Црна смрт – пандемија средњовековног света

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Људску цивилизацију задесио је током њеног вишемиленијумског постојања низ великих пандемија и тешких болести од којих су умирали, а и данас умиру, милиони људи. У овом постмодерном времену када бесне неке нове пандемије, вреди се присетити и погледати у прошлост ка једној од најзначајнијих и без сумње најсмртоноснијих болести која је икада харала светом, а то је бубонска куга, односно црна смрт која је беснела готово две деценије скоро читавим познатим светом.

Пре црне смрти светом су харале и беснеле још неке велике епидемије. У старом веку добро је позната она 429-426. године п.н.е. У питању је чувена Атинска куга од које је страдао и највећи атински државник старог века, чувени Перикле. Према неким мишљењима ова куга је можда тифус или неко друго обољење.

Велико Римско царство, с обзиром на своју површину и моћ, било је једнако изложено и неким тешким епидемијама. У питању је болест која је покосила ово велико царство у време 165-180. године (неки научници датују је чак до 190. године). Назива се у науци Антонинска куга, а претпоставља се да су у питању можда богиње. Према проценама историчара медицине и других стручњака који су се бавили овом тематиком ова епидемија је имала вишемилионске жртве диљем огромних пространстава једне од највећих империја – Римске.

Ни доба Византије није прекинуло пандемије, напротив. У време када је Источно римско царство било у свом зениту, када је наново обухватило скоро цео Медитеран, беснела је 541-542. године тзв. Јустинијанова куга, од које је пострадало, по неким прорачунима, готово 40% популације. Велики проблем код израчунавања, макар и оквирних процената, жртава пандемија у старијим периодима, попут средњег века, јесте и недостатак прецизних демографских извора. Стога су све ове процене оријентационе и заснивају се на релативно скромном корпусу извора.

И током новог века било је изузетно много пандемија. Најчувенија епидемија куге била је 1665-1666. године, која је захватила и тешко оштетила лондонско становништво, а уследио је и огроман пожар у коме је ова метропола тешко пострадала. У XVIII веку куга се проширила и на подручју данашње Војводине, па је и територија данашњег града Новог Сада пострадала од ове опаке болести. Капеле Светог Рока које видимо у Суботици, Новом Саду, Вуковару и другим градовима, поглавито на подручју данашње Војводине, али и целе некадашње Хабзбуршке монархије, сведоче о размерама ове ужасне епидемије, будући да је овај светитељ у Римокатоличкој цркви сматран заштитником управо од куге. Крстови крај путева (Pestisjárványok) који се такође могу срести и у околини самог Новог Сада такође су симболи борбе против куге људи који су пре нас живели на овим просторима и супротстављали се овим страхотама.

Зна се и да је 1800-1803. године беснела Жута грозница у Шпанији, која је имала немало жртава. А управо се ове године обележава и стогодишњица како је Шпанска грозница (вирус influenza A H1N1) однео скоро сто милиона жртава и тиме заправо постао један од најсмртоноснијих вируса који је икада харао планетом.

Што се куге из 1348. године тиче, њу изазива бактерија уersinia pestis – бактерија која није изазвала само црну смрт у средњем веку, већ се сматра да је одговорна за Јустинијанову кугу, Лондонску кугу 1665. и тзв. трећу пандемијску кугу с краја XIX века за време чије епидемије је било 10 милиона мртвих људи.

Бактерија је можда присутна од неолита у Шведској и могуће је да трагови који указују на то сведоче и о великој депопулацији становништва чак и у ово преисторијско доба. Могуће порекло те бактерије је, како се махом сматра, из Кине. За њено ширење заслужне су миграције пацова у урбане средине, као последица глади, пропадања земљишта, итд. Глодари су били највећи преносници муве која је садржала кобну бактерију и како су одлазили у градове и села централних азијских предела, тако је почела да се шири и ова смртоносна болест.

Природни и друштвени услови који су довели до избијања ове пандемије су многобројни. Ранија монголска пустошења су сигурно изазвала значајну депопулацију, а огроман удео имала је и велика глад, као и крај средњовековног топлог периода, погоршавање климатских прилика и други природни и политички фактори. У Европи лоша економија, затим честа глад, израбљивање становништва у Енглеској и Француској, као и другим земљама, такође је све то олакшало ширење пандемије. Велика глад која је беснела 1315-1317. године и климатске промене у Западној Европи били су међу главним предусловима. Посебно је познат тежак помор стоке у Ипру 1318. године, што је смањило и расположиве количине хране (а за узрочника се сматра антракс).

