Деспотска демократија

Деспотска демократија

Аутор: Лазар Слепчев

Говорећи у претходних неколико наврата о појму демократије, утврдили смо да демократија кроз историјске епохе није увек била једнако третирана и уважавана. Штавише, у својој колевци, античкој Грчкој, поготово од стране Платона и Аристотела, сматрана је прилично непожељним обликом владавине у коме сиромашне масе, склоне корупцији, испољавају своје фрустрације. Римско царство, утемељено на озбиљној бирократској и војној структури, и усмерено на експанзионизам, није имало много простора за било коју врсту „играња“ са демократијом. Сличну судбину демократија доживљава и током хришћанске доминације. Тек са епохом хуманизма, Ренесансе и просветитељства, у први план поново избија идеја слободе, а са њом и захтеви за рушењем концепта средњовековне монархије. Републикански модел државе се све више наметао као решење уређења, док је по природи са републиканском државом у пару, демократија тражила своје место као облик власти. Европски постреволуционарни период доноси стварање великих идеолошких теорија и модела, тако да је демократија као „конкурентска роба“, сматрана непожељном. Тек 20. век  демократију враћа на велику сцену, да би она данас достигла статус глобалне религије, што такође не доприноси њеном уравнотеженом сагледавању.

Говорили смо већ, да можда своју највећу снагу демократија носи у своме имену. Владавина народа је управо она „магија“ која вековима инспирише многе народе да постигну стање пуне слободе. Током времена, неким народима је пошло за руком да тај идеал и остваре, док неки други још увек у томе нису успели. Разлози таквом стању су вишеслојни, и о њима смо говорили више у претходним текстовима. Оно што је основни предмет овога приказа, јесу они модели политичке теорије и праксе, који су демократију извитоперили, послужили се њоме у процесу освајања власти или се пак, оденули њеним плаштом, како би симулирали демократску форму.

Реч је дакле о деспотским, или тоталитарним моделима владавине.

Политичка теорија обично препознаје два модела тзв. деспотске демократије, тоталитарну и народну демократију. Ради једноставнијег разумевања ове поделе, тоталитарну демократију ћемо посматрати као тзв. „десни модел“, док народна углавном покрива екстремну левицу.

Тоталитарна демократија подразумева апсолутну диктатуру, која се приказује као демократија, обично заснована на монополу вође у „идеолошкој мудрости“. Оно што је несумњива карактеристика „десних“ режима, јесте чињеница да у највећем броју случајева на власт долазе путем мање-више демократских и слободних избора, да би тек по освајању власти отпочели процес гушења слободе, рушења институција и завођења диктатуре. Најпознатији примери „десних“ диктатура су фашистички политички покрети и партије, настали углавном између два велика рата. У гушењу демократије, највише су се „истакли“ Мусолинијева Национална фашистичка партија Италије, и несумњиво најкрволочнија, Хитлерова Нацистичка партија у Немачкој.

Занимљиво је да су и после глобалног пораза фашизма у Другом светском рату, неки режими у Европи (Франко у Шпанији и Салазар у Португалији), те Латино-америчке диктатуре (Перон у Аргентини и Пиноче у Чилеу), успеле да опстану на сцени до средине 70-их година прошлог века.

Народна демократија је облик заснован на синтези Марксовог теоријског концепта и Лењинове револуционарне праксе. Наиме, Марксове тезе о „диктатури пролетеријата“, „пролетерској револуцији“ и „власти радничке класе“, Лењин је спровео у дело, успевши да са својом малобројном, али веома добро организованом и до фанатизма мотивисаном Бољшевичком партијом, искористи грађански рат у Русији за освајање власти, и успостављање новог, екстремно левичарског режима.

Дакле, за разлику од десничарских режима, који су на власт долазили махом путем избора, па тек онда гушили демократију, тзв. народни демократски режими су управо крвавим револуцијама и превратима освајали власт, па потом своје једнопартијске институције одевали у демократско рухо, стварајући тако илузију демократичности, те покушавајући да тиме стекну и неку врсту међународног легитимитета.

Популарности комунистичке опсене, умногоме је допринела и велика економска криза 30-их година прошлог века, док је подела интересних сфера између великих сила током Другог светског рата омогућила Стаљиновом СССР-у, да у добром делу света и Источне Европе, мање-више насилно инсталира бољшевичке режиме. Посебну бруталност уз самог Стаљина, демонстрирали су режими и Мао Це Тунга у Кини, Јосипа Броза у Југославији, Енвера Хоџе у Албанији, Николаја Чауческуа у Румунији итд.

Ако демократију сагледавамо као вишевековну тежњу и борбу за остварење слободе, правде и уређеног друштва, дакле, као нешто пламенито и позитивно, јасно је да су сви примери девијација и витоперења изнети у овом тексту, плод слабости и мањкавости саме демократије. Изналажење механизама заштите од оваквих појава које смо помињали у овом тексту, примарни је задатак демократије у будућности. На будућим генерацијама, вођеним „магијском“ моћи њенога појма је, да демократији на том плану прискоче у помоћ.