Дигитално насиље – насилници иза паравана интернета

Аутор: Стеван Стојков

Развој дигиталних технологија довео је до великих промена у начину живота савремених људи. Данас се већина активности модерног човечанства одвија на интернету. Путем њега се образујемо и информишемо, послујемо и обављамо куповине, дружимо и забављамо. Интернет нам је олакшао комуникацију и повезивање. Омогућио нам је да само једним кликом прелазимо огромне раздаљине и преносимо велике количине података, уклонио је просторне и временске баријере између људи и додатно убрзао темпо савременог живота.

Иако је потпуно извесно да би временом  до тога дошло, пандемија корона вируса је само убрзала процес пресељења човечанства на интернет. Поједине категорије становништва, а ту се пре свега мисли на припаднике старијих генерација, које интернет до проглашења пандемије нису у већој мери користиле, што због страха и неповерења према модерним технологијама, што из неких других разлога, почеле су редовно да га посећују.

Такође, како би остали у контакту са својим пријатељима и били у току са актуелним догађајима, велики број њих је направио налоге на друштвеним мрежама. Штавише, највећи раст нових корисника друштвених мрежа последњих година је остварен управо међу популацијом од 55 до 64 године старости.

Будући да интернет у данашње време користе сви и да се на њему обавља већина људских активности, не звучи претерано ако се каже да је виртуелни заменио реални свет, а то несумњиво потврђује и количина времена које проводимо на интернету. Према истраживању Social Serbia 2022 само на друштвеним мрежама у просеку проводимо између 1,5 и 3 часа дневно. Када на то још додамо време које проведемо сурфујући и гледајући садржаје који нас интересују, те време које нам „поједу” апликације за размену порука, не може се порећи да на интернету проводимо добар део дана.

За све време које свакодневно проводимо на интернету колико често се запитамо да ли смо у том виртуелном свету безбеднији, него у нашем реалном окружењу? Или нас на то питање подстакне прочитана вест о неком новом вирусу који се шири по одређеној друштвеној мрежи, хакерском нападу на поједине институције и компаније, крађи идентитета и приватних података већег броја корисника појединих интернет сервиса и слично? Или нас, у најгорем случају, на то размишљање наведе непријатност и штета коју смо сами претрпели?

Одговор је добро познат. Мали број интернет корисника зна како да се безбедно понаша током својих свакодневних дигиталних активности. Подизање свести о безбедности на интернету код већине корисника представља реакцију на нежељене радње које су се неком другом, или пак њима самима, већ догодиле.

Такође, проблем представља што, када се говори о безбедности на интернету, акценат се углавном ставља на заштиту приватности, тј. спречавање могуће злоутотребе личних података корисника и сајбер криминал. О релативно новом феномену и озбиљним последицама које он проузрокује шира јавност се заинтересује тек када се оне испоље на најдрастичнији начин.

Реч је о дигиталном насиљу са којим се свакодневно сусрећемо на интернету, а да ни не примећујемо да је реч о насиљу и узнемиравању које треба санкционисати и спречити, нарочито када жртве долазе из најрањивије категорије корисника интернета – деца и младе особе.

Сваки корисник интернета може бити мета нежељеног понашања. Коментаришући неку нашу објаву или фотографију коју смо поставили на друштвене мреже, на начин који ми сматрамо неприкладаним, други корисници нас могу нехотице увредити. Једноставним скретањем пажње тим особама да такви кометари нису пожељни и да се због њих осећамо повређеним у извесном броју случајева решиће проблем.

У случају када се непожељно коментарисање настави и прерасте у задиркивање или изношење запажања на још грубљи начин, показивање пркоса и узвраћање или оспоравање може довести до контраефекта и погоршати ситуацију. Проблем постаје озбиљан када непожељни коменатри почну стално да се понављају и бивају изузетно увредљиви. Иако се насилници, који се крију иза паравана интернета, често бране аргументом да је посреди била само неслана шала, последице њиховог понашања могу бити веома озбиљне.

Због чињенице дa се дигитално насиље дешава у виртуелном окружењу не треба имати дилему да је оно мање опасно од физичког насиља које се дешава у реалном свету. Навешћемо екстремни пример Меган Мајер који то доказује.

Овај пример екстремног дигиталног малтретирања десио се 2006. године у САД. Меган Мајер, 13-годишња девојчица, започела је онлајн дружење преко друштвене мреже MySpace са, како је она мислила, 16-годишњим дечаком „Џошом Евансом”. Поруке које је од њега примала су у почетку биле похвалне, али су временом постајале веома злобне и непријатне.

