Ауторка: мср Исидора Бобић
У образложењу жирија који је на конкурсу Стеријиног позорја за најбољи савремени домаћи драмски текст за 2020/2021. прогласио дело „Ф 1001 или процепи“ Милице Амиџић наведено је да је реч о остварењу које „одише свежином и богатством језика, актуелношћу теме и узбудљивим ауторским приступом”. Пођимо и ми од тих одредница, мало другачијим редоследом. Литература се одувек бави питањима човекове душе, њене парадоксалне природе, те трновитог пута ка сврховитости и целовитости. Постоји оправдана сумња да би аутор који је тек на почетку свог стваралачког пута, пишући о егзистенцијалној кризи младог човека, о осећању свеопштег бесмисла и неприпадања свету, могао лако да склизне у клише и – самим тим – у патетику. Избегавши замку литерарног уопштавања; подражавања или рециклирања већ виђеног, односно прочтаног, Милица Амиџић је, међутим, успешно одговорила на два кључна захтева – тежина драме огледа се у истовременој универзалности и савремености теме, а њена висока естетска вредност у оригиналним поступцима обликовања приче, ликова, драмских ситуација и атмосфере, као и у чистом, економичном језичком изразу и умећу прилагођавања дискурса теми.
Тематски оквир драме произилази из карактеризације ликова посредством онога што чине и говоре. Не би било згорег поћи од просте поделе на мушке и женске ликове, с обзиром на то да је већ у прологу текста напоменуто да је „прича која следи борба три жене против догме“. Драма комуницирара са неканонским, гностичким списима у којима се отворено помиње да је међу Христовим ученицима – чак покровитељима – било и жена, од којих се, као што је добро познато, посебно издваја Марија Магдалена. Женски ликови драме – Марина, Сузана и Јована – осмишљени су као савремене инкарнације трију Исусових пратитељки – Марије Магдалене, Сусане и Јоане. Кроз њих је приказан однос савременог младог човека према Богу – оне „траже тајну живота јер им је досадно“, покушавајући да до спознаје дођу пречицама – стимулансима у виду секса, алкохола и наркотика, замењујући катарзу екстазом, духовност краткотрајним задовољствима. Једна од најважнијих идеја драме јесте да Бог за савременог човека није мртав – потреба за њим је итекако жива, али је савремени живот донео нове видове потраге, који најчешће воде у привид духовне испуњености. Зато Марина у једном од својих поетичних монолога каже да су Исус, Мухамед и Јешуа „мртви за овај свет који се храни дегенерисаним облицима њихових изворних идеја“. Од женских ликова она једина успева да детектује разлику између истине и привида, али тек након што постане свесна себе као целовитог бића. Ту долазимо до ауторкине интенције да оголи нераскидиву, токсичну узрочно-последичну спрегу Система (друштва, догме) и Жене где Жена подсвесно прихвата наметнуту идеју да је сама по себи нецеловита, да јој је потребан Мушкарац – макар то био и бог – како би испунила сврху свог постојања. Маринина спознаја да свет почива на илузији једнакости овенчана је њеним обраћањем Богу у ком каже: „Ја осетим твоју светлост јер си ти тај који је мене обасјао, не допунио“.
Ауторкин феминистички приступ обухвата много шири спектар опозиција од односа мушко-женско у смислу инсистирања на разликама између полова (напротв, инсистира се на онтолошкој једнакости). Рецимо да би ознаку masculine у овом случају могао да понесе читав скуп принципа у којима су оличени закони друштвеног система, капиталистичко уређење света, потреба да се сваком стању душе додели дијагноза, потреба за поседовањем, разум уместо интуиције, логика уместо logosa; са друге стране, парадигмом feminine обухваћени су појединац, комунизам као утопистички идеал једнакости, потреба да се свако стање душе прихвати као изворно и аутентично, потреба за слободом, интуиција уместо разума, логос уместо логике.
Фигура бога, или, прецизније речено – представе о богу, оличена је у једином мушком лику који је у драми безгласан. Колос, назван вероватно по гигантској статуи божанства која је симболизовала јединство народа на Родосу, не води ни један дијалог или монолог; на сцену увек иступа нем, његово учествовање у драмским ситуацијама условљено је поступцима других ликова. Тако одсуство знака постаје знак – својим ћутањем он представља идеју да је „узвишеност лична пројекција“, да је Бог у савременом друштву релативизован и да постоји само у оном смислу у ком појединац у њега верује или не верује. Поистовећивање Бога са врло субјективним идеалима приказано је кроз сусрет женских ликова са Колосом:
СУЗАНА:
Он јесте. Он јесте као да сам неависна, као да постојим независно од тога да продајем своје тело и морал зарад базичне ствари као што је образовање. Он јесте, (…) као да могу сама себи да платим школу. Он јесте као да имам диплому као да носим плакету као трофеј. Он је моја диплома.
