Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Говорити о националном идентитету Црногораца данас није нимало лако. Црна Гора је у својој историји називана српском Спартом, Пијемонтом српског народа, српске круне драгим камењем, буктињом српске слободе…како су је називали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и др. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мери живи само у сећањима, књигама и причама. Та и таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања престала je да постоји након доласка комунистичког режима. Тада долази до покретања тзв. „црногорског питања“, а нова нација је рођена 1. 5. 1945. након објављивања текста „О Црногорском националном питању“ у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. Тим чином комунисти су само наставили оно сто су започели црногорске усташе, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана у континуитету у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки следбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одела и заменили пароле, али је суштина остала иста. Та суштина се састоји у „десрбизацији“, стварању нове нације, брисања колективног памћења и свести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући раскол и поделе у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију и као што је међу првима акцијама након Другог светског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Цркве, као чувара националне свести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан – прво уништити народ у духовном смислу. Срби су у Црној Гори, уместо као државотворни народ, у јавном сервису (или боље рећи сервису партија на власти) често проглашавани као подстрекач вишедеценијског раздора, проповедници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то са јединим задатком – коначно стварање нове, црногорске нације, која нема ништа заједничко са српством. Такво фалсификовање историје наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као што су Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и уметности, Матица црногорска… заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима. Да се разумемо, нико не спори било којој социјалној заједници на Балкану или било где на свету да из сопствених редова генерише фундаменте свог националног идентитета. Тако, нико то не спори ни црногорским политичким елитама. Међутим, поставља се питање функционалности и сврсисходности националног идентитета који се заснива на стварању фобије према сопственим прецима, што је пут који су одабрале бошњачке и хрватске политичке елите у генерисањима својих националних идентитета.
Најбољи показатаљ да владајуће политичке структуре у Црној Гори граде нови национални идентитет, и то не на неким афирмативним моментима из прошлости сопствене државе, већ на србофобији и негацији српског идентитета, јесте однос према 1918. години. Нимало случајно, творци црногорске нације апострофирали су баш ту завршну годину Првог светског рата како би изврћући чињенице конструисали сопствену историјску истину. Та нова истина базира се на две основне тврдње, да је Србија окупирала Црну Гору 1918. године и да су припадници Зеленашког покрета били баштиници црногоског националног идентитета и државне независности. Нити једна од две поменуте тврдње није утемељена у историјским чињеницама нити фактографски потврђена, а да би смо то доказали довољно је анализирати спорне догађаје с краја 1918. и почетка 1919. године. Србија и Црна Гора су од самог почетка Великог рата биле на истој страни, уз силе Антанте, међусобно сарађујући и координишући ратне операције. Врхунац те сарадње свакако представља Мојковачка битка. Црногорске снаге, под командом сердара Јанка Вукотића су на Божић 1916. године зауставиле и задржале напредовање непријатељских трупа чиме су омогућили извлачење српске војске преко албанских планина ка Јадранској обали. Суочен са надмоћним непријатељем, краљ Никола Петровић одлучио се да не следи пример српске војске и не крене у сусрет савезницима. Уместо тога, напустио је земљу која је капитулирала. Самим тим и Србија и Црна Гора нашле су се под окупацијом. Једина разлика уочавала се у томе што је територија Србија подељена између Аустроугарске и Бугарске, док је Црна Гора цела потпала под Аустроугарску управу. Иначе, окупациони систем дуалне монархије у Србији се ни по чему није разликовао од оног у Црној Гори. Брисање српског националног идентитета представљао је императив аустроугарских власти на запоседнутој територији. Зато су се под ударом непријатеља нашли пре свега култура и просвета. Ћирилица је забрањена и замењена латиницом, а школски уџбеници писани су и штампани у Аустроугарској. Чак је и наставнички кадар довођен из хрватских крајева Аустроугарске, и то углавном пробран из најекстремнијих правашких и франковачких кругова.
Након више од две године живота под окупацијом савезници су 1918. године ослободили Србију и Црну Гору. Српска војска је представљала ударну песницу и најактивнији део савезничких снага на Солунском фронту. У незадрживом јуришу за само месец дана главнина српских снага је стигла на Саву и Дунав ослободивши целокупну територију Србије. Део српске војске преусмерен је према Јадранској обали са задатком да ослободи Црну Гору и приморске крајеве Далмације пре доласка италијанских трупа. Србија је у том тренутку поступала у складу са својом прокламованом политиком, борбе за уједињење свих Јужних Словена у заједничку државу. Италија је самим тим била природни ривал Србије, јер је своје аспирације полагала на добар део Јадранске обале. Крајем октобра и почетком новембра 1918. године савезници су протерали аустроугарску војску са подручја Црне Горе. Пред народне прваке се, у датим околностима, поставило питање о уређењу привремене власти и будућем државно-правном положају Црне Горе. Зато је у најкраћем року формиран Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе. Неки од најистакнутијих представника Одбора дошли су из Србије, али су родом били из Црне Горе, попут Светозара Томића. Централни извршни одбор је, на седници у Беранама 25. октобра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину у Подгорици на којој су донете одлуке о будућности Црне Горе. Кампања је трајала релативно кратко и током ње су се испрофилисале две политичке струје. Бјелаши, (тај надимак су добили због белих папира на којима су вршили кампању), присталице безусловног уједињења са Србијом и Зеленаши, (вршили кампању на зеленом папиру), такође присталице уједињења, али на федералистичким основама. Убедљиву победу однели су Бјелаши, тако да су они и диктирали будуће одлуке. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, познатија под називом Подгоричка скупштина, заседала је од 24. до 29. новембра 1918. године у Подгорици. Најзначајније донете одлуке биле су збацивање краља Николе и династије Петровића-Његоша у корист династије Карађорђевића, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу.