У мејловима које јој је он слао писао је да не жели више да буде пријатељ са њом, а као разлог је наводио да она није љубазна према својим пријатељима, док је у порукама које је објављивао на њеној страници користио увредљиве речи и исмевао њен физички изглед. Неке од тих порука су гласиле: „Меган Мајер је дроља. Меган Мајер је дебела.” Скрхана издајом пријатељства и јавним понижењем, Меган се обесила.

Истрагом њеног самоубиства откривено је да Џош Еванс није никад ни постојао. Тај налог је креирала одрасла женска особа по имену Лори Дру, иначе мајка бивше Меганине пријатељице, Саре. У одржавању профила и комуникације са Меган њој су помагале њена ћерка Сара и 18-годишња девојка по имену Ешли Грилс. Њих три су малтретирале Меган Мајер до те мере да је она извршила самоубиство.

Случај Меган Мајер јесте екстреман, али нажалост није и усамљен. Јавност у Србији је била потресена вешћу да је 21-годишња позната инфлуенсерка и јутјуберка Кристина Кика Ђукић одузела себи живот. Овај немили догађај се десио почетком децембра 2021. године, а највероватнији разлог због којег се тако млада особа решила на драстичан потез сматра се дигитално малтретирање. Кристина се борила са насиљем на друштвеним мрежама, међутим није успела да се избори са њим.

Овакви примери алармирају јавност и скрећу пажњу да дигитално насиље представља стварни и веома озбиљан проблем, тј. да оно није просто претеривање и дизање велике помпе ни око чега, већ да оно проузрокује бројне последице и опасности не само на појединачном нивоу, већ на нивоу читавог друштва. У таквим тренуцима мотивација јавности да се изађе на крај са њим је највећа, али тада се суочавамо са још једним проблемом.

Наиме, многима је нејасно о чему се ту заправо ради. Многи га не препознају, па зато нису у стању ни да увиде озбиљност његових последица. Такође, већина нема јасну представу колико је оно распрострањено, нити знају на који начин могу да помогну особи која га трпи. Дакле, пре него што кренемо да се боримо против тога, морамо прво одговорити на сва ова питања. Шта је дигитално насиље?

Дигитално насиље се може дефинисати на више начина. Уопштено говорећи, оно представља сваки облик насиља које настаје употребом дигиталних технологија. Детаљније објашњено, дигитално насиље можемо описати као намерну штету која се наноси електронским средствима особи или групи људи, без обзира на њихову старост, који такве радње доживљавају као увредљиве, погрдне или непожељне.

Навешћемо и начин на који је дигитално насиље дефинисано на Националној платформи за превенцију и сузбијање насиља које укључује децу „Чувам те”, који нам пружа свеобухватнији поглед на овај феномен: Под дигиталним насиљем се подразумева коришћење дигиталних технологија (тј. мобилних телефона и интернета), а са намером да се особа на коју је насиље усмерено повреди, понизи и узнемири, као и да јој се нанесе нека штета. Дигитално насиље подстиче групну мржњу, узнемиравање, праћење, урушавање приватности, вређање на било којој основи, као и ширење непримерених и увредљивих коментара на рачун друге особе.

Поред већег броја дефиниција којим се описује његова садржина и за сам термин дигитално насиље постоји и користи се више синонима, што у одређеној мери уноси нејасноће и отежава његово препозновање. Неки од тих синонима су: насиље на интернету, сајбер насиље, електоронско насиље, сајбербулинг, дигитално узнемиравање, дигитално малтретирање и др.

Дигитално насиље се испољава на више начина. Широк спектар дигиталних алата, апликација и интернет платформи које су доступне корисницима стварају могућности и прилике за различите начине угрожавања других. Такође, константно унапређивање постојећих и појава нових дигиталних алата и апликација листу нежељених радњи из дана у дан проширује. Стога, непожељне радње са којима многи идентификују дигитално насиље: ширење гласина и лажи о некој особи на интернету и друштвеним мрежама, слање претећих порука, објављивање срамотних фотографија неке особе и подстицање мржње по различитим основама, представљају тек мали део његових појавних облика.

Најчешћи облици дигиталног насиља са којима се свакодневно срећемо према платформи „Чувам те” су:

• постављање узнемирујућих, увредљивих или претећих порука, слика или видео-снимака на туђе профиле или слање тих материјала СМС-ом, инстант порукама, имејлом, остављање на чету;
• снимање и дистрибуција слика, порука и материјала сексуалног садржаја; осветничка порнографија; дечија порнографија;
• узнемиравање телефонским позивима;
• лажно представљање, коришћење туђег идентитета, креирање профила на друштвеним мрежама на туђе име;
• недозвољено саопштавање туђих приватних информација, објављивање лажних оптужби или гласина о другој особи на профилима друштвених мрежа, блоговима, итд;
• промена или крађа лозинки, слање вируса;
• вршњачко насиље на интернету – cyberbullying;
• исмевање у онлајн причаоницама и на интернет форумима, непримерено коментарисање туђих слика, порука на профилима, блоговима;
• игнорисање, искључивање (нпр. из група на социјалним мрежама), подстицање мржње (по различитим основама) и др.

