Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Дајана Џонстон, амерички новинар и писац, рођена је у Минесоти (1934) где је на тамошњем универзитету дипломирала на Одсеку за руске студије. Докторирала је на француској књижевности и крајем 1960-их година укључила се у покрет против рата у Вијетнаму. У то време напустила је универзитетску каријеру и емигрирала у Француску. Живела је пре свега у Паризу, али и у Немачкој и Италији. Била је европски уредник америчког недељника In These Times од 1979. до 1990. године, а затим представник за медије партије Зелених у Европском парламенту (1990–1996). Њен новинарски ангажман везан је за часопис Dialogue (1992–2000) који је излазио у Паризу, а такође је сарађивала у интернет издању магазина Counter Punch. Објавила је The Politics of Euromissiles: Europe’s Role in America’s World (1985), Queen of Chaos: The Misadventures of Hillary Clinton (2015). Њена бриљантна монографија под насловом Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада (2003) изазвала је велике полемике на Западу. Због забране објављивања ове књиге у Шведској оштро је реаговао познати интелектуалац Ноам Чомски.
Дајана Џонстон је одавно препозната као врстан познавалац међународне политике и један од ретких западних аналитичара који су савршено познавали прилике у некадашњој Југославији. Томе свакако у прилог наводимо и чињеницу о њеном вишемесечном студијском боравку у СФРЈ 1953. године. Свој бриљантан стваралачки опус заокружила је објављивањем капиталне мемоарске монографије Круг у тами чији је српски превод објављен 2021. године. О овој монографији веома похвалне рецензије објавили су политички и новинарски делатници Пол Крејг Робертс, Рон Пол и Џон Пилџер.
Као представник интелектуалне левице чија су опредељења вазда била хуманистичка и антимилитаристичка, Дајана Џонстон је у својим мемоарима сведочила о издаји „западноевропске левице” која је напустила историјска начела социјалне правде у корист магловите представе о заштити „људских права” која је послужила као изговор за стратегију неограниченог војног интервенционизма у режији глобалне империје САД која се, између осталог, испољила 1999. године и на тлу Србије (Рат који је био потребан НАТО-у).
У сећањима на једно осматрање света које обухвата дешавања од Рузвелтовог новог договора, преко Другог светског рата и Хладног рата, до савремених догађаја, ауторка сведочи о личној посвећености миру и противљењу милитаризму, описујући једну историју каква до сада није била написана. За великог новинарског барда Џона Пилџера „ Дајана је један изванредан новинар оне врсте и оног калибра којих данас скоро и да нема више”. Отуда реторичка питања која поставља (Има ли краја глобалистичкој хистерији у САД ?) погађају у само средиште „новог светског беспоретка” како на, карактеристичан начин, описује атмосферу у међународној политици насталу после окончања Хладног рата. Због тога је за цео свет прелазак на мултиполарност егзистенцијално питање, не само у домену економије него и у сфери организације друштва.
Дајана Џонстон је заговорник „мешовите економије”, односно таквог економског модела у оквиру којег би „главне економске организације требале да буду под социјалном контролом, односно како би се осигурало да велике инвестиције имају друштвену сврху”. Примера ради, први задатак једне тако схваћене економије у Америци требало би да буде „преусмеравање улагања са лудо расипне војне производње на домаћу инфраструктуру и примена мера за интегрисање свих грађана у истински цивилизовано друштво”. Сличне мере Дајана Џонстон предлаже и за остала друштва која је захватио талас безобзирне неолибералне глобализације, укључујући и Француску која је њена друга отаџбина (Глобализација Француске).
Рат у Вијетнаму
Дајана Џонстон је као студент Универзитета у Минесоти још 1966. године демонстрирала против рата у Вијетнаму. Мада је град Минеаполис у њеним сећањима описан као типичан центар радничке митологије у САД, захваљујући једном штрајку камионџија из 1934. године, Дајана у то време није била никакав комуниста. Тек касније, према сопственом признању, рат у Вијетнаму ју је приближио позицији интелектуалне левице.
Своја левичарска уверења учврстила је приликом боравка у Паризу (1966–1968) када је припремала докторат под насловом Андре Малро и етички роман који јој је омогућио да продуби сазнања о узроцима Вијетнама и политици француског колонијализма у Индокини о којој је Малро писао у листу Индокина у ланцима. Дајана је описујући фасцинацију Малроом указивала на његове у основи „либералне реформистичке идеје” које је Француска најпре донела у Сајгон, али их је потом сама скршила својом колонијалном управом. За њу је Хо Ши Мин као лидер покрета отпора против колонијалне власти (1946–1958) био „родољубиви научник који је студирао западна начела” и за којег је комунизам био само „пут којим је настојао да свој народ поведе ка ослобођењу”. Нгујен Ван Тан (како му је изворно име) похађао је француску средњу школу и није могао да разуме како земља која је прокламовала гесло „слобода, једнакост, братство” може у сужањству да држи Индокину.