ЈОВАНА:
Он заиста јесте. Он је једнакост, он је смрт капитализма. Он је ултимативни социјализам.
МАРИНА:
Он је као да су они ту. Као да није тачно да их нема.
До крајње субјективизације Бога, односно, „константног генерисања нових богова“ друштво је дошло сменом „великих наратива“ новим вредностима које човека афирмишу као божанство, дакле, идејом коју је Ниче уобличио у термин „натчовек“. Нарцисоидни комплекс је главно обележје генерације оличене у Марини, Сузани и Јовани. Покушајмо да маркирамо те наведемо и друга обележја која су им заједничка, а тичу се погледа на свет и место појединца у њему: свакодневно блејање, одлагање животних прекретница за касније; критиковање друштва без конкретног залагања за промене – философија која се исцрпљује у реторици; вербално залагање за друштво које је истовремено либерално и социјалистичко; склоност ка екстремном, контроверзном понашању из досаде; уверење да се благостање заслужује без улагања напора; поистовећивање материјалне и духовне сигурности… Јасно је да је ауторкина сатиричка оштрица усмерена ка генерацији миленијалаца:
ЈОВАНА:
Уместо што само једемо говна могле бисмо да се бавимо добротворним радом.
МАРИНА:
То што ја постојим је добротворни рад. (…) лепим људима иду паре мислим нисам ја то измислила то је законитост овог Система мислим да сам благословена мислим да сам толико јебено благословена јебена афродита (…) волим тако те типове који ће ми рећи види колико си сјебана обожавам такве рибе а ја се мислим у себи daddy спаси ме од света (…) онда би ми он рекао девојко теби треба Исус а ја бих му рекла али ти си моја религија душо ти знаш тај смисао живота (…) мени све треба да припада јер сам напуштена и светски поредак треба да ми надомести оно што се некада налазило у овом кратеру у мојој души, а (…) моја најбоља пријатељица живи у огледалу и њој једино верујем (…) а тако је једино и исправо тако нам свет говори јер свет је једино и искључиво у нама самима ја сам свет ја сам свет (…)
Пошто би представа, према сценарију, требало да буде интермедијална, музика игра битну улогу у заокруживању значења одређених драмских ситуација. Маринино извођење нумере Hundred dollar bill светски популарне америчке кантауторке Лане Дел Реј има врло сложену симболику јер реферише на шири контекст од оног који открива сам текст песме који говори о брзом и лаком доласку до новца. Лана Дел Реј кроз своју уметност недвосмислено заступа постструктуралистичку философију живота у којој посебно инсистира на релативизовању хришћанства. Њене песме сасвим отворено шаљу поруку да Исус и гламур, слобода и овисност, љубав и меланхолија иду руку под руку, а у многима се промовише и однос старијег мукарца и младе жене, који се такође тематзује у драми. Инкорпорирањем њеног дела у представу упућује се на читаву једну друштвену парадигму, на читав један концепт у који су утиснути кодови савременог друштва. У том смислу индикативан је и одабир дела ликовне уметности која би у одређеним сценама требало да се презентују на видео биму. Узмимо за пример ренесансног слкара Хијеронимуа Боша. До дан данас остаје интрига да ли је у својим осликавањима земаљских грехова био на страни прокламовања или пародирања хришћанског морала. Читава сценографија осмишљена је тако да доприноси стварању атмосфере у којој „све је између халуцинације и кућног рејва“, чиме се визуализује поетика перцепције једне генерације.