И политички чиниоци допринели су бржем и лакшем распростирању болести. У време црне смрти беснео је Стогодишњни рат између Француске и Енглеске, који је започео 1337. године и трајао, са прекидима, све до 1453. године. На Медитерану, посебно тешко погођеном кугом, распламсао се поморски сукоб Венеције и Ђенове око доминације Средоземљем и Левантом. Истодобно у Малој Азији и на Балканском полуострву започињала је османска најезда.

Када и како је почела црна смрт? Малигна грозница 1308. године која је избила у Кини, у Ђангси и Џејђанг провинцијама, сматра се почетком ширења ове опаке болести. У провинцији Хубеј 1331. године црна смрт је почела да коси животе. Потом је још једном провинција Џејђанг 1334. године била жртва епидемије. У време када је Азијом, Африком и напосле Европом увелико беснела куга и провинције Шанси, Хунан, Гуангдонг, Гвангси, Хенан, Суијуан 1353-1354. године су биле захваћене црном смрћу.  Постоји обиље кинеских извора који сведоче о огромним размерама епидемије и из којих се може црпети пуно података о томе да је ово заиста била једна страшна пандемија.

Цариград и Трабзон, као две значајне луке, а посебно Цариград, као један од кључних градова света, 1344. године били су захваћени пандемијом и тако се појавила  куга у Византијском царству. Монголи и трговачки каравани пренели су ову болест и у Византију, али и  даље на запад, посебно на простор Италије.

Израз црна смрт односно на латинском mors nigra већ 1350. године употребио је Симон де Кувино у делу De judicio Solis in convivio Saturni. Овај злокобан назив, по коме је ова епидемија остала упамћена у историји, дао је зато што је односила огроман број жртава. Фрањевац Михајло од Пјаце (1347) оставио је, пак, писано сведочанство о првим случајевима куге у Европи. Ради се о ђеновљанским морнарима, чији је брод пристао у Месину. Они су већ до упловљавања у луку били или мртви или заражени. Ево како је описао почетак саме куге:

„Почетком октобра, у години оваплоћења Сина Божјег 1347, дванаест ђеновљанских галија је бежало од освете коју је наш Господ предузео због срамних дела, и ушло у луку Месине. У својим костима, они (морнари) су тако јако носили болест да је свако ко је причао са њима био одузет смртном болешћу и да на било који начин није могао да избегне смрт. Не само да су сви они који су причали са њима погинули, него и они који су дотакли или користили било коју од њихових ствари. Када су становници Месине открили да је ова изненадна смрт испловила из ђеновљанских бродова, они су их чим пре истерали из луке и града. Али зло је остало и изазвало страх од смрти.“

Италија је тако постала прво велико жариште ове пандемије и била је изуезтно  тешко погођена црном смрћу. Куга се ширила у Пизу, Фиренцу, Рим, Милано и захватила је готово све области Апенинског полуострва. Рим и Фиренца су изгубили готово половину свог становништва у време када је бубонска куга беснела.

„Умирали су на стотине, цео дан и ноћ, и сви су били бачени… и прекривени земљом. И чим су те јаме биле попуњене, више их је ископано. И ја, Ањоло ди Тура… закопао сам моје петоро деце сопственим рукама… И толико је умрло да су сви веровали да је то крај света“, записао је Ањоло ди Тура, још један италијански аутор који је оставио живо сведочанство о томе каква је била атмосфера тога доба. Гусарење и пљачка бродова ширили су заразу диљем Медитерана. Већ 1347/1348. године Ђенова и Венеција су захваћене пандемијом бубонске куге. До јуна 1348. године Балкан, Француска, Арагон, Кастиља, Португал и Енглеска су били већ погођени овом пандемијом. Куга је наставила да се шири. У периоду 1348-1350. године под црну смрт су пале Немачка и Скандинавија. Најпре је један брод у Аскеју у Норвешкој 1349. године донео заразу, која се потом пренела у град Берген и на Исланд. Северозападна Русија 1351. године је била захваћена кугом, а поједини региони, посебно они који нису имали живу трговину и где циркулација људи није била већег обима били су поштеђени. Изолована Баскија, планински крајеви Низоземске и Белгије, као и планинска села у Алпима били су у већој мери сачувани од пандемије бубонске куге.

