Aутор: Жељко Ињац, новинар
Приметно је опадање утицаја традиционалних медија упркос томе што данас већина има и своје онлајн верзије, паралелно са значајним успоном дигиталних медија. У исто време, друштвене мреже су постале неопходан фактор у јавном информисању. Процес еволуције информационих средстава започео је са појавом Гугла 1998, Фејсбука 2004. и Твитера 2008. године, што је драматично променило медијско окружење глобалне информационе сцене. Ове промене не само да су утицале на начин информисања људи широм света, већ су и дубоко измениле процесе производње, дистрибуције и пријема вести, као и сам концепт вести. Трансформација медија на различитим нивоима – технолошком, пословном, професионалном и уредничком – карактерише дигитални информативни простор као изузетно динамичан и комплексан.
Према истраживањима спроведеним у последњих неколико година истичу се значајни трендови у конзумацији медијских садржаја. Најзапаженији резултати показују да се конзумација штампаних медија и радио програма постепено смањује. Чини се да је њихово одумирање у току, док у истом моменту, интересовање за дигиталне информације расте. Публика највише цени традиционалне централне информативне емисије на телевизији, познате као ТВ дневници. Ово може бити изненађујуће у ери где се дигитални медији сматрају доминантним носиоцима нових технологија и информативне револуције.
У пресеку са овим трендовима је процес дигиталне трансформације који представља сасвим нову динамику у медијском пејзажу. Та динамика пружа широк спектар информација које просечни онлајн корисник свакодневно конзумира. Овај спектар је подељен између три основна канала: интернет сајтова традиционалних медија, платформи друштвених мрежа и телевизија.
Иако се може мислити да интернет и друштвене мреже диктирају будућност информација, телевизија је и даље значајан играч. Она је последње упориште традиционалног медија који задржава своју основну форму дистрибуције вести. Овај феномен је нарочито изражен у источној Европи и Медитерану. Публика у овим регионима највише конзумира вести преко телевизије што прилично утиче на формирање јавног мњења.
Старији становници имају склоност да се у већој мери ослањају на телевизију као главни извор информација, док млађи чешће бирају интернет и друштвене мреже за своје информисање. У Србији, за разлику од западне Европе, приметно је да је број корисника интернета који се обавештавају преко друштвених мрежа значајно већи, чак двоструко. Ово може деловати конфузно на први поглед, с обзиром на паралелно постојање већег броја млађих корисника који се ослањају на друштвене мреже, међутим, телевизија и даље игра кључну улогу у формирању информативног садржаја.
Може се аргументовано тврдити да традиционални медији у Србији и даље играју доминантну улогу у формирању трендова у информативном простору, примарно креирајући садржај који се потом шири на друштвеним мрежама. Међутим, ситуација је далеко од једноставне. Важно је приметити јаку интеракцију и међузависност између интернет садржаја и вести које се емитују на телевизији. Ова два медијска канала су у сталној интеракцији, преносећи и обрађујући информације наизменично. Такав динамичан однос често резултира тиме да један утиче на други. Овакав однос између традиционалних медија и интернета чини информативни простор комплексним и обликује начин на који се перцепцирају и обрађују вести у друштву.
У контексту српског медијског амбијента, трендови и информације који потичу из традиционалних медија, као што су телевизија и штампани медији, често служе као основа за различите дискусије на друштвеним мрежама. С обзиром на широку популарност друштвених платформи у Србији, садржај који се емитује на телевизији или у принту често постаје предмет различитих интерпретација, коментара и реакција на интернету.
С друге стране, друштвене мреже такође имају значајан утицај на то како се обрађују и преносе вести. Корисници друштвених мрежа деле, коментаришу и обрађују информације које примећују на тим платформама, што може утицати на то како се те вести интерпретирају у општој јавности. Оваква интеракција између традиционалних медија и друштвених мрежа ствара комплексан екосистем информација у којем се идеје, мишљења и ставови континуирано смењују и обликују.
