Аутор: Жељко Ињац, новинар
Улога цркве у креирању социјалне политике државе може бити значајна у различитим контекстима и друштвима. Kључни фактори који утичу на ту улогу укључују верске вредности, положај цркве у друштву, њену историјску улогу, као и степен секуларизације друштва.
Црква често има значајан морални ауторитет у друштву. Њени лидери могу пружити морално вођство и поставити темеље за одређене социјалне вредности које друштво треба да следи. То може укључивати подршку социјално праведним политикама, бризи за сиромашне, заштити породице и другим етичким вредностима.
Црквене институције често пружају образовне програме који укључују аспекте социјалне правде и етике. Kроз образовање, црква може обликовати ставове верника о важним социјалним питањима, што може утицати на њихово учествовање у друштвеним иницијативама и подстицање на промене у политикама.
Црква може учествовати у активностима промовисања социјалне правде. То укључује подршку политикама које побољшавају животне услове сиромашних, борбу против неједнакости и залагање за праведну расподелу ресурса.
Црквене организације често пружају хуманитарне услуге и помоћ онима којима је потребно. Ова директна укљученост може подстицати државне институције да такође препознају и адресирају социјалне потребе у заједници.
У неким случајевима, црква може партнерством с државним институцијама учествовати у пружању социјалних услуга. Ово партнерство може бити корисно у делотворном пружању подршке различитим групацијама у друштву.
Црква, такође, може имати улогу критичара када су у питању друштвене неправде или неетичке политике. Kроз проповеди, изјаве и активности, црквени лидери могу изазвати расправу о важним питањима и подстаћи промене у друштву.
Улога цркве у социјалној политици варира зависно од специфичности сваке религијске заједнице и контекста у којем делује. Такође, у друштвима где постоји јасна одвојеност цркве и државе, утицај цркве на политику може бити ограничен законима о секуларности, што сужава простор деловања цркве.
Везе између цркве и социјалне политике државе могу варирати зависно о друштвеном, културном и политичком контексту, као и о историјском развоју.
Цркве и друге религијске институције често промовишу одређене моралне и етичке вредности. Те вредности могу утицати на јавно мишљење и обликовати расправе о социјалним питањима као што су правда, једнакост, брига за сиромашне и потребите, породични живот, итд.
Многе религијске традиције, посебно хришћанске, стављају нагласак на друштвену правду и милосрђе према потребитима. Црква може промовисати политике које подржавају социјалну правду, праведну расподелу ресурса и пружање подршке онима у невољи.
Цркве су често биле повучене у подручја образовања и здравства. Kроз историју, многе школе, болнице и социјалне установе су основане од стране верских организација. Данас, цркве и даље учествују у пружању образовних и здравствених услуга, а то може имати и одраза на политике државе у тим подручјима.
Црквене организације често се баве лобирањем и промовисањем одређених политика, посебно у подручјима која се односе на морал и етику, као и социјалну правду. Оне могу учествовати у јавним расправама и подстицати политичке одлуке које су у складу с њиховим вредностима.
Црквене организације и заједнице често пружају социјалне услуге, укључујући помоћ сиромашнима, бескућницима, избеглицама и другима којима је то потребно. Ово може имати утицај на социјалне политике и иницијативе државе које подржавају сличне циљеве.
Динамика утицаја религије на политике државе може варирати између различитих религијских заједница. Постоји широк спектар ставова и пракси унутар сваке религије.
Улога религије у развоју социјалне политике пружа увид у комплексне односе између верских уверења и друштвених политика. Примера ради, различита тумачења милосрђа у католичанству и концепта предестинације у протестантизму могу имати значајан утицај на начин на који се друштва односе према сиромашнима, социјалној правди и улози државе у пружању социјалних услуга. С обзиром да идеја социјалне државе и сам концепт истих пре свега потиче из западноевропских држава и друштава, разматрање различитог утицаја католичанства и протестантизма на ову идеју је од кључног значаја за њено разумевање.
У католичком контексту, које је веома блиско, а у неким сегментима и истоветно и православном, милосрђе је традиционално било важан елемент вере, подстичући одговорност богатих према сиромашнима. Kроз историју, милосрђе је еволуирало из персоналног акта у институционалну дужност, са одређеним напетостима између милосрђа и права у контексту социјалне политике. У неким случајевима, лаички социјални католицизам, посебно у Немачкој, допринео је формулисању концепције социјалне правде која се разликује од либералне и социјалдемократске.
