Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Васко Попа у песничкој књизи Усправна земља (1972) исказао је своју тежњу да сагледа и изрази знакове колективне судбине, трагове колективног напора постављања трајних обележја исконског смисла на непочин-пољу историје и заједничког сећања. Књига се отвара циклусом Ходочашће у чијој је основи родољубље, однос лирског субјекта према ономе што је наслеђено, што је лепота и вредност једног народа. Ходочастити значи ићи на извор онога што је свето, у чему је корен традиције и највећа духовна вредност једног народа, а овде то су древни храмови / манастири: Хиландар, Каленић, Манасија, Сопоћани… Попа је у њима открио склад архитектуре и лепоту сликарства; откривао је судбину и трајање свога народа у сукобу и ропству под непријатељима који су рушили и истребљивали све што је српско. У манастирима и њиховој материјализованој вертикали он је видео стаменост, пркос, усправну земљу која, насупрот вековима и најездама, стоји чврсто, као и ти материјални облици. А са њима је чувано памћење, историја, веровање, свест о припадности.
Песник полази на ходочашће, са очевим штапом у руци и са упаљеним срцем на штапу (Попа: 141). Очев штап је предмет наслеђен од оца и показује му пут (штап је симбол традиције и колективног памћења, мудрости и сазнања), а упаљено срце је страст, опседнутост и љубав према ономе што је опредмећено у грађевинама и на фрескама. То је његов занос усправном земљом. Он креће на Свети пут од Свете Горе до Сентандреје; пут који је прошла његова земља и народ кроз историју. Тим путем мора да се прође да би се стигло до корена спознаје, да би се открила тајна лепоте, тајна свих наших расутих заветина и свеколиког колективног трајања, а смисао свега тога је да се испуни памћење песника – да ми се из сећања не избришу (Попа: 141). Почетна тачка на том путу је Хиландар, темељ наше културе и почетак усправне земље. Посредством стваралачког духа, тј. преко твораца трајних вредности (неимари, фрескописци, зографи), човек ступа у везу са минулим вековима и сагледава своје лице, судбину, прошлост, садашњост, али и будућност. Сагледавајући све набројано, он, неминовно, долази до спознаје да је људски дух неуништив, без обзира на разорност снаге свих моћника овога света.
ХИЛАНДАР
Црна мајко Тројеручице
Пружи ми један дан
Да се у чаробном мору окупам
Пружи ми други длан
Да се слатког наједем камења
И трећи длан ми пружи
Да у гнезду стихова преноћим
Приспео сам с пута
Прашњав и гладан
И жељан другачијег света
Пружи ми три мале нежности
Док ми не падне хиљаду магли на очи
И главу не изгубим
И док теби све три руке не одсеку
Црна мајко Тројеручице
Песма Хиландар, отворена је стихом којим се апострофира Света Богородица Тројеручица. Значајно је повезати предање о Јовану Дамаскину и Тројеручици како би се правилније разумео значењски слој на који се Попа надовезује и који проширује. Наиме, почетком VIII века, уз појаву јереси иконоборства у Византији, везује се прича о Јовану Дамаскину, који је био противник јереси. Дамаскин је био оклеветан од стране Лава III Исавријанца, византијског самодршца и иконоборца, те је Дамаскину одсечена десна рука (којом је писао тобожње завереничке списе) и јавно била изложена. Јован Дамаскин је ноћ провео молећи се Богородици да му руку исцели, и, након што је пао у сан, Богородица му се јавила и рекла да му је рука исцељена. Након чуда, Дамаскин је икони Богородице припојио и трећу, сребрну руку налик на његову, зацељену. Икона је, пет векова касније, као део испуњења пророштва Светог Саве Освећеног, који се упокојио у VI веку, припала Сави Немањићу, тада још младом монаху, који ју је, потом, пренео у Хиландар, где је и данас.
Икона Богородице Тројеручице, по традицији, још од Светог Саве је заштитник и путовођа српског народа. Пред њом песнички субјекат, након дугог путовања проговара о свом стању, својој угрожености и потреби да пронађе мир и нежност. Средишњи стихови: Приспео сам с пута / Прашњав и гладан / И жељан другачијег света ближе одређује његово стање и свет из којег стиже и зато од ње моли за три мале нежности: са њеног првог длана да се у чаробном мору окупа, да се из другог њеног длана слатког наједе камења и да, на трећем њеном длану у гнезду стихова преноћи.
Море, односно, вода као простор и место крштења, прва је милост коју лирски субјекат тражи да се, прашњав од пута, окупа и очисти од свих прљавштина из спољњег света. У жељи да се са другог длана гладан, слатког наједе камења, лирски субјекат управо акцентује колико би му и камење, као дар од Богородице, било подобно за јело. Са трећег длана, песник тражи гнездо стихова, у којима би преноћио, милост која би га испунила великим духовним смислом и снагом.
