Динамика међународног поретка у 21. веку – постлиберално доба и повратак реалполитике

Аутор: др Невен Цветићанин, политиколог

Сажетак

Аутор есеја нуди преглед и анализу могуће динамике међународног поретка у 21. веку, који ће, сходно својим првим најавама, обележити повратак тзв. реалполитике у међународне односе. Наиме, успостављање тзв. глобалног либералног поретка крајем 20. и почетком 21. века је било праћено бројним политичким, социјалним, економским и безбедносним кризама, а тренутну еру међународних односа одликује успон релативне моћи тзв. „нелибералних“ глобалних актера, пре свега Кине и Русије, као главних изазивача светске доминације Сједињених Америчких Држава, те тзв. геополитички ревизионизам и идеолошка конфронтација широм света између либералних и антилибералних снага. Аутор есеја користи специфичан аналитички метод тзв. дијалектике политичке механике, који се ослања на учења Фридриха Хегела о дијалектици историје и Карла Шмита о феномену политичког, како би објаснио тренутну динамику међународних односа, показујући да политичко поље „перманентно пулсира“ што нужно креира силе акције и силе реакције, чијом динамиком се могу тумачити и глобална збивања којима управо присуствујемо и која ће по свему судећи обележити динамику међународног поретка у 21. веку или макар у његовој првој половини.

Кључне речи: међународни поредак, дијалектика политичке механике, пријатељ/непријатељ, међународни односи, Вестфалски систем, 21. век, мултиполарни свет

1. Увод

У последње три деценије сведоци смо изразито динамичне природе међународних односа и усложњавања структуре света у којем живимо. Од краја Хладног рата и пада биполарне структуре међународних односа оличене у ривалству две највеће силе тог времена – Сједињених Америчких Држава и Совјетског савеза – присуствовали смо до тада незабележеном узлету и глобалној доминацији, те стварању униполарне структуре од стране првонаведене државе као једине пост-хладноратовске суперсиле. Према ставовима многих теоретичара, од којих се издвајају Френсис Фукујама и Ерик Хобсбаум, крај Хладног рата означио је „крај историје“ због идеолошког тријумфа и привлачности идеја које садржи концепт либералне демократије, док смо падом Берлинског зида изашли из кратког и немирног двадесетог века који је трајао од Првог светског рата (1914 – 1918) до 1989/1990. године, чиме је историја двадесетовековног „доба екстрема“ упловила у мирне воде (Фукујама, 1989; Хобсбаум, 2004). Међутим, униполарни моменат који је створио међународни либерални поредак на самом крају 20. века, добио је нужно, као и сваки глобални поредак током историје на својим врхунцима, своју дијалектичку анти-тезу, сходно тези о динамичком устројству светске историје, која је изложена у низу филозофија историје од Хегела, преко Маркса, све до низа неореалистичких мислилаца 20. века попут Хенрија Кисинџера, а сходно којима је свака етабилирана историјска реализација одређеног светско-историјског поретка и истовремени почетак настајања његове „историјске опозиције“[1].  Актуелна анти-теза међународном либералном поретку предвођеном Сједињеним Америчким Државама и његовој униполарности је у нарастајућој моћи нелибералних светских сила попут Русије и Кине, као и у појави транснационалних и недржавних актера, као, коначно, и у низу догађаја и криза које слабе темеље на којима је светски либерални поредак стваран, без обзира да ли је реч о нестабилостима унутар самих либералних друштава чији смо сведоци протеклих година, или о ширим геополитичким процесима који слабе снагу глобалног либералног поретка и сужавају његов маневарски простор. Повратак у геополитичку игру поменутих актера, као и уопште „повратак геополитике“ коме сведочимо последњих година, показује да „музе историје“ никада не мирују и да политички још увек заправо живимо у „дугом двадесетом веку“ кога одликују напетости карактеристичне не само за овај бурни век, већ и уопште за читаву политичку модерну, од њених самих почетака након Вестфалског мира 1648. године и успостављања модерног међународног система држава, који је отада у сталном пулсирању и прекомпоновању (Цветићанин, 2017а). Но, из тога би било погрешно извлачити пренагљене и брзоплете закључке да се глобалном либералном поретку приближио брзи и дефинитивни крај, већ се пре може говорити о процесу његове трансформације и коегзистенције са његовом у међувремену ојачалом „историјском опозицијом“, у мултиполарном свету реалполитике, што ћемо показати у наставку овог есеја.