Ако Колос представља пројекцију идеала женских ликова, Апостоли (наступају хорски, у дијалозима се издваја једино Петар) оличавају догму, а из њиховог односа према Марини, њеној блискости са Колосом и њеном духовном преображају ишчитавамо намеру да се мизогинија прикаже као друштвени аксиом. У динамичној сцени у којој жене говоре своје, алтернативно Јеванђеље, проналазећи идеолошко оправдање за своје одступање од онога што друштво прокламује као морал, Петар покушава да скрене Колосу пажњу, молећи га да „не гледа ове жене“ јер апостолима „упадају у реч“, чиме се иронично алудира на искључивање жена из стварања догме, на њихову осуђеност на спорадично појављивање у апокрифним списима. Према космогонији коју проповедају протагонистиње, „сласти земаљске исто су начин за досезање духа светога“ а Адам и Лилит били су створени од Бога истодобно, са намером да буду једнаки. Феминистички напор Милице Амиџић достиже естетски врхунац у протагонисткињином објашњењу рађања првог греха: „Ева постаде свесна своје путености, Адама удари сујета јер покушаваше да досегне Господову логику али не успеваше јер интуиција његова беше слабија од Евине“. На тај начин ауторка исмева рационализам фалоцентричног друштва. Еквивалент тези да је први грех произишао из зависти према жени – дакле, да је први грех, суштински – мизогинија! – налазимо у Маринином опису њених бивших љубавника:
МАРИНА:
Они ће ти рећи да си нежан цвет, а убраће те и изгазити као коров, јер имају страх од потпуне жене која влада собом, осећају се угрожено. Имала сам једног (…) грозио ме се, моје пожуде и сласти са којом сам водила љубав. (…) Једном ме је ухватио да мастурбирам и казнио ме је. Таквима је немогуће да једна жена буде потпуна (…)
На том месту се преплићу драмски текст и његов предложак – гностички спис Pistis Sophia у ком Исус, упркос неодобравању мушких епигона, за Марију Магдалену каже да је „комплетност комплетности, пуноћа пуноће“. У тим Христовим речима сублимисана је кључна ауторкина намера – да посрнулу јунакињу која тражи Бога у свету који га одбацује доведе до истинске спознаје о сопственој сврховитости, до достојанствене, не сујетне љубави према себи. Идеја еманципације жене промовише се не као социлајно-економски, већ духовни развој који захтева успостављање и апсолутизовање унутрашњег, непосредног односа са Богом, са својом боголикошћу, и опирање заводљивим механизмима друштвеног система који нуди само дискурс о еманцпацији:
СУЗАНА:
Амбиција је ђавољи накот света. Постижи. Стреми. Постижи. (…) Ако се не оствариш у очима света ти си ништа. (…) Сат откуцава. Сети се смрти. Биолошки сат откуцава. Окоти се. Не могу да стигнем да се окотим. Сат за остваривање откуцава. Изабери хоћеш ли бити мајка или остварена жена. Најбоље оба (…) Да будеш успешна жена И млада мајка. Коме је још допадљиво да има мајку која је баба. На родитељске састанке долазићеш као баба у лављу пећину младих, остварених мајки. Притом још домаћица. Данас нико не воли домаћице. Мораш бити допадљива. (…) Нико те не пита јеси ли уморна. Јеси ли усамљена. Питају те само да ли се остварујеш. Сат откуцава.
Меланхолија женских ликова произилази из свести да су за друштво у ком живе идеали мртви. Смрт идеала у савременом друштву можемо тумачити као последицу апсолутизовања „здравог разума“, као огледало мита о Адамовој немоћи да развије интуицију и подрази логику Творца:
ЈОВАНА:
Истински идеали леже ван логике. (…) У сржи је логос света устајао. Смрди на распадање. Када су идеали у распаду, човек постаје себичан. У свету без идеала, једина слобода је немати ништа.
Ауторкино списатељско умеће огледа се у суптилној ангажовансти која за циљ има расветљавање феномена из мноштва перспектива и указивање на немогућност обухватања проблема у целости заузимањем искључиво једне тачке гледишта. Наивни читалац стекне утисак да ауторка бира одређену „страну“, али негова перцепција се убрзо дезаутоматизује јер се проблему даје сасвим нова димензија. Таман када јунакиње почнемо да посматрамо као представнице морално посрнуле генерације, те у ауторкиној интенцији препознамо критику исте, у тексту ћемо наићи на напоре да се њихова посрнулост оправда и добије религијски смисао. Тако однос појединца и друштва читалац константно изнова преиспитује, покушавајући да одгонетне шта је узрок а шта последица, иако му драма, у духу свог постмодернизма, неће дати конкретан и коначан одговор.
