Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
„Када би све друго нестало, а он остао – ја бих још увек постојала. А када би он био уништен, а сви други остали, васиона би се претворила у огромног туђинца.“
(Емили Бронте, Оркански висови)
Хероина Топличког устанка, која је пешке ишла до Ниша само да би пријавила злочине бугарске војске и због тога умало била стрељана, о том свом јуначком подухвату није написала ни реч. Као ожалошћена мајка, обукла је црно три пута – о највећем болу човека, губитку детета, није написала ни реч. За Даницу Марковић живот је постојао само у простору љубави. Када тај простор бива нарушен, она тугује. Када се затвори, за њу је и живот готов.
Судбина српских поетеса раније, нарочито у старијим временима, сличила је судбини Андрићевих балканских јунакиња: трагична, због њихове изузетности – али на оном плану на којем је Хомеров јунак Ахилеј изабрао вечни живот[1], определивши се за рану али јуначку смрт. Критичари српске модерне помињу тек неколико успешних жена са песмарицама, иако су имена тих жена данас углавном обавијена заборавом. Песникиња није било много[2], а и период у којем су зачеле своје стихотворење био је највише наклоњен познатом тројцу Дучић – Ракић – Шантић, па је познавање многих (тада популарних) женских имена до данас остала само привилегија малог броја проучавалаца књижевности. Једно је ипак имало срећу да се отргне од те широко распрострањене грознице заборава, можда управо због хвалоспева које је побрало код највећих књижевних трибуна са почетка двадесетог века – Богдана Поповића и Јована Скерлића.
„Импулсивна српска орхидеја“, како је Даницу Марковић једном приликом назвао А. Г. Матош, који је вечито био у сукобу са Скерлићем, помирила је бар једном мишљења ова два истакнута критичара. Њена збирка песама Тренуци из 1904. године наишла је на изузетно добар пријем код публике. Критичари су били сагласни око мањкавости њеног стиха и ритма, коришћења најбаналнијих метафора, али и мајсторства сликања бола једне несрећне жене (што је конструкција која би звучала као плеоназам било где осим у опису поезије Данице Марковић). Читајући песме чачанске „Звезданке“[3], а имајући у свести судбину најпознатије књижевне учитељице, оне „сеоске“[4], Светолика Ранковића, могли бисмо се запитати зашто су просветне раднице тог времена биле несрећне? Љубица и Даница одбациле су женско устручавање, направивши искораке ка модерном добу где судбина жене није стопроцентно одређена патријархатом и оним епским несагледивим очима упереним у земљу упркос свему. Ма колико звучало као клише, повод је увек исти. И једној и другој фалила је права и искрена љубав. Љубица је открила другу страну брачне медаље са вољеним човеком, а Даница се уверила у ону народну изреку да је прва љубав опасна само ако је и последња: „Прва љубав је била трагедија, али касније, када се мушкарац посматра као лутка, љубав постаје као играчка. Љубав више није тешка – постала је безопасно љупка!“ (Ненин 2006: 149). До тог чудног обрта ваљало је доћи путем многих уплаканих исповедних стихова.
„Да би се песништво родило, драга је морала да умре“ истиче Слободан Владушић (2009: 9), истражујући један од најстаријих и најфреквентнијих књижевних мотива – мотив мртве драге. Пишући о њима песници су остваривали синтезу са својом вољеним умрлим женама, видевши их као визију, или – у опозитном случају, не заваравајући се у погледу одвојености од њих, међутим – нису престали да им певају. Дезинтеграција овог мотива појавила се када су се песници суочили са проблемом заборава, као, уосталом, и Даница Марковић удајом за Момчила Татића. Необично је то што она на несвакидашњи начин постаје „једна госпођа која пише песме“.[5]
Мотив мртвог драгог најпре се појавио у усменој књижевности бројних народа. Пример из домаће епске поезије јесте девојка Мерима која за смрт свог вољеног Омера дознаје из мириса ружа. Напослетку, и она умире од туге за њим.