                Овај есеј ће се састојати од два велика дела. У првом делу ћемо описати и дати преглед успона моћи САД након Хладног рата и урушавање дотадашње биполарне структуре међународног система – тј. прелазак на униполарност, као и стварање новог светског поретка утемељеног на идеологији глобалног либерализма, која у себи садржи основне поставке теорија либералног мира, демократског мира и неолибералног институционализма. Други део есеја биће посвећен дескрипцији процеса слабљења глобалног либералног поретка и постепеног јачања других глобалних актера, што резултира, за сада ограниченим, прекомпоновањем глобалне структуре међународних односа и повратком тзв. „геополитичког ревизионизма“ и идеолошких превирања широм света. Закључни део есеја биће посвећен такозваној дијалектици политичке механике која аутору служи као аналитичка алатка којом је настојао да у овоме есеју објасни актуелне промене у међународним односима и улазак у предворје једног новог, пост-либералног, мултиполарног, светског поретка, чија ће главна особеност бити повратак реалполитике.

2. Успон моћи САД и стварање либералног међународног поретка

Униполарни моменат настао након окончања Хладног рата и урушавања биполарне међународне структуре представља редак моменат у историји светске политике. Бивши министар спољних послова Француске Ибер Ведрин дао је 1999. године изјаву у којој САД није дефинисао само као једину светску супер силу сматрајући такву кованицу анахронизмом хладноратовске ере, већ је САД означио као хипер силу (huperpower) због моћи која не превазилази само војну, економску и технолошку доминацију над остатком света, већ укључује и моћ да се доминантно утиче и одређују модалитети свакодневног живота широм света[2].

                Овакав узлет америчке моћи у непосредном периоду након пада Берлинског зида створио је еуфорију широм западног света о коначном тријумфу модела либералне демократије и слободног тржишта и стварању новог светског поретка под окриљем САД као доброћудног хегемона. Нагли колапс и распад Совјетског Савеза оставио је САД као доминирајућу силу у међународном систему. Након распада парирајуће супер силе наступа униполарни моменат који представља јединствену историјску епизоду од када је успостаљен модерни Вестфалски систем[3].  По Стјуарту Патрику униполарни свет на челу са САД представља преседан из два разлога. Први разлог је тај што нови поредак није настао као последица прекомпоновања међународног система након великог светског рата као што је то био случај 1815, 1919. или 1945. године, већ кроз миран распад једног од водећих актера у систему. Други разлог јесте што нових изазивача америчкој моћи у том тренутку није било ни на хоризонту (Патрик, 2013: 17). Овакав моменат у историји означио је да утицај САД има глобални домашај и да су оне у стању да пројектују своју војну, политичку и економску моћ широм планете. Непостојање такмаца америчкој моћи и доминацији довело је у питање класичне поставке теорије структуралног реализма о формирању контрахегемонске коалиције било у форми тврдог или меког балансирања[4]. Међутим, Кенет Волц, један од најистакнутијих теоретичара структуралног реализма, сматрао је да срушена равнотежа мора бити поново успостављена, са оградом да се то не мора десити одмах. Структурални реализам јесте заправо теорија која објашњава међународне исходе и како структура међународног система притиска државе, али није теорија која ће дати одговор како ће појединачне државе нужно одговорити на спољне околности и у којој динамици (Волц, 2000). Ипак, државе су као стратегију опстанка током униполарног момента искористиле једну поставку која јесте део корпуса реалистичке теорије – сврставање уз јачега (bandwagonig). Немогућност контрахегемонистичког балансирања је по Вилијему Волфорту лежала у доминантној релативној надмоћи које су САД уживале над потенцијалним такмацима као што су Русија, Европа, Јапан и Кина. Русија је у то време као сукцесор Совјетског Савеза била заокупљена унутрашњим проблемима, Европа је на столу имала уједињење Немачке и прекомпоновање и продубљивање европских интеграција, Јапан је стао са економским растом, док је Кина тек у то време започињала свој успон (Волфорт, 1999).

