Аутор: мср Вања Вученовић, правник и политиколог
Дара из Јасеновца није тек још једно просечно остварење домаће кинематографије. Овај филм би отуда било неисправно тумачити и процењивати искључиво кроз призму његовог уметничког домашаја. Свако ко би кренуо тим путем, направио би грешку. Уметнички изражај је овде дао предност, донекле парцијалној али опет бруталној истини о извесно најтрагичнијем периоду у српској историји. Далеко од тога да је због свега претходно наведеног овај филм изгубио на свом уметничком квалитету или домашајима. Баш напротив. Ово остварење је оптимална симбиоза завидног редитељског и кинематографског умећа Предрага Гаге Антонијевића с једне и уверљиве екранизоване слике чудовишних злочина и невиђеног страдања заснованих на доказаним историјским чињеницама с друге стране.
Застрашујући урлици мрачних усташких јама Јасеновца и Старе Градишке ледили су крв у жилама без остатка свима који су скупили довољно храбрости да макар и кришом, крајичком ока погледају овај филм током његовог премијерног приказивања на домаћем јавном сервису.
Напокон, Србија се одважила да без устручавања, задршке или компромиса проговори о својој највећој боли, о тој великој и зјапећој рани коју ни ова дугачка историјска дистанца није ни изблиза залечила. Дара је у име Србије светском јавном мњењу у лице сасула потпуну причу о непрекидној спирали некажњених злочина. Кроз овај филм, свака српска жртва је испричала своју истину: исувише дуго гажену, забрањивану, спутавану, шутирану, злостављану, насилно прекрајану. И никада до краја испричану.
Србија и српско друштво су овог пута показали висок степен зрелости и самосвести. Уколико је највећа и најлепша победа победити себе, онда је Србија у том тешком и захтевном подухвату успела, јер се на адекватан начин суочила са својим најмрачнијим дубинама, што јој је на различите начине забрањивано пуних 75 година. Или се, захваљујући неодговорности политичких, интелектуалних и културних елита, сама у томе спутавала и обуздавала.
Стотине књига написаних на тему Јасеновца до сада, мноштво снимљених документарних филмова и фотографија нису успели да на овако ефектан начин актуелизују једну од највећих и најпотреснијих тема нашег целокупног националног страдања. У исто време уводећи је у један шири дискурс, како у нашој земљи тако и далеко ван њених граница.
Опет, не би се требало заносити причом да је свет благонаклоно дочекао овај филм. Није, нити ће икада. И то није ништа неочекивано. Само они највећи наивци међу нама су очекивали да ће ово остварeње побрати симпатије глобалног јавног мњења. Пројекцију о Србима као народу убица и злочинаца устоличену током деведесетих година прошлог века за потребе геополитичке прекомпозиције балканских простора, није могуће тек тако избрисати или заменити другом. Зато је и просечан човек на „цивилизованом Западу“, који је већ деценијама брутално медијски бомбардован једноличним и једносмерним информацијама о српском народу као виновнику непатвореног зла, остао потпуно нем и неприпремљен на причу коју доноси Дара из Јасеновца.
Грађани Америке који су имали прилику да овај филм погледају пре српске премијере, нису могли остати равнодушни на експлицитне слике и призоре невиђеног ужаса и зла који је спроводио усташки режим у тадашњој Независној Држави Хрватској. Иако су управо Американци објекат перманентног и агресивног мрежног и информационог рата када је у питању истина о Србима, овај филм је успео да направи видљиву пукотину на том, до сада, непробојном медијском зиду у САД. Тај зид је био непремостива брана за српску верзију приче о дешавањима на некадашњем великом југословенском простору. Исти је деценијама уназад систематски и плански грађен за потребе оправдавања свих, по српски фактор неповољних потеза које је на Балкану повлачила америчка спољна политика.
Није никаква новина или тајна да је Холивуд, као најмоћнија филмска индустрија али и као платформа за ширење америчког вредносног погледа на свет, произвео немали број филмова у којима је Србима неизоставно додељивана улога лоших, па и најгорих момака. Љубитељи седме уметности добро памте да су се те филмске роле кретале у широком спектру – од улога ситних криминалаца до ситуација када смо пројектовани у осведочене ратне злочинце или опасне терористе који озбиљно угрожавају међународну безбедносну архитектуру.
Дара из Јасеновца је, после дугог времена, можда и први конкретан и ефикасан стратешки маневар државе Србије која је схватила да мора проактивно да учествује на свим фронтовима како би се чула и њена истина. У свету 21. века, где се савремени сукоби одвијају на једном вишем нивоу уз обилату и неконтролисану употребу неконвенционалног оружја, кроз ратове информацијама, интернет и хибридне ратове, филм и даље опстаје као моћно, учинковито и убојито средство.
