ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ – РОМАНТИЧАР ИЗ ШАЈКАША
Аутор: Јованка Симић, новинар
УПРКОС чињеници да је поживео свега 40 лета, Димитрије Аврамовић (Шајкаш, 1815 – Нови Сад, 1855), снажно је утицао на развој српске културе и уметности 19.века. Био је веома угледан и цењен уметник, свестрано образована личност – сликар, писац, преводилац и први српски карикатуриста.
Историја уметности памти Аврамовића као зачетника романтизма у српској ликовној уметности и као једног од најбитнијих представника назаренског стила у црквеном сликарству.
Детињство и младост провео је у Новом Саду где је као ђак ниже гимназије током две године (1827. и 1828) учио цртање у школи Атанасија Николића. Мада је његов таленат био више него очигледан, отац га је дао на трговину коју је убрзо напустио и почео да учи сликарски занат код мало познатог живописца Димитрија Јовановића, а наставио код Алојзија Кастање, Италијана из Мантове који се 1820.године настанио у Новом Саду.
По жељи епископа бачког Стефана Станковића, Аврамовић је копирао његов портрет у неколико реплика као и портрете карловачких митрополита, те му је епископ скромном стипендијом од 100 форинти годишње омогућио да студира на Сликарској академији у Бечу.
Ликовно образовање у Бечу стекао је на Академији код Леополда Купелвизера од 1836.до 1840 године,а неки подаци говоре и да је упоредо похађао и приватне часове код Фридриха Амерлинга.У том бечком периоду упознао је многе српске интелектуалце.Много је држао до пријтељства, наклоности и савета Вука Караџића, Јована Стерије Поповића и Јоакима Вујића.
Круна Аврамовићевог боравка у Бечу су два дела из 1840, године : „Апотеоза Лукијана Мушицког“ и портрет Вука Караџића.
Мушицки је био старешина манастира Шишатовца на Фрушког гори и песник. Као учен човек, пропагирао је идеје које је и Аврамовић из Беча понео: да се народ и кроз уметност може просвећивати, те да уметност није намењена само затвореном аристократском кругу.
Апологетска композиција родољуба с лиром и ловоровим венцем право је класицистичко дело на којем је уметник романтичарски глорификовао Мушицког. Слика је настала под непосредним утицајем скулпторског дела италијанског вајара Антонија Канове.
У то периоду, Аврамовић је насликао и неколико портрета савременика,међу којима се нарочито истиче портрет Вука Караџића.Управо Вук је помогао да да му 1841. буде поверен значајан задатак : осликавање иконостаса и зидних композиција у новосаграђеној Саборној цркви у Београду.
Тако се Аврамовић после успешних студија вратио у Кнежевину Србију, али у Београд, што је било кључно за његов уметнички рад .У Београду и у осталим деловима Србије у то време подизани су многи православни храмови, а Аврамовић је из Беча донео нови стил у црквеном сликарству.Његов рад на осликавању Саборног храма сматра се револуционарним подухватом.
Осликавање Саборног храма окончао је 1845.године, а потом је сликао портрете кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, професора Димитрија Исаиловића…Такође, осликао је и иконостас капеле старог митрополиског двора и иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи.
Са десетак чланака о проблемима уметности, објављених у српском листу од 1843.до 1845.године,Аврамовић је дао подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и подршку формирању историје уметности. Аутор је и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који те 1845.године ипак није био реализован.
Да би проучио српске старине, 1846. обишао је манастире Манасију и Раваницу, а 1847,залагањем тадашњег министра Јована Стерије Поповића добио је од Владе Србије 150 дуката да походи Свету Гору. Са ових путовања објавио је две књиге: „Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори“и „Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем“. У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира.
Аврамовић је тако дао први исцрпан преглед историје Атоса и тамошњих манастира. Нарочиту вредност има његов препис Немањине хиландарске повеље.Тиме су, практично, иницирана каснија истраживања Хиландара.
Бавио се и преводилаштвом. Са немачког је превео и објавио неколико посебних публикација чији су садржаји моралне поуке.
Сарађивао је (1843—1855) у више периодичних публикација: Сербски народни лист (неколико преведених одломака из Винкелманове Историје древне уметности и Подунавка и Седмица (чланцима о српској старини).Децембра 1847. изабран је за дописног члана Друштва српске словесности, поставши први српски уметник којем је указана ова част.Био је и истакнути члан Матице српске.
Аврамовић је и зачетник првог српског уметничког лексикона.Њему се приписује прва позната полемика у српској ликовној критици. Реч је о расправи са Живком Петровићем у листу „Седмица“ 1854.године.
У политичкој борби свога времена, обележеног револуционарним догађајима и мађарском буном 1848. године, Аврамовић је учествовао цртајући карикатуре које су литографисане у Књажевској српској каменорезници у Београду.То су, уједно, прве политичке карикатуре код Срба. Карикатуре је и касније објављивао у листовима: Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица.
Тиме јесте поставио темеље српској политичкој карикатури али управо због тога више није ни место наставника могао да добије , а на историјске ликовне композиције морао је да заборави.
Био је веома погођен када му није поверено сликање галерије ликова Карађорђевића и устаника.Како у Београду није више добијао веће сликарске послове, са породицом се 1852. настанио у Новом Саду.
Одмах је добио да слика иконостас, сводове и зидове манастира Раванице у Врднику (1852—1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у родном Шајкашу (1854). Последњи договорени посао са Црквеном општином у Футогу,а реч је о сликању цркве Свети Врачеви, није успео да доврши јер је 1855. изненада преминуо од срчане капи.
Био је , наиме, велики заљубљеник у царску Русију,а вест о смрти цара Николаја Првог толико га је шокирала да се разболео, пао у постељу и убрзо – преминуо. Сахрањен је у Новом Саду код некадашње Јовановске цркве.
Осим у храмовима, дела овог изузетног уметника чувају се данас у београдском Народном музеју и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Због свеукупног доприноса српској уметности, данас име Димитрија Аврамовића носе по једна улица у Београду и Новом Саду, али не и у његовом родном Шајкашу.
Литература:
. Вељко Петровић и Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927.
. Живот Димитрија Аврамовића, сликара, Јавор, 1892, бр. 49
. Павле Васић, Димитрије Аврамовић, Београд 1970.
. Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад 1970.
. Архива Галерије Матице српске
ФОТОГРАФИЈЕ
. Портрет Димитрија Аврамовића , рад Атанаса Јовановића (1844/1846)
. Портрет Вука Караџића, 1840.година, (рад Димитрија Аврамовића)
. Апотеоза Лукијана Мушицког, 1840.(рад Димитрија Аврамовића)
Остави коментар