи за центар грчке мањине у Албанији. Према другој верзији, Саранде су пореклом из места Сарандапора, које се налази у срцу некадашње Мегаловлахије, између Козанија и планине Олимп. У овом случају чланови породице Саранда су готово сигурно били цинцарског порекла.

Саранде су били бројна новосадска породица између два светска рата, али су током Новосадске рације доживела тешку трагедију. Петоро чланова ове породице мучки је убијено 22. јануара 1942. године.

Трифковић др Ђура, син драмског писца и комедиографа Косте Трифковића. Рођен је у Новом Саду 1872. године.

Најстарији Ђурин предак за кога се зна био је  турски трговац, Грк Атанасије Трифковић. Он се из Маловишта у Македонији са братом доселио у граничарски Деч, одакле је по Срему трговао дебелим свињама и говедима. Видимо га седамдесетих година XVIII века у једној тужби коју је спремио против сељака из Војке и Угриноваца, јер су га наводно оштетили пијући на вересију у његовој кафани и крадући његово сено и свиње. Сеоски кнез је сведочио против њега, изјавивши како ови Грци варају људе на ђаволски начин. На страну сељана посведочио је и управник спахилука, што је изазвало револт Грка. Дошло је и до увреда, па је због изјаве да његов господар није управник спахилука Војке, већ београдски паша, Атанасијев брат је био кажњен са десет батина. Атанасијев син Константин, Коста родио се у Митровици и као момак је прешао у Нови Сад. Из увида у документацију градског Магистрата сазнајемо да је Константин новосадско грађанство стекао 1807. године. Оженио се 1815. године новосадском Српкињом Аном, поћерком извесне Марије Станисављевић, од које су супружници тестаментом добили пристојан мираз од 6.000 форинти.

Зачетник српске позоришне прозе Коста Трифковић био је ожењен Јелисаветом Славнић, миражџиком из богате куће, са којом је имао сина Ђурђа, Ђуру, чувеног новосадског лекара. Ђура Трифковић је био ожењен Олгом из угледне винарске породице Адамовића, која је била истог, јелинског порекла као и Трифковићи. Доктор Трифковић је медицину учио у Грацу, где је и промовисан. У преврату на крају Великог рата, 13. новембра 1918. године, приликом преузимања власти Српског народног одбора у Новом Саду, био је постављен на место управника болнице уместо др Шандора Шосбергера. Наредних година је био члан Градског савета Новог Сада и шеф интерног одељења Државне болнице.

Умро је од болести јетре непосредно пред мађарску окупацију. Његову породицу, супругу и два сина Мађари су убили у својој кући током Новосадске рације јануара 1942. године.

Трифковић др Коста, син Ђурин, рођен је у Новом Саду 1903. године, где је матурирао гимназију. Медицину је студирао у Хајделбергу и Паризу и стекао докторат медициских наука 1929. године. Погинуо је 1942. године.

Митровић – Спирта др Душан, рођен у Ковиљу 1876. године.

Спирте, или Шпирте су били Цинцари који су у Земун дошли у другој половини XVIII века из Катранице (Пирги, данас у северној Грчкој). Током Српског народног покрета 1848/49. године хранитељ касе народне  у Земуну био је посрбљени Цинцар Петар Шпирта. Шпирта је руковао овим фондом чија су средства била намењивана по приоритету који је утврђивао сам патријарх.  После Буне  једна њихова грана је прешла у Ковиљ, где се део породице писао као Шпирте, док је други део, да би звучали више српски, узео презиме Митровић, према свом претку Димитрију (кратку историју своје породице саопштио ми је Ђорђе Шпирта из Новог Сада). Душан је очигледно желео да помири своје порекло и националну свест, па се писао Митровић – Шпирта.

Душан се школовао у Новом Саду и Грацу, где је специјализовао стоматологију. Током студија био је вредан члан Србадије и Српских сокола. Живео је и радио у Новом Саду и Београду. Током једног планинарског изета у околини Београда септембра 1930. године изненада је умро. Важио је за доброг и струног лекара и врсног и пасионираног планинара.

Поповић Пеци др Урош, рођен 1879. године у Новом Саду. Поповићи Пеци су стара и угледна трговаччка новосадска породица чији је предак у другој половини осамнаестог века стигао из Влахоклисуре. Његови потомци су се већ у првој генерацији посрбили. Урошев отац Стеван Поповић Пеци је важио за вредног, способног и поштеног човека, широких погледа, богатог образовања и снажних емоција. Његовој биографији годило је брачно повезивање са угледним Николићима и Бозитовцима, што је поред свих његових квалитета допринело да приликом рестаурације новосадског Магистрата 30. августа 1884. године буде изабран за градоначелника.

Изузетно висок интелектуални и стваралачки потенцијал имала је ова породица, што показују примери тројице Стеванових синова. Најстарији Урош (1879-1905), био је доктор медицине и асистент универзитета у Будимпешти, а његове више узлете спречила је прерана смрт. Средњи син Емил, рођен 1882. године, промовисан је 1904. године за доктора права, а пред Први светски рат докторирао је и агрономију. После рата покренуо је часопис за унапређење пољопривреде Пољопривредни гласник 1921. године, који је излазио све до окупације. Стручним квалитетом садржаја и техничком опремљеношћу тај часопис је спадао међу најмодерније пољопривредне публикације у  Европи.

Новосадски Јелини ранари

Вулпе Антоније, рођен у Новом Саду, завршио гимназију без матуре и патронат хирургије у Грацу.

Вулпе (на цинцарском лисац) су били једна од старијих цинцарских породица у новосадској вароши. Димитрије је крајем осамнаестог века био један од тутора грчке школе и борац за осамостаљење новосадских Грка из српског православног општества. Његов син Георгије је неколико деценија доцније, уз Георгија Бељанског обављао дужности члана Грчке општине у Новом Саду. Последњи помен овог презимена у изворима је 1929. године.

Антоније је у Грацу службовао као нижи лекар (unterarzt), затим је до Буне радио у Шајкашком батаљону. Године 1849. био је лекар Српске војне болнице у Карловцима, где је по смиривању стања 1850. године постављен за комунитетног хирурга ранара. У документима из маја 1972. године се помиње као пензионисан. Умро је у Карловцима 1893. године.

[1]Литотомија је операција која се састоји у расецању или непосредном исецању камена у жучном или мокраћном мехуру.

[2] По Д. Поповићу у нашим крајевима су у распону од једног века  живеле четири цинцарске породице које су преузеле презиме Марковић, али да нису биле у сродству. Васа Стајић у својим Новосадским биографијама  наводи пет породица Марковић, али не спомиње др Димитрија, вероватно због тога што се није трајно настанио у Новом Саду.