Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Бројка која би могла понети наслов овог есеја – 94, односи се на животни век Александра Дерока. Толико година поживео је овај српски архитекта и писац, коме (у домену књижевности) – осим на стручним књигама, дугујемо много због његових живописних сећања. Та сећања могу нам послужити као материјал за реконструкцију једног минулог времена, упознати нас са његовим модусом живљења, обичајима и подсетити нас на грандиозне промене које су се десиле за само једно столеће. Примера ради, Дероко је живео у кући свог рођака „Ује“, оснивача Српског народног позоришта, познатог Јована Ђорђевића. Осим ситних марифетлука из детињства (крађа Ујиних књига са тавана и препродавање, изналажење нове сврхе телескопа), Дероко се сећа Ујине куће у Кнез-Михаиловој улици (где је рођен), а која је оскудевала (као и цела Србија) са канализацијом. Када је имао 11 година, цео град био је прокопан како би цеви биле постављене, али о томе сазнајемо кроз Дерокову причу како су ти ровови били савршени за дечје игре. Осим тога, сећа се и убиства краља и краљице (а понајпре свадбе) чије је покривене лешеве видео враћајући се из школе. Дерокова прича сеже и до прве прашине подигнуте аутомобилским точковима на улицама Београда. То се десило 1905. године, када је господин Андрејевић, звани Џони, „донео“ први аутомобил у престоницу. Рана сећања покривају и године у којима је виђао Ђорђевићевог нећака, Стевана Сремца, који је Уји многе главобоље задавао (Уја га је називао „арнаутом“), и за ког је Дероко према призору са сахране (људи у црном са симболима налик на мистрију, шестар и троугао) сазнао да је био масон.
Сада то делује бизарно, али Дероко није могао замислити Бадњи дан без цике прасића по улицама Београда. Његова сећања јесу забавне приче, пуне ситних и занимљивих детаља, који читаоцу не допуштају ни помисао досаде: „Одрасли мушкарци су обично пуштали бркове, браде само баш старији људи. Ако су то били они брчићи увијени па уфитиљени на врху, она су мазани ʻбриљантиномʼ, а ноћу се спавало са ʻбрковезомʼ који је на потиљку био затегнут еластишом (као што жене спавају са ʻпапилотнамаʼ у коси)“ (Дероко 1983: 80). Попут јунака популарне серије Три Хил, који су у налетима беса и туге на пролазнике бацали балоне пуне воде са врха зграде, Дероко и његови другари су исто то радили, само у мањој амбалажи – чашама. Појава аероплана и аеромитинга је оно што аутор са посебном пажњом описује, и што ће му на неки начин постати један од животних позива.
Са братом је направио биплан, док су њихови другови Бане Нушић, син нашег познатог комедиографа Бранислава, и Србобран Станојевић направили моноплан. У недостатку правог материјала, послужили су делови грудњака њихових сестара и мајки. Иако Моми Димићу у једном од разговора напомиње да зна да је реч одавно изашла из употребе, Дероко (попут јунакиње романа Лагум Светлане Велмар-Јанковић) не жели да свој „аероплан“ или „јероплан“ замени за авион . Исто је и са топонимом „Калимегдан“, који краси наслов његове друге књиге. Љубав према летелицама у великој је мери заслужна за оно што ће Дероко насловити са „Како нисам био један од 1300 каплара“, одајући почаст младим људима који су животе оставили у биткама за слободу своје земље. Позив авијатичара имао је своје добре и лоше стране, али Дероко без мрвице патетике описује горке дане фронта, зачињавајући их војничким смицалицама и догодовштинама. Уместо опонашања манира већине ратних и послератних писца који су у својим делима клели дане војсковања, наш авијатичар кроз смех прича о згодама у рату. Та ведрина у приповедању и читаоце натера да се осмехну, иако знају да се у позадини свега налази рат. О својим погинулим пријатељима, Дероко пише на занимљив начин, који никога не окривљује, већ носи једноставну поруку – сећајмо их се! У тренуцима који прете да постану тужни, аутор се сећа једне друге пошасти, на хумористичан начин је позиционирајући испред рата. Вашке су у ратним годинама биле огроман проблем, и Дероко се сећа како су војници мазали лој око појаса, па када би се вашке улепиле, пуцкетали су их на ватри. Пошто су биле клицоноше за тифус, због њих су морали све да спаљују, чак су због њих бријали главе, бркове и – обрве.