У дигиталном добу насиље је превазишло физичко присуство, па насилници данас имају неограничен приступ својим жртвама. За разлику од стварног света, у виртуелном свету жртва се веома тешко може сакрити од насилника. Поред тога, насиље на интернету, због природе самог интернета, никад заиста не престаје. Жртва може престати да га користи, али када нешто објављено о њој постане вирално, оно заувек остаје на интернету.

Дуго се сматрало да се попут насиља у физичком свету и дигитално насиље састоји од три критеријума: намера да се нанесе штета, понављања и неравнотежа снага. Последња истраживања овог феномена су открила да су за настанак дигиталног насиља, поред ова три, важна још два критеријума: анонимност и публицитет.

Као и код насилника у стварном свету, насилници на интернету такође воле моћ до које долазе кроз понижавање и омаловажавање друге особе. Понављајући наношење штете својој жртви, њихова моћ расте. Они по својој физичкој снази не морају бити јачи од својих жртава. Боље познавање дигиталних технологија и већа информатичка писменост, него она коју поседују њихове жртве, насилнике на интернету ставља у доминантан положај. Анонимност коју им пружа интеренет и иза које се радо крију додатно их охрабрује, а још веће уживање им пружа чињеница да њихово малтретирање и понижавање одређене особе може видети велики број људи широм света.

Понекад се испостави да су насилници на интернету бивши партнери или особе које су се претварале да су пријатељи са жртвом. То нас доводи до још једног питања. Зашто се људи одлучују на дигитално насиље? Постоји много различитих фактора који доводе до тога да неко постане дигитални насилник. Навешћемо само неколико њих, тј. оне о којима се најчешће говори у стручној литератури.

Питање менталног здравља је свакако један од тих фактора. Особе које имају проблема са агресивношћу, импулсивношћу, хиперактивношћу, као и оне које имају историју злоупотребе психоактивних супстанци чешће од других прибегавају насиљу на интернету. Такође, веће шансе да ће испољити насиље у дигиталном окружењу имају и особе које поседују нарцисоидне склоности или психопатске црте личности. Познато је да такви појединци имају веома низак ниво емпатије према другим људима и да услед тога могу прибећи малтретирању других како би се у сопственим очима још више уздигли.

Особе које су и саме биле изложене насиљу неретко постају насилници на интернету. Оне то постају из жеље за осветом. Узвраћајући насилницима истом мером, оне постају жртве-насилници, што спиралу насиља на интернету додатно продубљује. Жртве-насилници на интернету постају особе које су малтретирање доживеле и у физичком свету, а не само у виртуелном. Поједници који су физички слабији од насилника, али се боље сналазе са дигиталном технологијом, често бирају виртуелни свет за место своје освете.

Мотив освете је нарочито присутан у насиљу на интернету и дешава се између две особе које су биле у пријатељским односима или пак у љубавној вези. Када дође до прекида пријатељства или до раскида везе, страна којој то теже пада, често вођена осветом и љубомором, прибегава дигиталном насиљу.

Усамљеност и осећај изолованости такође представља један од фактора због којих неко постане насилан на интернету. Појединци који се осећају игнорисаним од стране своје заједнице могу прибећи малтретирању других на интернету. На тај начин они испољавају свој бес на друштву, што доприноси да се осећају боље.

И још један, слободно се може рећи, бизаран разлог – поједини корисници практикују насиље на интернету из чисте досаде. Веома ниска баријера за улазак на глобалну мрежу, као и анонимност коју она омогућава, уз вишак слободног времена, за одређен број људи представљаjу довољнe разлоге да постану насилници на интернету.

Статистички подаци показују да отприлике половина људи који су били узнемиравани на интернету није знала ко је одговоран за то. Креирајући лажне налоге, користећи псеудониме или предузимајући сличне кораке насилници су сакривали свој идентитет. Мада се на први поглед ова бројка чини великом, можда је још страшније то што се друга половина насилника осећала толико пријатно док су малтретирали друге да нису ни покушали да сакрију ко су.

