Деспот Стефан – светлост посткосовске Србије

Деспот Стефан – светлост посткосовске Србије

Аутор: Милован Балабан

Деспот Стефан Лазаревић, Свети Стефан Високи (1377-1427) био је централна личност посткосовске Србије. Ванредно способан војсковођа, владар и државник, деспот је истовремено био и књижевник, али и настављач светосавског и косовског опредељења и предања, донекле прилагођених новим формама које су доносиле цивилизацијске околности у којима је Србија имала живљи додир са ренесансним западом, као и угрожених непосредном опасношћу од продора Турака-Османлија.

Историјске прилике и сложеност ситуације у којој се нашао српски народ, прикљештен између надирућих Османлија и вазда агресивног и експанзивног запада, тражиле су готово надљудске способности од онога ко је хтео да у таквим изазовима сачува српски брод. Оснажи државу, прилагоди светосавску духовност и поимање света оновременим  генерацијама и створи прилике у којима ће се утврдити косовски култ као спона, како ће се касније испоставити, између блиставог немањићког периода и периода када народ остане без сјаја средњовековне државе и постепено утоне у вишевековно турско ропство.

Природно је да се запитамо какав је то био човек? Какав је био човек који је истовремено био владар, војсковођа и витез, песник и светитељ, улоге и синтезе које су тешко спојиве и које људима XXI века изгледају готово неоствариве. Његов животописац Константин филозоф који каже: „Био је познат роду по загонеци својих очију, која је слична Сунцу и сунчаној светлости, од кога примамо светле зраке, али не целу суштину“. Као што од сунца примамо светлост при чему нам суштина остаје непозната тако је и Св. Стефан Високи одавао духовну светлост при чему нам је он сам остајао загонетан. Исто тако Константин филозоф говори да је имао поглед који нико није могао да издржи. Када овоме додамо да су га многи карактерисали као човека са изузетном, готово неземаљском лепотом морамо да се запитамо какав је то био човек, чиме је пленио, како је исијавао надвремену лепоту и доброту.

Био је благ, али његова благост је била одраз снаге и надвремене моћи. Но, знао је и да плане гневом и кажњава преступнике. Као некада Христос у храму у Јерусалиму, али и када је сведочио божанску љубав која је јављала Оца, а можда највише када је на крсту демонстрирао жртву, при чему ни муке нису могле да га отргну од безпочетне љубави коју је јавио људском роду. Животописац Стефана Високог као да нас, описујући деспота, упућује на порекло његове лепоте, која је од Христа, не од овог света. И то није, иако може да изгледа, претеривање, то је сведочанство свих који су познавали Стефана.

Није мали проблем схватити замршене политичке односе и културна и духовна кретања у посткосовској Србији, у којој је засијала Стефанова звезда. Уколико би узели за мерило понашања народа и појединаца данашњу логику, данашњу ововремену парадигму много тога би нам остало нејасно или недовољно јасно. Но, у кључу есхатолошком, у кључу финалног циља, духовног царства небеског као циља свих народа и сваког човека може се схватити логика деловања Стефана, као што се може и повезати и видети континуитет косовског култа и делатности деспота.

Есхатологија је оно крајње које је циљ историје, али које са својим финалним планом духовног остварења и пуноће пресеца историју, процењује је, али и преображава чиме ова бива усмерена ка есхатону као крајњем циљу једног народа. Ово је наук који је Свети Сава оставио Србима, Свети кнез Лазар посведочио у крви, а Стефан Високи живео жртвујући се читав живот, вукући неретко наизглед и противречне потезе, али којима је био циљ спасење народа, утврђивање спасоносног косовског култа и одржање, пре свега духовног континуитета са светородним Немањићима.

Косовски култ је утврђен током периода од 1389. до 1402., када је Стефан био вазал Бајазитов и када је ратовао на страни турског султана. Тежак период који је служио за амортизацију агресивне Угарске. Парадоксално је, али истинито, да су под сениоратом Османлија Лазаревићи ударили темеље будуће државности, али што је још битније темеље континуитета са Немањићима чиме су сачували духовну заоставштину која је светлила будућим генерацијама у турском ропству.

Није било лако. Исте године када је била косовска битка у Србију је упао Жигмунд и обнављао своје нападе до 1392. године. Истовремено је своју област на рачун Лазаревића ширио Бранковић. Но Турска је превагнула те је и Бранковић постао вазал Бајазитов. На сабору 1393. Стефан је проглашен за кнеза, а исте године је био на поклоњењу Бајазиту, као и остали вазали укључујући византијског цара. Пошто је султан променио првобитну намеру да погуби вазале, они су били спремни за даља освајања Бајазитова. После изгубљене битке на Ровинама Жигмунд је сакупио војску крсташа из целе Европе и кренуо према Никопољу. У септембру 1396. одиграла се велика битка где су крсташи потпуно потучени те је план истеривања Османлија из Европе пропао. Штавише схватило се да је присуство Турака у Европи константа на коју ће морати сви народи да се навикну.