                Управо је стратегија опстанка оличена у сврставању уз САД омогућила стварање либералног међународног поретка под окриљем САД. За разлику од Џона Ајкенберија став аутора овог есеја је да либерални међународни поредак свој узлет доживљава паралелно са појавом униполарне структуре међународног система. Ајкенбери, насупрот томе, заступник је тезе да је либерални међународни поредак настао након окончања Другог светског рата (Ајкенбери, 2018). Међутим, иако не негирамо постојање либералног поретка током Хладног рата, сматрамо да он није био међународни по свом домашају. Ривалство две супер силе хладноратовског времена креирало је два међусобно супростављена поретка, једног либералног и другог социјалистичког, између којих је владала безбедносна напетост и недостатак међусобне сарадње. Управо је распад потоњег блока и спуштање „гвоздене завесе“ са светске позорнице омогућило да победнички блок свој поредак покуша да учини глобалним.

                Успон и стварање нове ере међународних односа најавио је 1990. године тадашњи председник САД Џорџ Х.В. Буш најављујући до тада невиђени период сарадње између нација и стварање тзв. новог светског поретка. По његовим речима такво доба би било „ослобођено страха од терора, снажније у потрази за правдом, сигурније у мир“ и то би била „ера у којој ће све државе света, без обзира да ли се оне налазиле на Западу или Истоку, Северу или Југу, просперирати и живети у хармонији“[5].  Бил Клинтон, Бушов наследник на месту председника САД, само је додатно оснажио визију свог претходника. Дејвид Хендриксон примећује да је Клинтон, упркос критикама упућеним тадашњем председнику Бушу да је због спољне политике запоставио унутардржавне проблеме, имао фактички много амбициознију спољнополитичку агенду него његов претходник. Исти аутор тврди да је Бушова идеја светског поретка била фокусирана на идеју колективне безбедности која би подразумевала да Уједињене нације са подршком САД гарантују територијални интегритет и политичку независност свих чланова међународног друштва (Хендриксон, 1994: 26-27). Међутим, спољна политика председника Клинтона била је базирана на свеукупној либералној агенди и идеји која је у себе инкорпорирала идеје либералног мира, демократског мира и неолибералног институционализма.

                Први стуб у оквиру поменуте либералне агенде и идеје јесте либерални мир, односно теорија либералног мира која је настала у 18. веку као реакција на меркантилистичке трговачке политике и указује на значај економских слобода и трговине, а један од првих аутора који је објаснио утицај слободне трговине на изградњу мира јесте Адам Смит у свом делу „Богатство народа“, објављеном 1776. године (Смит, 1952. цитирано у Ејдус, 2012: 81). По Смиту „невидљива рука“ слободног тржишта осим што увећава богатство народа истовремено смањује могућност њиховог међусобног сукоба. Томас Фридман на сликовит начин, под утицајем поменуте теорије либералног мира и друштвене теорије мекдоналдизације Џорџа Рицера, објашњава да се народи који имају Мекдоналдс (McDonald’s) ресторане не сукобљавају међусобно, већ више воле да мирно у редовима чекају своје хамбургере (Фридман, 2000: 249. цитирано у Ејдус, 2012: 82).