Војничка трпеза се често састојала од тек уловљене зечетине, супе од корњаче, чворака, шева, врабаца, жаба, па чак и змија:
„Плех, онај обични црни плех (на коме се, рецимо, и прасе иначе пече) испуни се стотинама мајушних очерупаних врабаца (а врабац кад се очерупа није већи од ћевапчета) и све се залије озго маргарином или кокосовом машћу, па се после, испечено, сече ножем скроз као тесто, у парчиће“ (Дероко 1983: 92).
Ове, и многе друге згоде из рата, Дероко је назвао „нехеројским причицама“. У овај оквир би могла стати и она из Мангуплука око Калимегдана у којој помало бајковито описује пољупце једне Италијанке у чијој је кући спавао:
„Тако ја једне од тих ноћи спавам, чак и не сањам колико је сан блажен и дубок после целога дана на песку, сунцу и оној зеленој кристалној води у којој се шљунак види тамо на дну, ко зна колико метара дубоко… кад нешто топло као да ми је на уснама и кроза сан ипак некако најзад схватим у чему је ствар… биле су то, баш изистински, усред јаве а не више усред сна (оно Лазе Костића), усне девојачке, ћерке из те фамилије у чијој смо кући били… И би шта би“ (Дероко 1987: 91).
Пољупци, а не бомбе; смех, а не рат – овакав начин приповедања права је мајсторија изведена од стране неког ко је преживео оба рата.
Оно што Дероко са тугом коментарише у обе књиге јесте разлог погибије великог броја авијатичара. Он наводи да је до страдања у углавном долазило због лоших машина, а не због неискуства пилота. Такође понавља да су готово сви бирали лакшу смрт – из запаљених авиона искакали су да их ватра не би прогутала. Али јесте вода. Или земља.
Неколико година касније, ентомофобија је поново промолила своју ружну главицу – Александар Дероко се на својим путешествијима са Растком Петровићем у неколико наврата борио против стеница. Отворено небо и несигурни путеви нису представљали никакву препреку за овај двојац жељан упознавања старе српске културе. О свом пријатељу, Дероко је испричао све најлепше ствари. Није коментарисао спекулације које су постојале око Растковог сексуалног опредељења – остао је доследан свом стилу који подсећа на уводне рубрике Политикиног забавника, бавећи се занимљивостима и особеностима људи које је познавао.
Из његове приче сазнајемо да је са Растком обишао целу Србију, да су то била „скромна“ путовања (што је еуфемизам за беспарицу), да су чак заједно приведени због непоседовања личних карата, да су због песниковог сујеверја пропустили возове (сусрети са црним мачкама и поповима), да су у Паризу били гости многих познатих сликара: Роденовом кућом су се непрестано шетали голи модели, а Дероко је Пикасовом шураку нашао посао у Суботици. Дероко помиње и Саву Шумановића, заједничког пријатеља и великог сликара, „ретко насмешеног“, коме је помогао око прилагођавања машине за млевење кукуруза у машину за млевење боје. Растку, као и већини фудбалских лаика, никада није било јасно зашто само голман сме лопту да хвата руком. Дероко наводи да је Растко био масон, али да је то више била поза, због утицаја друштва, јер Растко је био патриота и верник – из његове заоставштине Дероку је тестаментом припала икона коју је Растко носио уз себе за време преласка Албаније. Прича о Растку има једну невеселу ноту: умро је у туђини, сахрањен на Рок крику где је само један у траву зарасли бели камен представљао сведочанство о томе чије кости су испод њега покопане. Године труда Александра Дерока су се исплатиле, и његов пријатељ добио је гробно место у својој земљи, у заједничкој породичној гробници Петровића у Београду. Док је био у дипломатији, носталгично је писао Дероку и његовој жени: „Како сте само срећни што можете да живите у својој земљи!“ (Дероко 1987: 218). И о сукобу Петровићевом са Српском православном црквом, Дероко се уздржава од полемика и коментара, називајући ту ситуацију „неспоразумом“. Набрајајући своје животне позиве, каже: „У свему томе сам активно учествовао. Могао сам при том имати хладне, да тако кажем, професионалне односе са људима, али сам имао и друге присније, оне правога пријатељства“ (Дероко 1987: 229).