Нове комуникационе технологије представљају не само средство промене у уобичајеним процесима стварања, преноса и пријема вести, већ и саме по себи пролазе кроз промене у складу са разноврсним начинима њихове употребе. Такав динамичан процес трансформације не завршава се само на нивоу технолошких иновација, већ има и дубље последице на начине на које људи конзумирају и интерпретирају информације. Стога, нове технологије континуирано стварају и развијају нове обрасце информационе динамике, обогаћујући тако медијски пејзаж и обликујући нове видове комуникације.
Еволуција комуникационих технологија има широке импликације на медијски пејзаж и начине на које се информације обрађују и размењују у друштву. Промене у процесима производње, дистрибуције и пријема вести не само да рефлектују технолошке иновације, већ и потпуно преобликују начин на који људи учествују у информационом окружењу. Нови обрасци информационог процеса стварају се и претварају се у комплексне облике интеракције и размене међу различитим актерима у медијском простору. Ово не само да обогаћује медијско и информационо искуство, већ и отвара нове могућности за разнообразне форме комуникације и информисања.
Као резултат овог непрекидног процеса и иновација, широки распоред медијских формата, канала, платформи и садржаја који су доступни људима у друштву, стално се обогаћује новим формама садржаја, алатима за комуникацију и начинима за интеракцију. Напредак у технологији не само да омогућује доступност до информација на нове начине, већ и промовише активно учешће корисника у стварању, дељењу и обради садржаја. Ова динамика омогућава појединцима да се активно укључе у информационо окружење, док се истовремено стварају нове перспективе у вези са веродостојношћу, приватношћу и контролом информација.
По утицају и броју креираних информација на првом месту у Србији су, као што смо констатовали, традиционални медији, односно ТВ вести. Но, одмах након њих долази некадашња Твитер, а садашња Икс платформа.
У српском медијском простору, Твитер представља средишњи фокус за специфичну групу корисника заинтересованих за новости и актуелна догађања.
За разлику од других друштвених мрежа, као што је Фејсбук, Твитер функционише као платформа на којој се корисници окупљају свесни своје потребе за информисањем и дискусијом о важним темама. На Икс платформу корисници не долазе случајно, већ активно траже и размењују информације, што овај медиј чини кључним местом за информисање и дискусију о актуелним догађајима.
Специфична динамика на Твитеру (Икс) нуди платформу за активан ангажман и интеракцију међу корисницима, који обично деле слична интересовања и ставове о вестима и актуелностима. Често се на овој мрежи могу наћи дискусије, мишљења и додатне информације које нису обухваћене у традиционалним медијским извештајима и употпуњавају слику о одређеној вести коју пласирају традиционални медији.
Такво окружење представља важан канал за размену информација и ставова у друштву, као и за обликовање јавног мишљења о различитим темама. Наравно да као и свака мрежа и Икс може бити склон ризицима од ширења лажних вести и манипулативних информација. Ангажман корисника на Икс платформи обично подстиче критичко разматрање, што доприноси бољем разумевању комплексних друштвених питања. У том смислу, ова платформа има значајан утицај на обликовање јавног дијалога и разноликости информационог простора.
Но, да ли то све утиче на опадање утицаја традиционалних медија?
Теорија „Премештања” представља концепт који наглашава ограниченост времена које људи имају за употребу различитих медија. На основу овог концепта, постаје јасно да увод нових медија, као што је Интернет, доводи до смањења времена које се проводи на традиционалним медијима. Ово смањење може имати за последицу крај традиционалних медија. Може, али не значи да ће имати.
Индустрија нових медија се шири на различите сегменте тржишта, укључујући игрице, телевизију, радио и маркетинг. Друштвене мреже играју важну улогу у овом контексту, али истраживања показују да је степен поверења у информације на њима различит. Док се нови медији брзо преусмеравају, традиционални медији, као што је телевизија, осећају последице ових промена.
Промене у медијском простору утичу на начин како људи конзумирају информације. Док нови медији преузимају већу улогу, традиционални медији су изложени изазовима у покушају да задрже своју релевантност у новом окружењу.
Узимајући у обзир овај развој, кључно је разумети како се комплексна природа медијског окружења мења и какве импликације то има на друштво као целину. Прво, требало би разматрати како ове промене утичу на доступност информација и квалитет њихове комуникације. Уз напредак технологије и ширење интернета, информације су постале доступније, али и више подложне фејковању.