Када се Јапан безусловно предао 2. септембра 1945. године, истог дана Хо Ши Мин је у Ханоју прочитао Декларацију о независности Вијетнама. Међутим, француске снаге почеле су да преузимају војну контролу над све већим деловима Вијетнама, а у октобру 1945. године заузеле су Сајгон. Нашавши се у све тежој ситуацији Хо Ши Мин је 1946. године пристао на компромис према којем Француска признаје ДР Вијетнам као слободну државу, али уз његов лични пристанак на изборе у Јужном Вијетнаму. Уз то један од услова је био да се ДР Вијетнам придружи Француској унији и да пристане на присуство малог броја француских војних снага, које су се затим, супротно договору, непрекидно увећавале до броја од 15 хиљада војника.
У преговорима који су настављени Француска је постајала све тврђи преговарач, тако да је убрзо избио „посреднички рат” у који су се укључиле две тадашње суперсиле. Французе су подржали Американци, а Совјети и Кинези снаге Вијетнама. Битка код Дијен Бијен Фуа 1954. године обележила је коначан пораз француских снага у Северном Вијетнаму. Мировним споразумом у Женеви 1954. године договорена је подела Вијетнама на Северни (Демократска Република Вијетнам) и Јужни (Држава Вијетнам). Убрзо се у Јужном Вијетнаму активирао Народни фронт за ослобођење Јужног Вијетнама (Вијетконг), који је водио герилски рат с циљем коначног уједињења. Вијетконг је примао помоћ од Северног Вијетнама, углавном преко Лаоса, користећи тзв. Хо Ши Минов пут. У 1964. години америчке снаге по први пут су добиле мандат да њихови војници директно уђу у сукоб, чиме је отпочела следећа етапа вијетнамске трауме. Године 1969. послата је огромна војна помоћ Јужном Вијетнаму, уз стална злочиначка бомбардовања, која су изазвала огромне цивилне жртве и протесте широм света. У Америци су одржани велики антиратни протести 1968. године који су се брзо проширили на остатак света.
У сећањима на то време Дајана Џонстон помно бележи своје париске сусрете са фракцијама „милитантних троцкиста” који су у противљењу рату у Вијетнаму видели прилику да надјачају КП Француске. Читаоца привлачи и њено опажање о деголистичкој власти која је била веома толерантна према антиратном покрету, што је свакако било могуће објаснити односом генерала Де Гола према НАТО-у и његовим јасним отклоном у односу на ратна дешавања у Индокини. Дајана је још у то време спознала потребу за „научним приступом и поштеним новинарством” у борби против америчке пропаганде. Уз то она сведочи о 1968. години и студентској побуни у Паризу као „илузорној револуцији” која је под изговором „ослобађања од традиционалних ауторитета утрла пут ка све већем отуђењу” које је проистекло из модела потрошачког друштва за које су се залагали „радикални либертаријанци” који су себе волели да описују као ситуационисте – попут Ги Дебора и његовог „друштва спектакла”. За Дајану Џонстон је нарочито важна последица маја 1968. године у Паризу била у томе да се на борбу Вијетнамаца готово заборавило, као и да је у свом том метежу стварна економска моћ остала нетакнута.
Хладни рат у Италији
Из корпуса мемоарских сећања нарочито привлачи анализа под насловом Врући хладни рат у Италији, земљи коју је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века захватио талас „револуционарног романтизма”. На том фону поједине снаге „екстремне левице” маштале су о извођењу војног пуча. У научној сфери предводник ових идеја био је чувени Тони Негри који је оформио покрет Радничке аутономије. Овај покрет је временом стекао присталице и међу радикализованим студентима и тзв. прекаристима – радницима који су били ангажовани на повременим пословима. Негријева Радничка аутономија била је изразито антисистемска групација која је јавно критиковала синдикате и политику КП Италије. Када се сећа ових догађаја, Дајана Џонстон теорију о тоталној револуцији описује као једну „утопијску, мистичну верзију комунизма”. Отуда она сматра да је Негријев покрет био заправо претеча терористичке организације Црвених бригада, које су касније спровеле у дело отмицу и убиство премијера Алда Мора.