С друге стране, у протестантској интерпретацији, посебно у калвинистичком приступу, поставља се нагласак на индивидуалном постигнућу и световном аскетизму. Ово може имати утицај на однос према сиромаштву, где сиромаштво није врлина, већ социјална девијација. Однос према држави и индивидуализам такође могу варирати унутар различитих деноминација протестантизма.
Религијски утицај може обликовати различите варијанте социјалне политике у различитим друштвеним и културним контекстима. Ова комплексност додатно указује на важност узимања у обзир ширег друштвеног контекста и културних чиниоца приликом анализе развоја социјалне политике.
Каснији (историјски гледано) приступ социјалној политици, марксистички и остали из левог политичког и идеолошког спектра, види социјалну државу као резултат борбе сиромашних слојева становништва, посебно радничке класе, за праведну расподелу ресурса. Сугерише се да социјална држава произлази из организованог напора радничких и других сиромашних слојева становништва који, кроз социјалну борбу, успевају добити већи удео националног богатства. Такав приступ искључује сву претходну хришћанску историју милосрђа, али се у идеолошком смислу ипак наслања на протестантску етику, пре свега калвинистичку.
Према овом приступу, примарна дистрибуција богатства кроз тржиште неправедно фаворизује богатије слојеве становништва, док сиромашни добијају незнатан удео. Социјална политика се тада види као средство секундарне прерасподеле коју обавља држава како би исправила ове неправилности. То може укључивати програме социјалне помоћи, здравствене услуге, образовање или друге интервенције које имају за циљ да побољшају животне услове сиромашних.
Постоји низ различитих перспектива на улогу социјалне државе и сврху социјалне политике, па овај приступ представља само један од могућих начина интерпретације.
Постоје различите перспективе унутар друштвених теорија које тумаче улогу социјалне државе. Радикални либерали и радикални марксисти деле сличну сумњу према социјалној држави, али из специфичних разлога.
Поједини политички теоретичари сматрају да интервенције социјалне државе ограничавају слободно тржиште, спутавају иновације и развој, те доводе до губитка економске слободе. Они виде капитализам као систем који би требао бити саморегулисан тржишни механизам, а социјална држава му представља непотребно уплитање које може ометати економске процесе.
С друге стране, радикални марксисти виде социјалну државу као инструмент капитализма који служи очувању друштвеног поретка и сузбијању потенцијалног радничког отпора. Према њиховој перспективи, социјална политика делује као механизам за смиривање радничких немира и одржавање капиталистичког система.
Неомарксисти покушавају да пронађу одређени компромис између ових екстремних ставова. Они могу видети социјалну политику као резултат капиталистичког притиска, али истовремено признају да организовани рад може остварити нека побољшања кроз социјалне реформе. Социјална политика се тада може тумачити као резултат сукоба интереса, где друштвени актери настоје постићи стабилан, иако потенцијално нестабилан, компромис.
Ова разноликост стајалишта указује на комплексност анализе социјалне државе и разнолике перспективе унутар друштвених теорија.
Класична представа социјалне државе или државе благостања одражава класични концепт у којем држава има кључну улогу у пружању социјалних услуга и заштити грађана. Овај модел социјалне државе је најјасније изражен у нордијским земљама попут Шведске, Данске, Норвешке, Финске и Исланда, где је развијен тзв. нордијски модел социјалне државе.
Нордијски модел карактерише висок степен социјалне безбедности и нивое социјалне једнакости. Кључне ставке нордијског модела укључују:
Широк спектар социјалних услуга: држава обезбеђује обимне услуге социјалне заштите, укључујући здравствену заштиту, образовање, пензијско осигурање, бесплатне или субвенционисане јавне услуге, бригу о деци и друго.
Прерасподела богатства: нордијске земље примењују прогресивно опорезивање како би финансирале социјалне програме. То значи да они с већим приходима плаћају више пореза како би се створила финансијска основа за пружање социјалних услуга.
Јака државна интервенција: држава има снажну улогу у регулацији тржишта, често интервенише у привреди како би обезбедила високе стандарде социјалне безбедности.