Ни Оријент није био поштеђен. Јужна Русија се 1347. године, захваљујући додирима са монголским светом и трговцима са Истока, заразила и раширена је црна смрт. Монголски трговци у Кафи на путу за Ђенову 1347. године су проширили ову болест. Преко Цариграда у Александрију 1347. године и друге црноморске луке стигли су бродови са зараженим пацовима, мувама и пре свега са већ оболелим и мртвим људима. Пандемија се ширила јако брзо. Већ 1348. године заражено је било становнитшво Свете Земље, Палестине, а случајеве извори бележе у Гази и Либану. Није поштеђен ни Јерусалим, Ашкелон, Акра, Сидон, Хомс, а затим је пандемију осетила и Сирија (Дамаск, Алепо). У периоду 1348-1349. године куга је стигла у Антиохију, из које је уследио бег становника на север. Смрт је пратила ширење болести у Малу Азију. Мека је већ 1349. године имала потврђене случајеве бубонске куге, а град Мосул је судећи према савременим средњовековним изворима захватила масовна епидемија. Багдад је двапут био захваћен кугом, други талас 1351. године је био посебно тежак. Јемен је заражен исте године (1351), а могући разлог је повратак краља Муџахида из Каира одакле је пренесена зараза и на далеки југ Арабијског полуострва.

Помор у Трогиру и Сплиту је био посебно тежак, када је реч о Балканском полуострву и простору данашњег региона. Острво Шипан је било најтеже погођено, што је допринело да се црна смрт рашири и да буде посебно фатална и у Дубровнику. Од 15. јуна 1348. године, па наредних седам година куга у Дубровнику је беснела и однела много живота, десеткујући популацију овог значајног града. Административни проблеми у Дубровнику и неспремност тамошње бирократије допринели су брзом ширењу црне смрти. Гробља су била препуна, а донета је и забрана уласка странцима у град. Епидемија од Кварнера до Драча облежила је и наредна столећа историје ових подручја.

Још почетком маја 1348. године Младен Шубић, хрватски великаш и зет цара Стефана Душана је умро у Трогиру. Од балканских земаља и Епир и Тесалија погођени су кугом, а смрт Јована Анђела допринела је да Душанова освајања овог подручја буду бржа. Ове две богате грчке области биле су покошене кугом.

У чувеној енглеској поеми Pierce Plowman (чији је аутор William Langland) чита се: „God is deaf nowadays and will not hear us!“, односно „Бог је ових дана глув, и неће нас чути!“. Теорија мијазма, односно да је лош ваздух узрок куге, је дуго била важећа у науци. Свакако најдетаљнији опис куге оставио је у свом легендарном делу Декамерон знаменити италијански хуманиста Ђовани Бокачо. Он описује како су се појављивале израслине на телу (препоне, руке, итд) у облику лопте. Повраћање крви и грозница од преко 40 степени Целзијуса су такође симптоми бубонске куге. Уједи мува су заправо били највећи преносиоци овог смртоносног вируса који је уништавао све пред собом.

Црна смрт се изгледа манифестовала и на друге начине, те није само бубонска куга била узрок пандемије и смрти милиона људи у периоду 1348-1351. године. Пнеуматска куга је такође била присутна и она је описана у једном савременом извору. Ево шта је написано о томе у средњем веку:

„Каже се да куга узима три форме. У првом, људи се разболе од заразе плућа, што доводи до потешкоћа дисања. Ко год има ту контаминацију не може да побегне, него ће умрети у року од два дана.“ Лодевијк Хејлихен, чији је господар кардинал Колона и сам пао као жртва куге оставио је ово вредно сведочанство о куги.

Последице црне смрти су биле изузетно велике. У Енглеској су максимизиране наднице, а уведена је и забрана отимања кметова, док су сами кметови везани за земљу. Енглеска је била нарочито тешко погођена овом пандемијом, и такорећи у њој је потом трајала непрестана куга све до раног новог века (1665-1666), заправо све до велике поменуте Лондонске куге. Страховита депопулација у целом познатом свету је уследила (чак до половине становништва), а градови попут Париза, Рима, Фиренце, Милана, Александрије, Барселоне, итд. су буквално десетковани. Из овог периода је и један трајни медицински изум. Наиме, управо као превентивна мера против ширења ове опаке пандемије, уведен је карантин у Дубровнику 1377. године.

Прогон Јевреја је такође био још једна последица црне смрти, будући да су они окривљени и за избијање ове пандемије. Куга је сматрана за Божју казну за грехове, а неки исламски учењаци су чак смрт од куге сматрали Божијом милошћу и мучеништвом, и да онај ко је умро од куге иде директно у ченнет / рај. Климатске промене, постепено хлађење, па чак и тзв. Мало ледено доба су делимичне последице куге, која је, као црна смрт имала врло живу културу сећања и у своје време. На овај начин једна огромна пандемија постала је неизбрисив део светске историје.