Део присталица Зеленашког покрета, незадовољан одлукама Подгоричке скупштине, на Божић 1918. године организовао је побуну. Подстрек Божићној побуни, поред краља Николе и његових присталица у егзилу, дала је Италија преко својих обавештајно-безбедносних структура. Озбиљнијих, али краткотрајних окршаја било је једино око Цетиња и Никшића. Међутим, већ после првих неуспеха већина устаника се разбежала кућама, док се мањи број одметнуо у шуме. Самим тим, Божићна побуна је угушена после само неколико дана, а занимљиво је поменути да је један од њених кључних инспиратора, Јован Пламенац и пре њеног избијања напустио земљу. Све то нам указује на стихијски карактер и лошу организацији побуне. Данас, тај догађај можемо сматрати најозбиљнијим покушајем супростављања одлукама Подгоричке скупштине и најекстремнијом реакцијом федералистичке струје у Црној Гори на безусловно уједињење са Србијом. Међутим, тај догађај никако не можемо посматрати кроз призму појединих савремених тумачења да се ту уствари ради о отпору народа Црне Горе уједињењу са Србијом. Поред чињенице да су Бјелаши остварили убедљиву победу на изборима за Велику народну скупштину у Подгорици, што несумњиво сведочи о опредељености народа Црне Горе, мора се истаћи и то да су се и учесници Божићне побуне залагали за заједничку државу, само уједињену на федералним основама. Шта више, у националном смислу они су се исто као и Бјелаши сматрали етничким Србима. Најлакше то можемо закључити из речи самих организатора Божићне побуне. Поменути Јован Пламенац је у Меморандуму упућеном председнику САД, Вудру Вилсону, из 1919. године између осталог изложио следеће: „Црногорци су увијек моралним добрима давали преимућство над материјалним (…) Њихов језички дијалекат украс је књижевном језику цјелокупног српског племена, а уз то они су српству дали највећег пјесника и мислиоца (…) преко нас се сав културни свијет упознао са вриједношћу српског народа“. Исто тако можемо навести и отворено писмо Крста Зрнова Поповића, једног од најистакнутијих војних команданата током Божићне побуне, који се у отвореном писму 1919. године обраћа Ивану Лоли Павићевићу опуномоћенику краљевине СХС у Црној Гори са речима:
„Павићевићу!
Читавом свијету је познато да ево шест вјекова од када Црна Гора постоји, да су њени синови најстарији и највјернији поборници националне идеје, и да је Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе србинове. Црногорци се као лавови бораху са до јуче силоном Отоманском царевином, под чија копита мртвијем сном спаваху остали Срби и Југословени. И када сви Срби свој умирући поглед у горди Ловћен упираху да их отуд огрије сунце слободе“.
Цитиране речи поменутих вођа Божићне побуне недвосмислено сведоче у прилог чињеници да су и Зеленаши били присталице уједињења са Србијом, али и да су у eтничком смислу свакако припадали српском националном корпусу. Наравно, то није никаква сензација, ако узмемо у обзир да се све до Другог светског рата становништво Црне Горе недвосмислено изјашњавало као српско. Наравно, појам Црногорац је свакако постојао и користио се свакодневно, али искључиво је имао регионално-завичајни, а никако национални карактер. Уосталом, о томе сведочи попис у Црној Гори из 1909. године, где се становништво у преко 90 % случајева изјаснило да говори српским језиком, што представља кључни податак пошто директног изјашњавања о националној припадности није било. Доказ у прилог ове тврдње може бити и изјашњавање припадника династије Петровић – Његош, од краља Николе, који је 1914, године узвикнуо „Живјело наше мило српство“ па и свих његових предходника. Књаз Данило Петровић је говорио да Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина, а у свом законику између осталог каже следеће: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вере до једино православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и брђанин што ужива“. Сава Петровић је за себе говорио да је епископ српског национа, владика Василије Петровић да је пастир славеносрпског црногорског народа, владика Данило називао се војеводичем српској земљи, Петар I Петровић Његош изјављује: „У нама неугашено српско срце куца и србска крвца врије“, а Петар II: „Народност ми србинска“. Самим тим можемо закључити да је православно становништво Црне Горе те 1918. године етнички било српско и да је природно тежило уједињењу са Србијом. Једини спор који је постојао сводио се на питање правно-политичког положаја Црне Горе у заједници са Србијом.