Дајана Џонстон у књизи Круг у тами посебно анализира политички успон Италијанске комунистичке партије, који је у то време био јединствен европски политички феномен. Истина, и у другим западноевропским друштвима, јачале су прокомунистичке снаге, али нигде као у Италији нису имале тако снажно социјално и интелектуално упориште. Разлоге треба тражити у самој социјалној и привредној структури земље која је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века имала бремените проблеме. Три деценије после рата, безмало половина Италије (југ државе) имала је статус неразвијеног подручја у односу на високо развијени индустријски север. Статистике о дубини привредне и друштвене кризе на италијанском југу биле су поражавајуће. Десетине хиљада јефтиних радника хрлило је ка северу у потрази за послом у троуглу Милано – Торино – Ђенова. У исто време, добар део грађана отишао је у трајну прекоокеанску економску печалбу. На простору Сицилије и Калабрије опстале су полуфеудалне друштвене релације, а упоредо са пресељењем на север јачале су криминалне структуре. Све веће незадовољство захватало је и универзитетску омладину која је своје захтеве почела да испоставља у духу протеста из 1968. године. Средином седамдесетих година само у Риму студирало је 135.000 студената, а проценат оних који су завршавали факултете био је свега 7,6%. Осећај бесперспективности представљао је погодно тло за јачање разних екстремистичких групација унутар не само студентске популације, него и у ширим друштвеним слојевима. Незадовољство је највише било усмерено ка владајућим демохришћанима, чији су се представници противили реформама и демонтажи строго централизованог државног апарата. Посебан проблем представљала је ситуација у великим градовима. На пример, у Риму је тих година око 800.000 људи живело на ивици елементарне егзистенције. Све то погодовало је кризи поверења у институције државе и представљало идеалан амбијент за јачање политичког тероризма.
Италијанска комунистичка партија свесна дубоке кризе прва је отпочела процес унутрашње партијске трансформације. За разлику од хришћанских демократа навикнутих на три деценије власти, италијански комунисти су као вансистемска опозиција били принуђени на низ креативних решења у свом политичком праксису. Она су се, како наводи америчка новинарка, почетком седамдесетих година нашли између чекића и наковња, односно „доктринарног антикомунизма деснице и ултрареволуционарних поремећаја сопствене левице”. Дајану Џонстон је у то време посебно импресионирао синдикални активизам Бруна Трентина који се противио захтевима „милитантне левице” и који је, на таласу револуционарног набоја, остварио многе важне привилегије за раднике у фабрикама. Али то није било довољно, јер су иза сцене деловали утицајни кругови „светске закулисе”, који су на тлу Италије спроводили своју „стратегију напетости” која је на крају и узроковала убиство Алда Мора.
За време Хладног рата геополитички положај ове државе био је изузетно значајан. Италија је била „економски мост за сарадњу са Блиским истоком”, као и прва европска земља која је на удару таласа емиграције становништва из овог дела света. Због тога је било потребно спречити политички концепт Алда Мора и његово настојање да постигне „историјски споразум” са левицом, који је предвиђао низ заштитних мера за италијанске раднике. Други разлог дестабилизације Италије лежи у чињеници да је у њој седиште Римокатоличке цркве. Њено уништење један је од главних историјских циљева масонског покрета. Није непознато да је у другој половини 20. века велики број масона инфилтриран у сам врх католичке цркве, што је створило претпоставке за унутрашње разарање њеног традиционалног учења, али и поделе међу највишим прелатима о улози ове цркве у ери глобализације.
Црвене бригаде погубиле су Алда Мора 9. маја 1978. године. После 55 дана заточеништва његово беживотно тело, веома симболично, остављено је на пола пута, између седишта демохришћана и комуниста. Убиство популарног политичара изазвало је констернацију у италијанској јавности и удаљавање многих интелектуалаца и јавних личности које су до тада имале симпатија за деловање Црвених бригада. Под утицајем овог шокантног догађаја јавна подршка „историјском споразуму” је опала. Чак су и ухапшене вође Бригада Курчо и Франческини из затвора осудили ову акцију, као и тадашњег вођу ове организације Марија Моретија. У сваком случају, после убиства Мора уследио је талас хапшења „бригадиста” тако да је ова организација средином осамдесетих година практично „нестала” са сцене.
Међутим, у јавности су остала многа неразјашњена питања, посебно она о немоћи и корупцији у врху државе. Дајана Џонстон подсећа и на речи Елеоноре Моро о томе да је њеном мужу претио Хенри Кисинџер, упозоравајући га да „престане да се удвара комунистима”. Касније је откривено да су терористи Бригада били смештени у елитном римском насељу Градоли. Познати италијански политичар Бетино Кракси је у интервјуу немачком Штерну од 18. маја 1978. године, указао да се „вође Црвених бригада налазе или у високом државном апарату, и стога, имају заштиту одозго, или се њиховим акцијама управља из иностранства”. Додајмо, да отмичаре нису одобровољили ни апели за ослобођење Алда Мора, које је јавно саопштавао папе Павле VI, а који је преминуо свега три месеца касније, 6. августа 1978. године.
ЛИТЕРАТУРА:
- Краљевић, В.(1978). Зашто је убијен Моро?, Политика, Београд
- Џонстон, Д. (2021). Круг у тами, Информатика, Београд
- Вукашиновић, М. (2022). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
Остави коментар