У свету у ком је здрав разум уздигнут на ниво надначела, више се не говори о стањима духа и душе, већ о дијагнозама, што би у суштини значило да идеологија бива замењена методологијом. Ту долазимо до самог наслова драме и његове импликације на скуп шифрованих дијагноза у психјатрији којима се означвају „девијације духа и свести“. Постоји неколико стотина поремећаја који носе ознаку Ф, а 1001 у наслову упућује на причу о Шехерзади и Шехријару из арапског зборника Хиљаду и једна ноћ, према којој је жена својом приповедачком способношћу успела да преобрази мизогиног мушкарца и научи га да верује у племенитост, мудрост и целовитост жене. Поред наратива у ком се проповеда савремени модел неканонског Јеванђеља, у драми је развијен и наратив о еротском односу главне протагонисткиње и њеног психијатра. Ако смо Марину, Јовану и Сузану тумачили као савремене фигуре Христових следбеница, Апостоле као савремене творце канона а Колоса као фигуру у којој се преламају метафизичке аутопројекције свих ликова, Доктор би представљао бескрупулозног капиталистичког бога, бога који уместо концепта љубави нуди концепт поседовања уз трансакцију, уместо утехе пилуле, уместо ослобађања – условљавање човека дијагнозом. Дијалози између њега и Марине писани су у слободном стиху, а одликује их језик који је уједно прозаичан и поетичан:
ДОКТОР
То је најскупље / ти што си мртва у очима // (…) Волим да гледам / Лепе девојке / Како умиру // (…) Жена је варљива / Зато волим девојчице / Лечим их тако што им / Отмем невиност / Тако их претворим у жене
МАРИНА
Дај ми пилуле / Оне су као / појас за спасавање / мене држе на површини
ДОКТОР
Плеши за мене / Тако ћеш зарадти / Своју таблету / Релаксација се / Мила моја / Заслужује // (…) Мислим да те чак волим / онако како бог / воли своју децу / (…) Твоје духовно блаженство / зависи од мене / ако ти не дам пилулу / ти ћеш поново бити / запосета демонима
Из терапије коју Доктор преписује Марини ишчитавамо да је Систему потребан неосвешћени, летаргични појединац који, немоћан да пронађе сигурност у себи, тражи да га Систем заштити, претварајући се тако у пуког потрошача овисног о осећају тренутне сатисфакције, ослобађања од бола, депресије или немира, односно, о конзумеризму. Пилуле су на тај начин симбол докторове воље за моћ:
ДОКТОР
Дијагноза Ф 1001 / Терапија: Социопоитичка лоботомија / Капсула секса – двапут недељно / У зависности од доступности / Фармаколога / Једна таблета дисперзивног новца / ујутру и увече / Трудите се да уносите у себе / много рационалног / Једну ампулу егоизма на осам сати / Једну капсулу / Дуплих стандара по потреби / Уколико исувише будеш узнемирена / И будеш имала / потребу да причаш / неканонске библијске приповести / Унеси дупло више / актуелне политичке модификације / То је најбољи антипсихотик
На крају сцене у којој женски ликови проповедају апокриф, своје светоназоре правдајући животом „између капиталистичке културе, конзумеризма и родитеља експлоатисаних на рандом месту“, на видеобиму појављују се натписи:
НИНФОМАНИЈА, ЗЛОУПОТРЕБА СУПСТАНЦИ, СМАЊЕНА ПОТРЕБА ЗА СНОМ, ОСЕЋАЈ ИЗРАЗИТЕ ВАЖНОСТИ, ЛОШЕ РАСУЂИВАЊЕ,
чиме се алудира на дистинкцију између концепта разумевања узрока, за ког се залажу протагонисткиње, и концепта пуког именовања последице, који је продукт рационалистичких стремљења фалоцентричног друштва.
Кроз дело је, попут некаквог рефрена, спорадично провејавао мотив утопије, на симболичкој равни представљен кроз Маринин наратив о напуштању урбаног, дистурбираног начина живота и одласку у јужну Македонију где је живот у пасторалној идили сведен на једноставну свакодневицу. Међутим, утопија се чинила недостижном – јер је пут захтевао спремност на одлуку а пилуле су биле на дохват руке. У последњој, застрашујућој сцени Доктор забија клин за лоботомију у Маринину главу а на видеобиму искрсава орвеловски натпис:
НЕЗНАЊЕ ЈЕ СЛОБОДА.
Неочекиваним обртом, ауторка завршава драму нудећи оптимистичну визију будућности, односно, позиције жене / поједнца у друштву – Марина се буди изговарајући „Ја се и даље сећам“, препричавајући своје спиритуално искуство ослобађања од Доктора и свих потенцијалних, погрешних сапутника, те самосталном отискивању на пут у обећану земљу – пут ка одбацивању лажних богова и прихватању себе. Пут од „Он јесте“ до „Ја јесам“.
Фото: Лична архива
Остави коментар