Кнез Стефан је био у бици и дао велики допринос победи Бајазитовој. Но Вук Бранковић, вероватно верујући у победу огромне крсташке војске није био на страни Турака, те је највероватније услед тога заробљен и завршио живот у турском заробљеништву следеће године. Верност Стефанова Бајазиту је условила да после Никопоља Лазаревићи изврше пенетрацију у Бранковићеве земље, док су његови синови после извесног времена били принуђени да опет признају Бајазита за врховног господара.

Но, Стефан је извесно време тражио начин да уједини разрушену и обезглављену земљу. Проблеми су се појављивали, нарочито 1398., када су Никола Зојић и Новак Белоцрквић, великаши који су желели да воде самосталну политику, оптужили кнеза код султана за шуровање са Угарском. Како каже Константин филозоф Стефан је ишао на поклоњење Бајазиту где је признао „грех“. Но, Бајазит је показао милост према српском владару и чак му уз савете како да се бори против опозиције прорекао државни напредак и учвршћење власти.

Као што је наведено у ово тешко време, почиње да се ствара и утврђује култ кнеза Лазара и косовских мученика. Патријарх Данило се сматра утемељивачем култа, али није он једини учествовао у његовом стварању и утврђивању. Велику улогу је имала и Јефимија са Похвалом кнезу Лазару, непознати Раваничанин са Пролошким Житијем и осталим списима, као и Андоније Рафаил епиктит који је написао Слово кнезу Лазару. Но Данило је још пре и поводом преноса моштију Лазаревих, из Приштине у Раваницу, написао Похвално слово о кнезу Лазару, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије и Повесно слово. Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ “царства небеског” над “царством земаљским”, чиме је, као што је горе наведено, утемељен, утврђен, али и практично заокружен црквени и народни култ кнеза Лазара. Остала дела су настала на темељу Данилових списа и само су допринела континуитету једног духа, духа надмоћи духовног над телесним, надвременим над временим, небеским над земаљским. Као завршетак заокруживање култа можемо узети Запис на мраморном стубу на Косову који је написао деспот Стефан око 1403-1404., чиме је, осим што је стварао и обнављао државу, сам Стефан књижевно и духовно допринео утврђивању славе свога оца и потврди континуитета Немањићке и лазаревићевске Србије.

Текст је по много чему изузетан и један од најбољих српских средњовековних списа. Одише схватањем, још више препознавањем значаја жртве коју је принео кнез Лазар и косовски јунаци, док стуб на коме је записан служи као медијум између пострадалих, али вечно духовно живих косовских јунака и потоњих генерација, који опомиње и упућује све будуће Србе који је њихов циљ и који је смисао живота.

Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб ,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

Период после ангорске битке је био раздобље постепеног осамостаљивања Србије, при чему су јачале везе са Угарском. Филип Сколарис је посредовао успостављању контакта деспота (који је ову круну добио од византијског савладара Јована VII Палеолога у Цариграду када се враћао из ангорске битке) и Угарског краља Жигмунда. Стефан се везао за Жигмунда, постао нека врста његовог вазала и добио Мачву, тврђаву Голубац и град Београд, који је постао и престони град Србије.

Један од синова Бајазитових, Сулејман хтео је, заједно са Бранковићима, да предупреди овакав правац политике Србије због чега је дошло до рата који је привремено решен у бици на Косову, код Грачанице. Трипољску битку су добили Стефан и Вук, али је убрзо дошло до неслагања браће, што је кнегиња Милица (монахиња Евгенија) предупредила и посредовала у њиховом измирењу. Но привремени процват Србије, условљен нестабилностима у турском царству као и стабилним контактом са Жигмундом, заустављен је побуном Вука Лазаревића. Он је пребегао Сулејману и тражио поделу Србије и део којим ће он управљати. Под притиском Турака Стефан је морао да пристане на такав аранжман те је Србија подељена, а Вук је добио јужни део земље на управу.

Неверство брата није било само политички лом у Србији. Оно је изазвало потрес у самом Стефановом бићу. Преживевши много невоља у животу ово као да је била кулминација деспотових телесних и још више душевних страдања. Но, он је одржао духовну равнотежу дајући јој израз у једној од најлепших песама српске средњовековне књижевности Слово Љубву. Слово Љубве говори о тражењу одговора од творца на сва искушења која су задесила српског владара. У њему се види да он одговоре не тражи у деструкцији, насиљу и освети. Величање творца кроз тражење зрака светлости који се претвара у духовну буктињу љубави говори о превазилажењу трагедије и преображају при којем не само да се ствара простор за опроштај брату него се тражи, а и добија, решење за све невоље и сва раздвајања која задесе народ и самог појединца. Оно је, сведочи Стефан наводећи пример Мојсија, Давида као старозаветне духовне вође, у вери и у крајњој линији љубави као царици врлина која све превазилази. Дакле, одговор потпуно православан, светосавски, светолазаревски и заветни. Слово Љубве заиста плени и треба га читати увек изнова.