Суштинска разлика између мотива мртвог драгог и мртве драге […] јесте чињеница да драга која жали за својим мртвим вереником бива узета од стране оностраног. Обрнуто, кад је субјект мушког рода, онострано се показује као разлика која се настоји премостити снагом песничког чина (Владушић 2009: 33).
Зашто онда Даница Марковић није умрла након свог вољеног већ се позвездила својом поезијом о њему?
Један од одговора могао би лежати закопан испод прага нове епохе која је наступила у време када је Даница открила олакшање у поетском исповедању. Чак се може рећи да је била увертира оног пада канона, форми „и, хвала Богу, идеала“ који су сапињали младе уметнике. „Кадра да каже ствари које у нас ниједна жена није рекла“ (Живојиновић 1928: 11), она проговара о смрти свог драгог на начин који нико није очекивао.
Најпре, дистанцира се од вољеног називајући га „друже“, поричући везаност, наивно попут детета, као да је јунакиња из дела Клод Кампањ. Од самог почетка приповедања уведена је смрт као доминантан мотив испреплетан са љубављу:
О последњи друже скрхане младости
– Што увену тихо са последњим цвећем
(Априлска елегија[6])
О мртви друже / Мојих мртвих снова
(Метеор)
Али након почетне пријатељске срамежљивости, дешава се нешто што она оправдава сажаљењем према човеку на самрти:
Место пријатељства – скромнога босиљка
Поникла је друга горостасна биљка
Саблажњивим дахом што уставља речи
Што пламеном жарким сагорева груди
(Историја једног осећања)
Родила се љубав која ће је опијати до краја живота. Са спознавањем љубави, осим смрти која је дошла као њена неодвојива целина, спознала је и љубомору према ранијем животу свог вољеног:
Живео си много!
– То сведоче боре […]
И мене си срео на самртном часу
Ти се ипак маши да срце украдеш –
Још једном – на самрти – ти си љубит’ хтео
(Историја једног осећања)
Песникиња овај однос посматра кроз призму пусте жеље пролазног тренутка, није сигурна у искреност осећања човека коме је, драинистички речено, јесен изненада ушла у вене. Кроз тренутке описане у истоименој збирци песама упознаје читаоце са неумитношћу краха који наилази. Цвеће – тако често помињано – наједном је почело да вене, попут живота младог човека:
А ми смо срећом озарених лица
Дисали мирис првих љубичица […]
Из душе моје одбегло пролеће,
И цветна поља гробље ми се чине;
Помрачен поглед привиђења среће,
И чудни звуци брује из даљине,
Као опело моје среће кратке
И успомене на часове слатке
(О, где сте ведри, фебруарски дани!)
Смрт, налик оној из барокног поимања, као косом сече све пред собом. Песникиња је сломљена, на земљу ју је бацила amor dolorosa[7], увенуло је њено омиљено цвеће – ивањско.[8] Оно што углавном промиче јесте поменута Даничина сумња у драгог, која се открива у дезинтеграцији овог мотива – са његовом смрћу долази олакшање, јер он прелази у сферу где може бити у целости само њен:
Да ли се сећаш, о неверни друже,
Кад љубичица пре годину дана,
Сплет остависмо измеђ’ голих грана?