Радничка права: нордијске земље такође промовишу снажна радничка права, укључујући колективно преговарање и високе стандарде радне средине.
Нордијски модел често се наводи као пример успешне интеграције тржишне економије и социјалне правде. Међутим, свака земља је јединствена, иако постоје заједничке карактеристике, разлике у историјском, културном и економском контексту могу утицати на начин на који се ова идеја спроводи. Такође, изазови попут демографских промена и глобалних економских притисака могу поставити изазове за одржавање овог модела у будућности.
У новијим политичким теоријама наглашена је важност политичких процеса у постизању социјалне правде у оквиру либералне демократије. Разликовање између тржишних и политичких процеса истиче како тржиште може произвести неједнаку расподелу прихода, док политички процеси, посебно путем избора у либералној демократији, омогућавају грађанима слабије имовинске снаге да утичу на државне политике, укључујући и социјалну политику.
Према овој перспективи, политички притисак сиромашнијих грађана игра кључну улогу у подстицању државе на спровођење социјалних политика. Kроз изборни процес, политичари су подложни притисцима сиромашних бирача који траже социјалне мере које ће побољшати њихове животне услове. Ова динамика ствара подстицај за политичаре да подрже или спроводу политику социјалне заштите.
Хришћанство је неразумљиво без своје социјалне компоненте. Изворно хришћанство наглашава достојанство сваке људске особе, али такође подстиче на заједништво и солидарност с угроженим појединцима. Kључна је идеја заједништва која омогућава појединцу да постане „човек с другим” – особа која је у интеракцији са другима у својој заједници.
Хришћанство не промовише апстрактне идеје, већ поставља конкретног човека у средиште своје пажње. Свака људска особа, с њеним јединственим односима и искуствима, има важност у хришћанском контексту. То је кључни елемент хришћанске науке и духовно-социјалног покрета.
Социјална димензија хришћанства наглашава важност љубави према ближњима, солидарности, те човека као субјекта и сврхе друштвених установа.
Социјалне вредности у оквиру хришћанства су изузетно наглашене, посебно правда, узајамност, заједништво и солидарност међу људима унутар друштва. Ове вредности нису само апстрактне идеје, већ се интегришу у друштвени поредак и институције како би служиле добробити људи. Социјална димензија, како је описана, односи се на духовно-етички елемент који се манифестује у размишљању, духу и ставовима појединаца, али исто тако и у обликовању друштвених структура, правила и закона.
У хришћанству се посебно истиче појам социјалне правде, који се описује као динамичан елемент повезан са развојем друштва. Социјална правда, као динамичан концепт, захтева стално успостављање у друштву те се стога повезује с политиком. Ово подразумева да социјална правда није само апстрактан појам, већ има практичне импликације за политичке одлуке и друштвене промене.
Хришћански став према друштвеном животу, посебно у вези с политиком је оно што је обликовало друштво кроз историју и обликује га и данас. Политика, у складу с хришћанском науком, требало би да буде усмерена према остваривању општег добра и суживота међу људима. Социјалност је битан елемент политике у хришћанском смислу.
Политика се схвата као многоструко и разноврсно деловање које тежи промовисању општег добра на сувислан и институционалан начин. Она се види као слободно удруживање људи, јавно деловање и слободан избор.
Хришћанин не прихвата политику као чисту прагматичку вештину, него верује да политичко деловање треба да буде усклађено с етиком. Јеванђеље, иако није политички програм, има мотивацијски и етички смисао у хришћанском политичком деловању. Хришћанска савест има непосредан утицај на политичке одлуке и ставове бирача, и тамо где су друштва традиционалнија и привезанија за цркву и хришћанство, та хришћанска свест врши већи утицај на ставове бирача од сад већ истрошене левичарске идеје о класној борби.
Политика не би требала да има социјалну категорију само за хришћанина, већ и за сваког хуманисту. Политика је делатност усмерена према општем добру, а различите политичке идеје у демократским друштвима често се разликују према њиховим социјалним програмима.
Да би се нека политика означила као хршћанска, требала би јасно да покаже усклађеност с хришћанским вредностима, при чему је наглашена важност социјалне димензије политичког деловања.
Остави коментар