Чињеницу представља и то да су они који су се залагали за федерално државно уређење били мањина у Црној Гори и то не доказују само избори за Подгоричку скупштину. Сва наредна изјашњавања грађана у јужнословенској краљевини, а на којима су припадници ове политичке струје учествовали, само су потврда те констатације. Парламентарни избори су показали да од једанаест мандата, колико је давала територија Зетске области, црногорски федералисти су успели да освоје највише три мандата и то само 1925. године. Међутим, ни у том случају не можемо занемарити чињеницу да су ти исти федералисти и даље у етничком смислу недвосмислено били Срби. Па тако један од најистакнутијих посланика те политичке опције, Михаило Ивановић, у свом прогласу бирачима каже „Браћо Црногорци, Ваш Ловћен је кроз вјекове био, заједно са Комом и Дурмитором, отаџбина српских вила. Исто тако, још један посланик из те групе истомишљеника Секула Дрљевић, 1926. године, у скупштини говори: „Српски народ у једном историјском тренутку био је сав уједињен, али уједињен у ропству под Турцима. Црна Гора је одбила то уједињење и разјединила се са српским народом задржавши у својој хајдучкој руци Косовски Крсташ – барјак Бошка Југовића и државну мисао на оном снопу кршевитих планина, које висе о Ловћену као грозд о петељци. Та Црна Гора, која је за љубав слободе не само да се одвојила од осталог српског народа него је и своје домаће елементе у моменту, када су постали опасни за њену слободу својом склоношћу ка корупцији потукла на познато Бадње вече 1702. године“.
Управо све ове поменуте чињенице недвосмислено доказују да је српски народ Црне Горе те 1918. године бирао између уједињења на унитарним или федералним основама и да је великом већином изабрао прву опцију. Свакако не због недемократског изборног процеса, како неки данас тврде, јер тај процес није био ништа мање демократичан него било где у Европи где су се слична изјашњавања грађана организовала. Најбоље речено, био је у духу времена и тадашњих демократских вредносних начела. Исто тако, народ се није изјаснијо за уједињење ни због каквог притиска српске војске у Црној Гори, што такође представља један од најчешће помињаних аргумената данашњих историјских ревизиониста. Чак, такав став можемо сматрати дубоко увредљивим за народ у Црној Гори. Црна Гора није случајно називана Српском Спартом. Црногорци су се вековима супротстављали моћним непријатељима, нису се плашили сукоба са великим турским султанима и разним непријатељским војскама. Како онда неко може данас тврдити да су ти људи услед присуства неколико стотина српских војника 1918. године морали гласати како им нареди власт у Србији? Није ли то безочно потцењивање тих јунака са Мојковца и потомака хероја са Вучјег дола? Зар су од њих били храбрији, на пример, људи у Босни и Херцеговини који су се упркос такође присуству српске војске изјаснили за уједињење преко Загреба, а не преко Београда, што би српској влади свакако било милије? Наравно да о томе нема ни говора, српски народ у Црној Гори није био уплашен, него одушевљен, јер је коначно имао прилику да оствари вековни сан о ослобођењу и уједињењу целокупног српског народа у једну државу, што је уосталом била историјска мисија Црне Горе исто колико и Србије.
Црногорска нација се ствара и развија тек касније и то у комунистичким круговима. У међуратном периоду утицај те партије био је миноран. Самим тим и број оних који су се у националном смислу изјашњавали као Црногорци био је ограничен на њихове поједине политичке активисте и симпатизере. Тек након Другог светског рата започиње озбиљан национални инжињеринг у циљу десрбизације Црне Горе. Под чувеном крилатицом „Што слабија Србија то јача Југославија“ тај процес добија замах. Стварају се црногорска и македонска нација и две аутономне покрајне (Војводина и Косово и Метохија), чиме се српски национални простор разбија и слаби. Данашњи властодршци у Црној Гори су само следбеници тих идеја, а у жељи да им ставови изгледају што утемељенији посегли су за кривотворењем историјских чињеница. Нажалост, можемо рећи да су чак отишли и корак даље од својих комунистичких учитеља. Ширећи антисрпску хистерију, потискујући ћирилицу, српски језик и идентитет они су се много више приближили окупаторима Црне Горе из 1918. године. Зато можда и није чудно када они данас долазак српске војске 1918. године називају окупацијом. Суштински, посматрајући њихово деловање и сагледавајући њихова мерила вредности, могли бисмо закључити да за њих све оно што се дешавало од 1916. до 1918. године није била окупација већ цивилизаторска мисија зарад еманципације Црногораца. Односно, аустроугарска власт је тада радила у највећој мери управо оно што они покушавају данас да ураде, да униште српски идентитет Црне Горе.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Стаматовић Александар, „Национални идентитет зеленаша и црногорских федералиста 1918–1941”. Политичка ревија. 6 (1): 119—139., Београд, 2007.
Димић Љубодраг, Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ, 2001.
Раковић Александар, Црногорски сепаратизам. Београд, 2019.
Остави коментар