(Фебруарска елегија)
И ти си тада, бежећи од људи,
Кајањем тешким притиснутих груди,
Пришао мени у јесење дане
(Елегија)
У „Мајској елегији“ ауторка наводи како је живот свог драгог оплакала и искупила својим сузама. Толико је болна и страшна за њу била његова прошлост. И након његове смрти пита да ли се икад духом вине до њене собе, да ли и са оне стране посећује места и улице љубави којима се и она са тешким подсећањем на прошле дане шета. То је један страшан и мрачан период када ни цвеће, које хербаријумски краси поезију Данице Марковић, не може да надвлада црне приказе поворке, кружење и грактање злосрећних гаврана, лупање грумења земље о мртвачки сандук. Језу призива завршетак песме „На бунару“, где се шетња двоје младих кроз миришљави крајолик, који наговештава скори долазак пролећа, претвара у антиципацију скоре смрти, када се (у епском кључу) нагну да у води виде свој одраз, али замућеност и немогућност огледања прогностицирају зло. Осим тога, пар је кушао ту воду да би угасио љуту жеђ, што може представљати метафору за немогућност њиховог суздржавања да пријатељство то и остане. Песникиња дуго живи у прошлости. Прати је његов крти и промукли глас, и она од култа који би требало да је посвећен њему, прави обрт:
Ја оплакујем удес и своје дане младе
(*)
За смрт драгог (која је проузроковала њене патње) криви грехове његових дедова и очева, али не укључује његову прошлост. Боли је и немогућност да јадикује на његовом гробу. Невидљива могила трагичнија је од самог чина смрти. У немогућности да је окупа сузама, она „у срцу чини умрлима помен“ (Марковић 2006: 81), говорећи да је њено срце гробље:
Ту, где ја клечах, није било гроба.
Душа је моја – то знаш, гробље сама […]
Пред сликом твојом падох на колена.
Одсвуд тишином окружена глухом,
И окитих је, болом сатрвена,
Ивањског цвећа руковети сухом.
(Gallium Verum)
О томе како се гробљанска поезија остварује и шта значи у делу неостварене[9] учитељице, писао је Радомир Константиновић (1983: 186):
То очајање због немања туђег гроба, као ‘смисла’ за сопствени свој бол, сигурно представља посебну (изванредно значајну, а досад неуочену) аутоденуцијацију митологије гробљанске лирике као митологије духа који хрли на гробље да тамо нађе сопствено осмишљење. […] Није нам тешко да замислимо, на хоризонтима српске поезије између 1904. и 1911. ‘декадентске’ песнике како, док грле своје ‘драгане’, жале што ове не свали смрт у раку, како би они дошли до поезије. Оно од чега су ови верници искључиве поезије такозваног ‘бола’ патили, то је ‘фиктивност’ гробова које су опевали. Даница Марковић, недужно осмехнута, са сувим ивањским цвећем у наручју, стоји између ове патње и ‘злочина’ због литературе.
Радомир Константиновић пише једну непоштедну критику о Даници Марковић, посебно се задржавајући на ономе што је дошло након смрти једног Великог Друга, другачијег него у међуратној поезији. И сама Даница наводи да се понаша као преко дете које је сломило нову играчку, подвлачећи однос према мушкарцу као према аутоматизованом комаду пластике, који је потрошан и замењив (С интересом скупим / Платићу ти!). Константиновићу највише очи парају стихови где за мушкарца каже да није био њен роман потресан и да је за њу исто што и трут за матицу, сведен само на функцију прокреације, па ни обављањем те задате мисије није задовољна. Ту је пробуђено демонијаштво у лирици Данице Марковић, зачето још у певању о љубавној срећи са вољеним, за чијом је смрћу жудела у очајању како би најзад припао само њој. Етапа која се нашла између ових крајности још је један вид патње: удаја за Момчила Татића и неостваривање брачне среће и хармоније. Исидора Секулић оставила је сведочанство о познанству са Даницом и упечатљивим тренутком када је, пролазећи поред виле Татића видела песникињу окренуту леђима и помислила: „Мора да јој је дивно ту, тој Даници Марковић! Рекоше ми: не, не сасвим дивно. Сетих се: те куће са оклопљеним стрехама, као оне орхидеје са заклопцима на цветовима, не миришу увек сасвим здраво“ (Секулић 2002: 44–45). О тој, како је Горки назвао, трагедији брачне собе, писала је и несрећна невеста:
Посматрам на прсту колутић од злата:
Знам да непреболних задао је рана
И колико скупа његова је плата.