Овај градацијски низ има својеврсно утростручавање (тројство), чије је упориште у веровању и традицији народне књижевности. Битно је приметити да држање мора на длану и слаткоћа камења, као хиперболе, обележавају божанску моћ везану за чудеса светаца. Са друге стране, трећи длан, длан који је додао Јован Дамаскин, симболизује синтезу божанског и људског, њихову нераскидивост и својеврстан доказ, за песника, о непрепуштању човека страдању и његовом спасавању уколико је исправан и постојан у вери. За песника, та се веза огледа у принципу логоса, тј. речи, и песма исходи из тог принципа, којим се човек везује за Бога, тим пре ако се има у виду уводни стих Старог завета: У почетку беше реч. Без речи и стиха (песме) нема узнесења, ни Бога, ни Богородице, ни човека у његовој доброти и духовности.
Важно је приметити супротстављање два света у песми: први, из којег песник прашњав и гладан долази, у коме му прети хиљаду магли и зала, и онај други духовни, божански свет, који је оличен у чудесном присуству Тројеручице хиландарске, односно у њеној чудотворности, тј. исцелитељској моћи. Богородица Тројеручица својим длановима треба да поништи три муке ходочасника/песничког субјекта, да му на почетку помогне и упути ка његовима духовним коренима и њему самоме. И док се Јован Дамаскин пред иконом Богородице Тројеручице моли за исцељење ране и бола након извршења свирепе казне, наш песник се моли за спас док не изгуби главу (живот), али и нешто више: свест о себи и усправној земљи, о прецима, лепоти наслеђа и вери у божанско пред којим стоји. Глава именује ствари, смишља песму, говори молитву, промишља свет, себе, добро и зло; тражи смисао постојања; ствара дела и открива лепоту, узноси живот и слави Бога. Молба Богородици да сачува од многих зала, која не прете само песнику, већ и икони Тројеручици (могу бити све три руке одсечене) од стране оног света који прети да и њему одсече главу. Понављањем првог стиха са доминирајућим атрибутом црни, на крају песме апокалипса се сасвим приближава: црна рука смрти као да дотиче и ону која је смрт једном заувек победила. Овде се треба подсетити и Милана Ракића који, загледан у фреску краљице Симониде у манастиру Грачаници, у истоименој песми, ламентира над њеном судбином (ископаним очима).
Песмом Хиландар, испеваном у виду својеврсне молитве, са апострофом у првом и последњем стиху, Васко Попа остварује можда један од најјезгровитијих приступа исихаистичкој (молитвеној) традицији српског песништва. У песми, Попа супротставља два простора – простор страдања и простор уточишта: први је физички, животни простор у коме прете опасности, а други је метафизички, духовни простор у ком се проналази мир и спасење. Могуће је, дакле, закључити да је Попа ослоњен на мит, средњовековну православну традицију и историју српског народа. Све то успешно комбинује са унутрашњим немиром човека који у тишини, као покајник, скрушено стоји пред чудотворном иконом, симболом мајке спаса свих и у физичком и у духовном смислу.
Књижени критичар Александар Јовановића за песму Хиландар каже да је то „песма о беспомоћности и нади, о другачијем свету који се све време жели; она је молитва човека загледаног у почетке своје историје и колективног памћења. Спремног да, макар на час и можда само у мислима, поново емоционално преживи најбитније тренутке прошлости народа којем припада, не би ли наслутио неискоришћене могућности или, бар, поставио питања о скривеним разлозима потоњих догађајаˮ (Јовановић: 39).
Ова песма, као и цела песничка књига, може се протумачити и као завет песника који је остављен будућим генерацијама да очувају и сачувају Усправну земљу тако што ће се свакога дана у молитвама и својим делима и поступцима трудити да негују сећање на почетке своје историје и колективног памћења и тако испунити и нашу и песникову жељу да се то никада из сећања не избрише. У тешким временима кроз која је пролазио и пролази целокупан српски народ, вера и спознаја о себи и својим коренима је нешто што је било и треба да буде дубоко урезано у нашој свести и срцима, јер нам је то једино оружје у борби са свим недаћама и силницима који желе да униште нашу Усправну земљу.
ЛИТЕРАТУРА
- Васко Попа, Градац, часопис за књижевност, уметност и културу, број 128, 129, 130, Дом културе Чачак и Уметничко друштво „Градацˮ, 1998.
- Јовановић, А. (1993). Песници и преци, Српска књижевна задруга, Београд
- Попа, В. (1998). „Усправна земљаˮ у: Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр.139–161.
Остави коментар