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?

Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље“.

Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: „Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске“.

Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу“.

Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана“!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.

Е да би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.

На жалост у вртлогу грађанског рата, који се видио међу синовима Бајазита Вук Лазаревић је, као и Лазар Бранковић изгубио главу, док је деспот Стефан на крају склопивши савез са Мехмедом помогао неутралисању Мусе те су се од 1413. године, када је Мехмед дошао на власт, стекли услови за нови полет Србије. Он је био вишестран. Јачала је привреда. Рудници Ново брдо и новодобијена Сребреница су били извор државног прихода. Београд је израстао у престоницу, нови Јерусалим како га назива Константин Филозоф. Дубровчани су га насељавали, као уосталом и друге градове у Србији, али је присутно и јачање српског грађанства, те пораст утицаја западних цивилизацијских модела егзистирања у деспотовој Србији.

Но, запад није преузео духовни примат православном поимању света. Штавише у том периоду (и нешто пре тога у време кнеза Лазара) приметно је јачање управо ортоидоксног, православног погледа на свет и православног духа. Пред сумрак, како ће се касније испоставити, православних држава дух, оно најдубље и највредније у византијском свету, нашло је свој можда најаутентичнији израз. За то су најзаслужнији монаси исихасти који су наставили дуговековну православну контеплативну традицију, дефинисану, после низа сабора у Цариграду половином XIV века, као сагледавање нестворене Божанске енергије помоћу исихије (тиховања), при чему Бог откривен у својим енергијама остаје загонетан и несхватљив у својој суштини. Осим што по казивању Стефановог животописца можемо закључити да су и он и деспот били под утицајем духа исихазма, можемо и рећи да су у новим историјским околностима (када су балканске државе непосредно угрожене од Турака и културолошки под налетом константно агресивног духа запада) исихасти имали улогу утемељивача и обновитеља аутентичног православног духа. Тиме су они у многоме допринели утирању пута за снажнији доживљај и схватање вредности ортодоксног хришћанства, али и за дубље сагледавање, препознавање и утврђивање косовског завета, као и духовних вредности немањићке историјске епохе, што ову, а посебно Косовски завет чини актуелним током вишестолетног турског ропства и пресудно доприноси очувању српске духовне и историјске  вертикале, основе на којој ће се сачувати идентитет и створити услови за обнову модерне српске државе.

Период полета био је блистав, али није дуго трајао. Њега је пре свега обележила личност Светог Стефана Високог, али и свеопшти духовни, културни и материјални напредак. Деспот Стефан се дао у истинску просветитељску обнову, дакле у православном и светосавском кључу. Био је ктитор више манастира међу којима је манастир Ресава, или Манасија најбитнији. Организовао је преписивачку делатност. И сам је преводио дела са грчког језика, а био је и плодан књижевник и молитвеник пред Богом. Владар који је био комплетна личност и ког без свештеног приступа готово да није могуће описати и приказати.

Но, дани Србије и Балкан као да су били одбројани. Доласком на власт Мурата II 1421. обновљена су непријатељства. Убрзо је склопљен мир, али је било јасно да су Турци потенцијално спремни за нову експанзију која ће докрајчити балканске државе. Ипак Стефан ово неће дочекати. Обавивши свој посао, поверен му од творца како је и он дубоко осећао, деспот је напустио овај свет. 1427. “По Ђурђа, по Ђурђа” су биле последње његове речи. По Ђурђа који се још 1412. измирио са Стефаном и прихватио првенство Лазаревића као и модел функционисања лазаревићевске Србије. Управо због тога је постао наследник престола на Сабору одржаном 1426. Љуто се борио за опстанак Србије после смрти деспота Стефана, али то већ није предмет овог есеја.

Можемо на крају још рећи и закључити да средњовековна историја Србије не оскудева у изузетним личностима. Деспот Стефан својим је духом и вишестраношћу показао да је свакако једна од њих, али са посебним даром да егзистира на граници светова и цивилизација, када су оне после Косовске битке запљускивале ослабљену и крхку Србију. Отуда његова моћ да сачува аутентичан дух својих славних претходника и да живи, како би Владика Николај рекао изнад истока и запада завређује озбиљну пажњу и концентрисану загледаност. И стално поновно тумачење и доживљај јер је Свети Стефан Високи увек актуелан и бисер са којим српски народ треба вазда да остане у контакту.