Дигитално насиље може се десити било где на интернету, али, што је и логично, оно се најчешће дешава тамо где корисници проводе највише времена. Према истраживању Pew Research Center-а, већина корисника који су били мета дигиталног насиља рекло је да се оно догодило на друштвеним мрежама. На питање где се догодило њихово најновије искуство са узнемиравањем на мрежи, 75% мета ове врсте злостављања рекло је да се то догодило на друштвеним мрежама.

Знатно мањи део испитаника који су претрпели узнемиравање (25%) навели су онлајн форуме или сајтове за дискусију као локацију на којој се догодило њихово најновије искуство. Апликације за слање порука навело је 24% испитаника, док је приближно један од десет испитаника навео платформе за онлајн игре, њихов лични налог е-поште или сајт или апликацију за упознавање.

Поменуто истраживање је показало да насилници често „прате” своје жртве свуда по интернету. Нешто мање од половине испитаника (41%) је навело да је њихово последње искуство узнемиравања обухватало више од једног места.

Да би се што спремнији ухватили у коштац са дигиталним насиљем, неопходно је да сазнамо зашто су људи малтретирани на интернету. Разлози су бројни и није флоскула ако се каже да их има колико има и насилника на мрежи. Ипак, истраживањима се успело утврдити који су то главни разлози због којих су људи нападани на мрежи. Ти разлози су:

• изглед (61%),
• степен образовања / интелигенција (25%),
• расе или етничке припадности (17%),
• пол (15%),
• финансијски статус (15%),
• религија (11%),
• остали разлози – политички ставови, сексуална оријентација и сл. (20%).

На основу ових података може се закључити да су људи углавном малтретирани на интернету због одређених личних карактеристика, навика и склоности. Без обзира на то које су старосне доби, пола, етничке или друштвене припадности, где живе и раде, мета дигиталних насилника могу постати сви корисници интернета. И последично, свако од њих може доћи у прилику да се суочи са последицама које дигитално насиље изазива.

Дигитално насиље може изазвати веома озбиљне и тешке последице по физичко и ментално здравље људи. Какрактеристични ефекти које оно изазива су: љутња, узнемиреност, осећај срама и непријатности, мањак самопоуздања. Жртве дигиталног насиља су раздражљиве, концетрација им је слаба и лако губе интересовање, често се удаљују од других. Неретко се код њих јавља депресија и анксиозност.

Поред набројаних менталних, насиље на интернету изазива и следеће физичке последице: проблеми са спавањем, честе главобоље, болови у стомаку, хроничан умор, а могу се јавити и поремећаји у исхрани.

Поједини ефекти дигиталног насиља су чак и јачи и очигледнији од оних који се виде код физичког малтретирања, јер жртва често не може да побегне од ситуације злостављања. Ове ефекте и начин њиховог испољавања је добро знати, јер они могу представљати један од начина да се препозна да је неко изложен насиљу на интрнету. Неки од ефеката на које треба обратити пажњу су:

• осећај узнемирености због малтретирања,
• појачани осећај депресије и промене расположења,
• појачано осећање анксиозности,
• проблеми са успављивањем или спавањем (нпр. несаница),
• суицидалне идеје или покушај самоубиства,
• појачано осећање страха,
• осећај ниског самопоштовања,
• друштвена изолација, повлачење из група пријатеља или провођење много времена у самоћи,
• избегавање да се раде ствари у којима се некада уживало,
• лош учинак у школи ила на послу,
• проблеми у односима са члановима породице и пријатељима,
• симптоми посттрауматског стреса,
• самоповређивање (нпр. сечење, ударање, лупање главом),
• злоупотреба психоактивних супстанци и алкохола,
• појачани осећај беса, раздражљивости или изливи беса.

Ако приметите код људи из вашег ближег окружења неке од ових ефеката, немојте седети скрштених руку. Покажите солидарност и одговорност. Решење није узвратити насилнику истом мером. Подржите особу која трпи насиље на интернету и помозите јој да предузме адекватне техничке мере заштите. Ако оне не буду довољне, дигитално насиље треба пријавити надлежним установама.

Извори:

https://cuvamte.gov.rs/sta-je-nasilje/digitalno-nasilje/

https://pametnoibezbedno.gov.rs/

https://www.unicef.org/serbia/zaustavimo-digitalno-nasilje

https://cyberbullying.org/

https://www.pewresearch.org/internet/2021/01/13/the-state-of-online-harassment/

https://www.verywellmind.com/the-psychology-of-cyberbullying-5086615

https://www.broadbandsearch.net/blog/cyber-bullying-statistics

https://www.security.org/resources/cyberbullying-facts-statistics/

https://www.meganmeierfoundation.org/megans-story