Друго, важно је размотрити како ове промене утичу на друштвене процесе и учешће грађана у јавном дијалогу. Док нови медији отварају врата за ширење различитих ставова, постоји и опасност од филтрирања информација и стварања ехо медија где људи само потврђују своја постојећа уверења, или просто без критичког става примају од стране медија дефинисане ставове и уверења.
Коначно, треба разматрати и економске аспекте ових промена. Индустрија медија се брзо преобликује, а то може имати велике ефекте на запосленост и економску стабилност.
У крајњем смислу, промене у медијском окружењу представљају изазов, али и пратећу прилику за нове облике комуникације и интеракције у друштву. Како бисмо максимизовали предности ових промена и минимизовали њихове негативне последице, потребно је постојано разматрати и адаптирати се на ове нове услове.
На основу разматрања о новим и традиционалним медијима, не можемо једноставно предвидети да ли ће нови медији потпуно потиснути традиционалне, или ће доћи до симбиозе између њих. Ширење нових медија, посебно друштвених мрежа, сасвим је изменило начин на који се информације креирају, дистрибуирају и конзумирају.
Традиционални медији, као што су телевизија и новине, можда неће више имати исту улогу у друштву као пре, али се и даље могу остваривати као важан извор информација за одређене делове популације. Ипак, мораће да се прилагоде новим технолошким тенденцијама и интересовањима публике.
С друге стране, нови медији пружају могућности за интеракцију и ангажман које традиционални медији често не могу да пруже. Друштвене мреже омогућавају директну комуникацију између људи и могу да буду платформа за изражавање различитих ставова и мишљења.
Вероватно ћемо видети симбиозу између нових и традиционалних медија, где ће се оба типа користити на различите начине за различите потребе. Традиционални медији ће морати да се прилагоде и већ то чине и интегришу нове технологије и начине комуникације у своје платформе, док ће нови медији наставити да еволуирају и мењају начине на које се информације стварају и деле.
Таква симбиоза између нових и традиционалних медија може довести до усавршавања комуникационих платформи и обогаћивања искуства корисника. На пример, традиционални медији могу и даље пружати дубље анализе и детаљније извештаје, док нови медији могу пружити бржи и интер Икс активнији приступ информацијама.
Оваква симбиоза такође отвара могућности за колаборацију између нових и старих играча на медијском тржишту. На пример, традиционални медији могу се користити за промовисање садржаја који је доступан на новим медијима, док нови медији могу пружити платформе за интеракцију и директну комуникацију са аудиторијом.
Уколико оба типа медија буду успела да се адаптирају на изазове и могућности које доноси ова симбиоза, резултат може бити богатији, разноврснији и динамичнији медијски простор. Meђутим, уколико се један тип медија постепено изгуби у конкуренцији, може лако доћи до превласти оног другог и то по свој прилици интернета.
Од кључног значаја је да се прате тенденције и потребе публике уколико се жели остати у игри. Разумевање њихових преференција и навика у конзумирању информација је неопходно за успех свих медијских формата. Традиционални медији могу научити од нових медија о начинима интеракције и ангажмана са аудиторијом, док нови медији могу научити од традиционалних о квалитету и дубини садржаја.
Да би традиционални медији опстали у ери интернета битно је истраживати и правити иновације. Традиционални медији морају улагати у технолошке иновације и дигиталне стратегије како би остварили нове начине за интеракцију са аудиторијом.
У свету сталних промена, кључно је да медији остану агилни и отворени за адаптацију. Континуирано истраживање, иновирање и прилагођавање су од суштинског значаја како би се одржала релевантност и конкурентност. Осим тога, важно је очувати стандарде интегритета, квалитета и објективности у информисању, без обзира на медиј кроз који се пружају информације.
Интеракција између традиционалних и нових медија доноси велике могућности за стварање богатог медијског екосистема који може да одговори на различите потребе и интересовања публике.
Кључ успеха лежи у разумевању и прилагођавању динамичном медијском пејзажу. Чак и ако се одређени медији или технолошки алати промене или нестану, суштина остаје иста –потреба људи за информацијама, причама и интеракцијом. Стога, фокус треба да буде на креирању вредности за публику и пружању релевантних и корисних садржаја, без обзира на формат или платформу.
Остави коментар