Дара из Јасеновца долази у одличном тајмингу, у ситуацији када неоусташка идеологија у суседној земљи поново почиње да окупља све већи број присталица и постаје активни учесник политичког мејнстрима. Наравно да та чињеница не наилази на осуду код цивилизованих држава Европе и света које већ традиционално затварају очи пред очигледном ренесансом, рехабилитацијом и беатификацијом злочинаца и њихових злочина.
Узалудно је чекати на то да демократска Европа осуди или казни поновно величање идеологије злочина, неоусташтва и мрачног ендехазијског наслеђа. Или да се, као што смо раније навели, замисли и сажали над трагичном судбином Даре из Јасеновца кроз коју је испричана читава судбина српског народа.
Нажалост, чудовишна идеологија која је прогутала животе стотина хиљада Срба, али и другог несрпског живља није оригинално идеологија тадашње хрватске државе. Као таква, она је наилазила на прећутну подршку великих сила које зарад остварења својих геополитичких и геоекономских интереса као у партији шаха жртвују мале народе и прекрајају границе турбулентних балканских простора. Таква клета судбина задесила је управо нас Србе. Из овог разлога нам се десио Јасеновац кога је непоновљива девојчица Биљана Чекић, кроз улогу Даре, отргнула од заборава.
Битно је посветити неколико речи и историјском претексту главне теме овог филма. Стравичне сцене клања, злостављања и насилног покрштавања које су приказане у филму, а спровођене у усташким концентрационим логорима, биле су у сврху једне надидеологије и надполитике која за свој крајњи циљ има обуздавање сваког покушај консолидације српског фактора на овим просторима.
А хрватска држава је и тада, у тим за човечанство мрачним тридесетим и четрдесетим годинама прошлог века, била ништа друго до чврст корбач у рукама оних центара моћи које су вековима уназад разарали и дробили српски животни простор. Сви они који су стали испод усташке заставе, пристајали су да буду пуки извођачи и реализатори стратешких праваца чије су векторе исцртавали неки други, већи и моћнији.
Посматрано у геополитичком кључу, познато је да су за свемоћни Ватикан Хрвати „предстража западног кршћанства“, а границе Хрватске онај граничник који попут оштрог сечива симболично и суштински раздваја западну цивилизацију од остатка нецивилизованог света, тачније од тог „мрачњачког бизантијског, православног Истока“ чији је део и сама Србија. Како тврди чувени амерички стратег и теоретичар Семјуел Хантингтон, граница западне цивилизације подудара се са границама данашње Хрватске, прецизније, она у једном делу чак засеца и север Србије, тачније Војводину, смештајући и ове територије у западни геополитички и цивилизацијски ареал. У тим координатама се креће и савремена хрватска геополитика према Србији, и не би требало мислити да се њен главни стратешки правац битније мењао од средине 20. века.
Једна Дара је можда први, мали покушај да се испишу трагичне размере нашег колективног националног страдања. Опет, она представља прекопотребно катарзично и болно отрежњење које би морало да нас припреми за све изазове које доноси будућност и како не бисмо дозволили да нам се „догоди“ нека нова колективна јасеновачка кланица. Погони непатворене индустрије зла из најближег окружења нанели су већ огромну и ненадокнадиву штету српском народу. Он се до данашњег дана није биолошки у потпуности опоравио и регенерисао, нити ће се, нажалост, та поразна слика битније поправити у скорије време.
Забрињавајуће је то да је парола „За дом спремни“ актуелна подједанко и данас колико је била и пре 75 година. Неки нови индоктринирани хрватски нараштаји, пратећи и поштујући завет очева и деда, а пратећи актуелне политичке трендове, чекају одобрење моћника који прекрајају мапе ових наших проклетством и крвљу натопљених пространстава не би ли једном за свагда завршили оно што су њихови „славни“ преци започели.
Досањавање тог злокобног тисућљетног хрватског сна могло би подразумевати неке нове јасеновце, градишке, јадовна, госпиће, јастребарска и сва остала изаостављена имена са бесконачног списка страдања. Дара је била и више него јасна. Не сумњам да смо овога пута сви извукли оне најважније поуке. Задатак овог потресног филма је био ни мање ни више него баш тај – поука. Одлично упакована и разумљива поука коју бисмо морали усвојити уколико још увек размишљамо о опстанку у неизвесним деценијама којима хрлимо у сусрет.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар