Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Из огромног стваралачког опуса Дајане Џонстон велику пажњу привлачи њен лични и интелектуални ангажман за време рата у бившој Југославији. Изузетна монографија под насловом Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада (2002) представљала је редак пример трезвеног сагледавања југословенске кризе и позадине медијске сатанизације Срба, која је кулминирала злочиначким бомбардовањем наше земље 1999. године. Због доследног раскринкавања „новог светског беспоретка” ова америчка новинарка је на Западу стекла епитет „ревизионисте”, а њена књига о агресији Западног војног савеза на једну суверену и независну државу подвргнута је разним видовима цензуре у номинално демократским државама.
Након што је поводом изласка поменуте књиге објављен интервју под карактеристичним насловом Лажи о Југославији у шведском часопису левичарске оријентације Ордфронт, уследила је кампања у високотиражном листу Дагенс Нихетер (3. 12. 2003) коју је предводио пронатовски активиста Маћеја Зарембе. Његова основна идеја била је да се Дајана шведској јавности прикаже као „негатор геноцида” који се наводно догодио на подручју Сребренице. У настојањима да дискредитује монографију Дајане Џонстон, овај лажни хуманиста је користио уобичајене стереотипе из речника „главног медијског и политичког тока” у Шведској – поредећи њена истраживања са негацијом злочина Холокауста. Америчка новинарка је, у својим сећањима, читаву пропагандну кампању описала као акцију моћног интересног лобија који су чинили врхови НАТО-а, муслиманска страна у Босни, али и одређени новинарски кругови који су се залагали за бомбардовање Срба. Део тог интересног лобија је био тзв. Хашки трибунал који је настојећи да очува званични наратив о „геноциду у Сребреници” наручио социолошко истраживање о начину живота муслиманске заједнице у оквиру које је убиство мушког дела ове популације изједначено са геноцидом.
Дајана Џонстон је проницљиво опазила да су суштински разлози напада на њену књигу били повезани са концепцијом разарања „шведске војне неутралности” и све израженијим намерама одређених политичких и интересних кругова да ова држава постане пуноправни члан НАТО-а. У својим сећањима, атмосферу која је створена поводом појаве њене књиге описује као свесно урушавање „политичког наслеђа Улофа Палмеа”. Притисци лобистичких кругова били су толико изражени да је и часопис Ордфронт био принуђен да се огради од интервјуа са њом. Наиме, главни уредник Лејф Ериксон написао је покајнички текст Порицање кривице, у којем је изнео тезу о потреби успостављања „заједничког наратива” о балканским ратовима, уз напомену да једино такав наратив омогућава помирење. Дакле, од новинара се више не тражи да истражује чињенице ради утврђивања истине о догађајима, него се изричито захтева да доприноси „заједничком наративу” који су успоставиле владе НАТО држава и њима услужни корпоративни медији.
Овакав однос према књизи Сулуди крсташи изазвао је реаговања једног дела интелектуалаца које је предводио професор Едвард С. Херман, чија су истраживања наводног геноцида у Сребреници, такође потпуно прећутана у западним медијима. Он је срочио изјаву у прилог истраживању Дајане Џонстон коју је потписао Ноам Чомски, а коју су водећи шведски медији одбили да објаве. Штавише, због подршке овом истраживању, Чомски је подвргнут критици извесне Еме Бронкс у Гардијану (31. 10. 2005) у једном тексту који је био увредљивог карактера. У коликој мери су процене Дајане Џонстон биле исправне, сведочи и чињеница да је под изговором рата у Украјини, Шведска брзометно примљена у пуноправно чланство НАТО-a, без икакве суштинске дебате о овом осетљивом питању.
Сулуди крсташи
Дајана Џонстон напомиње да је „косовски рат” од 24. марта до 10. јуна 1999. године био једнострано бомбардовање Србије које су предводиле владе НАТО држава које су углавном биле левичарске оријентације. Као дугогодишњи портпарол Зелених у Европском парламенту (1990–1996) она је сведочила о еволуцији ове групације још од 1995. године, када је нови спољнополитички курс наметнуо француски посланик Данијел Кон Бендит, некадашњи шездесетосмаш јеврејског порекла, којем се касније придружио још један „зелени” активиста – Јошка Фишер, министар спољних послова у немачкој влади.
За Дајану Џонстон је посебно занимљиво питање Фишеровог политичког успона, који је својевремено напустио средњу школу и за време побуне 1968. године нападао америчке војне базе у Немачкој. За време једне конференције усред бомбардовања (13. маја 1999) Фишер је гађан фарбом црвене боје, док је база Зелених оштро критиковала његово сврставање уз амерички агресивни рат. Суочен са великим критикама, он је тада употребио бедан аргумент у прилог немачке агресије на СРЈ, а то је аргумент о томе да се више никада не сме дозволити Аушвиц. Наиме, користећи се лажним медијским сликама, Фишер је положај Албанаца на Косову и Метохији упоредио с протеривањем Јевреја током Другог светског рата, што је ућуткало бројну, али слабо информисану опозицију у покрету Зелених. Тако су се Зелени, из једне изразито антиратне позиције, ставили у функцију лажне моралне подршке једној нелегалној војној интервенцији.
Описујући атмосферу коју је 1999. године затекла у Француској, америчка новинарка указује на крајње негативну улогу Бернара Кушнера и Бернар Анри Левија, који су допринели додатној дискредитацији левице. Истина, треба рећи да је у то време било и оних који нису подлегли пропагандним лажима тзв. француских медија, попут професора Жана Брикмона, чији је критички текст Хуманитарни империјализам објављен на енглеском језику 2005. године. За Дајану Џонстон је посебно негативна била улога Луиз Арбур, која је у својству главног тужиоца Хашког трибунала, 27. маја 1999. године, објавила оптужницу против председника Милошевића. На тај начин се овај лажни суд сврстао на страну НАТО агресије.
Дајана је добар део својих сећања на 1999. годину посветила позицији проминентне левице у Француској, осврћући се и на огледе Катрин Самари објављене у Монд дипломатику. Самари је била важан члан троцкистичког Савеза револуционарних комуниста, али је њена позиција била крајње конформистичка. Француски троцкисти су временом заузели још радикалнију позицију, подржавајући терористе ОВК. Уопште, троцкисти у свом идеологизованом свету показују веома често склоности да чак и најбизарније појаве тумаче као појаву некакве светске револуције. Таквим инжењерингом у њиховој интерпретацији ОВК – гангстери су постали некакав „национално-ослободилачки покрет”. На сличан начин су преображај доживели и француски комунисти који су јавно позвали своје присталице да се солидаришу са америчком влашћу после догађаја од 11. IX 2001. године.
Куда иде Америка?
Као доследан антиратни активиста Дајана Џонстон је заузела изразито критички став према америчкој спољној политици, укључујући и актуелне догађаје у Украјини. За њу је највећи проблем у томе што о америчкој спољној политици нема истинске јавне дебате. Наиме, последњих деценија америчка спољна политика креирана је у такозваним „тинк тенк” организацијама које се приватно финансирају и служе интересима богатих донатора. Изгледа да је њихов главни задатак да смисле оправдање за војноиндустријски комплекс, производећи бескрајно „претње” које захтевају војни одговор.
Тако произраелски лоби игра кључну улогу у дефинисању политике на Блиском истоку. Ево једног примера, америчко-израелски милијардер Хаим Сабан дао је 13 милиона долара Брукингс институту да оснује Центар за блискоисточне студије, који својим анализама, што иду у корист Израела, утиче на Конгрес, Стејт департмент и медије. Улога „тинк тенк” организација је типичан образац приватизације функција државе, тј. симбиозе између владе САД и приватног сектора – великих корпорација, главних банака и индустрије комуникација. За Дајану Џонстон су ово елементи који чине тзв. америчку дубоку државу која делује без икаквог легитимитета.
За разлику од израелског лобија, британски утицај у САД је мање очигледан. Наиме, британска владајућа класа је на суптилнији начин пренела добар део свог империјалног наслеђа на америчког наследника. Сетимо се да је Хладни рат започео говором Винстона Черчила у Мисурију, родној држави председника Трумана, односно да је идеја о подељеној Европи била његова. Дајана Џонстон указује да је Британија изгубила своју империју после Другог светског рата, али да је „као амерички млађи партнер и старији ментор успела да задржи одређени глобални утицај”.
Управо из ових разлога, Дајана Џонстон процењује и да се америчка политика према Србији неће променити у догледно време. Она напомиње да је Клинтонова администрација доживљавала Југославију као мали СССР, са Србијом у улози Русије, и употребила југословенски конфликт као експерименталну лабораторију за каснија настојања да се ослаби Русија. Њена важна порука је и „да амерички политички делатници уопште не воде рачуна о јакој прозападној идентификацији Србије и историјском савезништву”, о чему сведочи не само америчка подршка стварању Велике Албаније, него и однос ове велике силе према историјским темама – попут злочина геноцида у Јасеновцу.
Америчка новинарка указује и да је својевремени улазак Црне Горе у НАТО реализован искључиво ради тога да се понизи Русија и застраши Србија. Уз то реч је о пројекту који је у огромној мери у супротности са историјским бићем Црне Горе. Зато је, између осталог, руска политика у корист мултиполарног света много више у интересу Србије, јер је то једини начин да преживи као независна држава. На крају додајмо да је Дајана Џонстон својa вредна дела и истраживачке књиге поклонила Музеју жртава геноцида у Београду.
ЛИТЕРАТУРА:
- Џонстон, Д. (2005). Сулуди крсташи, ИГАМ, Београд
- Џонстон, Д. Зашто је Србија опчињена Западом?, у: Недељник „Печат”, 6. 4. 2018.
- Џонстон, Д. (2021). Круг у тами, Информатика, Београд
Остави коментар