И знам да је увек он знамење бола,
Да је симбол свега одрицања жене,
Да је оков, иго и сурова школа –
Блистава колајна патње прикривене
(Живот)
Како Јовановић-Стојимировић наводи, Даница је чак изговарала несталну и боемску природу свога мужа, извињавајући га латинско-влашким духом и медитеранским карактером. Татић је био боем који је освојио њено срце, прикуцавши поетесу за себе након само једног погледа са прозора. Невоља је била у томе што није умео да се скраси и пружи јој љубавну срећу. Имали су шесторо деце, од којих је троје надживело Даницу, а само једно је имало нормалан људски век. Момчило ју је најзад напустио због неке Рускиње, те је остала сама. Певаће о тој искреној, настасијевићкој самоћи, толико друкчијој од оне ракићевске која је само поза за поезију. Нема за њу женика, примећују критичари, она је попут уклете вечите невесте, толико слична Бартоновој Corpse Bride, заробљена у свету прве непрежаљене љубави. „Смрт, поезија и сиромаштво“ (Секулић 2002: 42), рекла је Исидора Секулић за сами песникињин погреб. Осим тога, цвећа је било толико да је падало са ковчега, правећи малу цветну хумку оној која је за живота непрестано певала о њему, понекад се поистовећујући са ружом и љубичицом – у данима среће у пуном сјају, у данима туге као увенулим биљкама.
Оно што је искусила након смрти вољеног био је само покушај премошћавања велике туге због губитка прве и једине искрене љубави. Онда кад је била спремна да зарад садашњости заборави на прошлост, муж је срећу потражио на другој страни. Због свега наведеног, јасна нам је Павићева изјава како би волео да види романсирану биографију Данице Марковић, отмене госпође која нам је својом поезијом дезинтегрисала један мотив стар колико и само песништво, и показала како и жене могу да пишу и кроз своју поезију се обрачунају са свим демонима и анђелима у себи и око себе, свиме због чега су благословене и проклете (Марковић 2006: 212).
[1] Даница Марковић у песми „Зашто“ ламентује због избора земаљског уместо „небесног“ царства – окретања новој љубави која је донела разочарење и забораву необележене хумке старог друга.
[2] Милан Јовановић-Стојимировић у књизи Силуете старог Београда истиче да су те неколике песникиње писале „водњикаво, бледо и слабо“ (Јовановић-Стојимировић 2008: 554).
[3] „Звезданка“ је псеудоним Данице Марковић који песникиња није дуго користила. Убрзо се почела потписивати пуним именом и презименом, што Јовановић-Стојимировић истиче као још један храбар потез вредан поштовања.
[4] Љубица Петровић, јунакиња романа Сеоска учитељица Светолика Ранковића, чији лик уводи боваризам у српску књижевност, у ранијој критици била је представљена као „распомамљена просветарска хетера“ (Ераковић 2013: 8).
[5] Наслов есеја Илије Ивачковића о поезији Данице Марковић, где истиче „да поезија најмање може бити монопол уображених мушкараца“ (Ивачковић 1998: 77).
[6] Сви стихови Данице Марковић наведени су према издању Историја једног осећања које су приредили Миливој Ненин и Зорица Хаџић 2006. године.
[7] „То је amor dolorosa, плаха, тиранска љубав, која пробукти кроз живот као олуја, оставив за собом рушевине, која баца на муке душу и оставља отворене ране, ране које је само смрт у стању да извида“ (Скерлић 1964: 164).
[8] Познат је податак да је извесни Јован Јанковић, Даничина трагична, прва љубав, тражио да поред њега оставе гробно место за Даницу. Јован и Иван су словенске варијације хебрејског имена Јехоханан, дакле изједначене су, и отуда је јасна везаност песникиње за ивањско цвеће.
[9] Због крхког здравља Даница је све чешће била одсутна из школе и због тога пребацивана од села до села, а све даље од Београда.
Остави коментар