Демократија – између облика власти и идеологије

Демократија – између облика власти и идеологије

Аутор: Лазар Слепчев

Популарност коју током 20. и 21. века стиче и задржава демократија, тачније феномен демократије, првенствено дугује слабљењу класичног капитализма као и опадању утицаја великих идеолошких теорија.

Међутим, током историје „ствари“ са демократијом нису баш увек тако стајале. Наиме, још су антички класици Платон и Аристотел у демократији видели само владавину сиромашних маса, а на уштрб мудрости и својине.

Током постхеленистичких епоха, демократија се сматрала само једним од облика владавине, док је у 19. веку веома негативно означавана као „владавина гомиле“. Двадесети век „рехабилитује“ демократију, и уводи је „на велика врата“ у јавни дискурс и политичку теорију и праксу.

Само име демократија дугује старогрчким појмовима Demos (народ) и Kratein (владати), што се најједноставније тумачи као владавина народа. И управо због те „магијске“ и „опсенарске“ природе свога имена и појма, демократија данас бива оберучке прихваћена, (најчешће некритички), од свих актера политичке сцене, од најекстремнијих фашиста до најригиднијих комуниста. Данас се сви одевају демократским плаштом и машу заставом демократије, не допуштајући ни мало простора било каквом критичком мишљењу и ставу. Демократија је постала апологетика новог доба. Постала је божанство!

Уколико бисмо желели да дефинишемо демократију суочили бисмо се са читавом лепезом одређења овога појма, а опет у зависности од епохе или идеолошког оквира који њен појам тумачи. Поменућемо укратко нека од општеприхваћених значења речи „демократија“:

• Систем владавине сиромашних и маргиналних.
• Облик владавине у којем народ директно и стално управља собом, без потребе за професионалним политичарима или јавним званичницима.
• Друштво засновано на једнаким шансама и индивидуалним способностима, а не на хијерархији и привилегијама.
• Систем социјалне заштите и прерасподеле, чији је циљ смањивање друштвених разлика.
• Систем доношења одлука заснован на начелу владавине већине.
• Систем владавине који штити права и интересе мањина, тако што успоставља контролу над влашћу већине.
• Средство за заузимање јавних положаја такмичењем за народне гласове.
• Систем владавине који служи интересима народа, без обзира на његово учествовање у политичком животу.

Без великих амбиција да у овом кратком приказу дајемо коначна одређења демократији, нити било какве вредносне судове о њој, покушаћемо да преко појма народа, као темељног појма-чиниоца демократије, побољшамо свој увид у комплексност овога феномена.

Постављајући питања: шта је народ и ко га чини, на први поглед нам се намећу веома једноставни одговори, да је реч о свим људима, дакле становништву на одређеној територији.

Међутим, током политичке историје, ствари нису увек стајале тако. Ако претпоставимо да је једно од основних начела демократије принцип политичке једнакости, тј. расподела моћи до најширих слојева друштва, онда је лако увидети да је управо политичка једнакост онај појам до кога се у пракси најтеже долазило, и то чак у земљама које слове као „светионици модерне демократије“.

Дакле, ако желимо да одговоримо на питање ко чини народ, у смислу политичког тела које слободном вољом утиче на доношење одређених одлука, онда ћемо се подсетити да је то у античкој Грчкој било само 10% слободних грађана, док су жене, деца и робови били ван домета одлучивања. У Великој Британији жене стичу право гласа тек 1928. године. Црначко становништво у САД право гласа стиче тек 60-их година 20. века, док жене у Швајцарској постају политички изједначене тек 1971. године.

Као што видимо, није лак одговор на ово питање, али уопштено, политичка теорија нуди три модела као решење енигме ко чини народ, а то су:

• сви пунолетни грађани;
• већина, као пуки – апстрактни појам;
• сви, осим осуђеника, неписмених, и „умоболних“.

Следеће питање које морамо поставити, а тиче се довођења народа као пасивног појма у активни положај, јесте: На који начин би народ требао да влада? Политичка историја овде препознаје неколико облика: 1) директна демократија, 2) представничка демократија и 3) тоталитарна демократија.

• Директна демократија подразумева непосредно и стално учешће грађана у власти. Овај модел се углавном везује за политичку праксу грчког полиса.

Основне карактеристике директне демократије су:

• Већа и директнија контрола политичких процеса.
• Ствара боље обавештене и политички зрелије грађане (њена образовна корист).
• Елиминише улогу професионалних политичара.
• Обезбеђује легитимност владавине, јер народ боље прихвата одлуке које је сам донео.
• Представничка демократија подразумева ограничен и посредан облик владавине, путем изабраних представника.

Карактеристике овог модела су:

• Практичнији облик власти, нарочито са аспекта функционисања модерних држава.
• Терет доношења одлука се скида са грађана.
• Обезбеђује стручнију и образованију власт.
• Тоталитарна демократија подразумева злоупотребу и извитоперење демократских принципа и начела. Познати историјски облици су комунизам и фашизам.

Када је реч о народу, питање које се мора поставити, на крају је и питање границе народне владавине, тј. где престаје непосредна улога народа у политичким процесима? Либерални концепт заговара тезу да је изборни процес моменат када се завршава свака политичка улога народа. Левица држи да у што широј дистрибуцији добара народ остварује своја права. Познат је такође и плебисцитарни модел, када на референдуму народ непосредно одлучује о одређеним питањима. Када се говори о облицима демократије, многи овај појам сматрају јединственим, међутим, демократија се ипак јавља у више облика. Навешћемо неке.

• Класична демократија је модел везан првенствено за Атински Полис и директно учешће грађана у политичким процесима.
• Протективна демократија је настала у 17. и 18. веку, више као тежња за заштитом од апсолутне моћи владара. Захтева се више слободе и контроле, из чега касније настаје представнички облик демократије. Пре свих, овде је реч о ранолибералним поставкама Џона Лока.
• Развојна демократија је утемељена на Русоовом појму „опште воље“. За Русоа демократија је остваривање слободе или аутономије, схваћене као „потчињавање закону који појединац сам себи прописује“. Џон Стјуарт Мил заговара умеренији облик развојне демократије, са посебним нагласком на њеној образовној функцији, што ће послужити као узор за модел парламентарне демократије.
• Народна демократија подразумева модел настао на марксистичко-лењинистичком концепту друштва.

Данас је најраспрострањеније схватање демократије као либералне демократије. Углавном из следећих разлога:

• Либерална демократија је посредни и представнички облик демократије, јер се политички положаји стичу успехом на редовним изборима, (начело једнакости грађана).
• Основа либералне демократије су такмичења и могућност избора (плурализам).
• Концепт либералне демократије прави јасну разлику између државе и грађанског друштва.