Једна мрачна епизода коју је рат изрежирао у Дероковом животу у вези је с његовим заробљеништвом у логору на Бањици. Овај логор био је озлоглашен, јер није био под заштитом Женевске конвенције, и смрт се могла очекивати сваког часа. Више од могуће смрти, Дероку је сметао однос према заробљеницима:
„Међутим, како би му сада, чини му се, изгледала привлачнија свака барака неког замишљеног заробљеничког логора, ʻпод заштитом Женевске конвенцијеʼ, од ове загушљиве и мрачне собетине у сутерену, са киблом на срдини . . . а из које ће изводити, по списку или на одбројавање . . . сваког петог или десетог. Зар није тако рекао доктор Пијаде, да је гледао како су му и сина одбројали, па кад је хтео он да пође уместо сина, фолксдојчер га је умирио смејући се: ʻНишта се не брините, доћи ће и на вас ред . . .ʼ и тамо ће негде у студи и ноћи копати ров у смрзнутој земљи ашовом . . . затим скидати са себе одело и ципеле ʻда би било послато пострадалима од бомбардовања у Немачкуʼ . . . и осетити гвоздену жицу како се урезује у зглавке руку укрштених на леђима, тако да ће се због свог неиздржљивог бола и оног због босих ногу у смрзнутој новембарској ораници пожелети да се све само што пре сврши . . . да би после они из друге туре затрпали овај и копали за себе нов ров . . . Дакле, и ту, пре свега, унижење оног најосновнијег човечанског у човеку“ (Дероко 1983: 116).
Али, чак ни те горке епизоде нису биле без ведре стране: са својим сапатницима играо је шах помоћу фигурица прављених од хлеба, имали су часове гимнастике, свако је причао о ономе у чему је стручан, славили су крсну славу, он је чак појео писмо сакривено у пилету које му је жена послала. На тај начин прекраћени су и преживљени логорски дани, утолико болнији што су их проузроковали „наши“, квислинзи, сарадници окупатора.
За Дерока се може рећи да је пропутовао скоро цео свет, и о тим путовањима оставио драгоцене записе: у Мангуплуцима описана су његова путешествија од Хиландара до Америке. Пишући о њима, коментарисао је друштвене прилике: о непријатељски расположеним људима у Харлему, о собама које чак имају климе, о Хиландарским костурницама, о „археолошким масакрима“ које ловци на благо непрестано врше. Дероко критикује бесомучни туризам и манију раскопавања старих споменика. На једном месту ће рећи да је за стари Сингидунум штета што је збрисан када су се млади археолози застидели његове старине. Управо он је написао прве историје архитектуре средњовековне Србије, а преко четири деценије био је професор Архитектонског факултета у Београду. О својим ученицима који су га превазишли (попут Шејке, Милића од Мачве) рекао је „Алал им вера!“ Био је шегрт Пери Поповићу у обнављању Жиче, 1956. постао је члан САНУ, а понео је и ласкаву Седмојулску награду за животно дело за уметност (био је необично срећан јер је награду добио „за уметност“).
Овај свестрани човек који нас је задужио у најразличитијим пољима живота, оставио је своје трагове свуда по свету, а 1988. година само је година његове физичке смрти. Још увек је са нама, у припратама цркава, у косинама линија, у потезима оловке на цртежу, у сећањима на папиру.
ЛИТЕРАТУРА
Дероко, Александар (1983). А ондак је летијо јероплан над Београдом. Београд: Народна књига.
Дероко, Александар (1987). Мангуплуци око Калимегдана (нова сећања). Београд: Библиотека „Бата“.
Остави коментар