                Теорија демократског мира представља други стуб у корпусу либералне теорије. Централни фокус ове теорије јесте теза да је кључ за очување мира постојање демократије. Теорија демократског мира има дугу традицију с обзиром да се њено порекло везује за чувеног филозофа класичног немачког идеализма Имануела Канта из 18. века и за његово дело „Вечни мир“. Кантово учење представља монадичну теорију демократског мира, због главне тезе да су демократије мање ратоборне него државе са недемократским уређењем власти. Међутим, временом је монадична теорија уступила место дијадичној теорији демократског мира која у фокус ставља решавање сукоба искључиво између држава које карактерише демократски облик власти. То значи да је напуштена првобитна теза да су демократије мање ратоборне од недемократија, већ да демократије не воде међусобне ратове. Један од савремених аутора за које се највише везује поменута теорија јесте Мајкл Дојл који је овакву идеју лансирао у чланку Kant, liberal agencies and foreign affairs (Дојл, 1983)[6].  Аутори Џон О′Нил и Брус Расет спровели су квантитативно емпиријско истраживање у којем је обухваћен хладноратовски период од 1950. до 1985. године како би доказали дијадичну теорију демократског мира и дошли до закључка да је мало вероватно да ће се демократије упустити у међусобни сукоб, док исти случај не важи за међусобни однос између демократија и аутократија (О′Нил & Расет, 1997). Џон Миршајмер примећује да постоји мноштво објашњења за мир међу демократијама, али мало сагласности који је прави разлог ове појаве (Миршајмер, 2001: 45)[7].

                Трећи стуб у оквиру корпуса либералне теорије јесте теорија неолибералног институционализма. За разлику од теорија либералног и демократског мира које више истичу значај пројекције унутардржавних фактора у међународну арену, неолиберални институционалисти истичу значај постојања међународних институција које регулишу односе између држава. Иако деле неореалистичку претпоставку да је међународни систем анархичан због непостојања јединственог врховног ауторитета над сувереним државама, неолиберални институционалисти сматрају да међународне установе подстичу сарадњу међу државама и тако умањују шансу за њихово међусобно сукобављавање и надметање[8].  Главна вододелница између реалистичког и либералног виђења међународних институција јесте однос између апсолутних и релативних добитака. За реалисте међународне институције представљају пре свега инструмент моћи најјачих држава у међународном систему, те су оне искључиво заинтересоване за релативне добитке. Са друге стране, либерални теоретичари сматрају да међународне институције нису инструмент у рукама најмоћнијих држава, већ постоје како би се заштитили интереси свих држава које сарађују. По њима, државе су мотивисане апсолутним добицима и сарадња у оквиру институција смањује безбедносну дилему која постоји и представља форум за мирно решавање спорова. Либерални теоретичари ослањају се на тезу Роберта Киохејна и Џозефа Наја да свет не припада само државама и да у својој суштини постаје транснационалан због усложњених веза између државе, тржишта и појединачних актера. У усложњеном свету са мноштвом транснационалних веза сукоби су мање вероватни, док национални интереси уступају место глобалним (Киохејн и Нај, 1977. цитирано у Ејдус 2012: 87-88).

                Либералне идеје биле су инкорпориране и у Стратегију националне безбедности САД из 1994. године коју је донела администрација председника Била Клинтона под називом A National Security Strategy of Engagement and Enlargement[9].  Стратегија је предвидела додатно јачање односа са хладноратовским савезницима и дубљу интеграцију, како са њима тако и са остатком света, у све ширу коалицију држава са слободним тржиштем и демократским уређењем. Владајуће структуре у САД ушле су у поход стварања новог светског поретка са идејом да у њега буду инкорпориране и силе које током хладноратовског периода нису биле њени савезници, а ту се најпре мисли на Русију и Кину. Џон Миршајмер сматра да су САД на тај начин настојале да превазиђу концепте структуралног реализма као што су равнотежа снага и безбедносна дилема и да од Русије и Кине, потенцијално два највећа такмаца, направе тржишно оријентисане земље у потпуности укључене у светску економију, али и државе са либерално-демократским уређењем (Миршајмер, 2019: 23).

                Користећи терминологију истакнутог теоретичара међународних односа Арнолда Волферса САД су се упустиле, с обзиром на успостављену глобалну доминацију и непостојање достојног такмаца, у амбициозно креирање „спољног миљеа“ (Волферс, 1962: 73-75). Деведесете године 20. века САД су на спољном плану највише посветиле ширењу и консолидацији водећих мултилатералних форума, међународних и регионалних организација, као и јачању постојећих савеза. Међународне институције које су до тада функционисале биле су део „ограниченог западног поретка“ и нису имале глобални домашај. Ретке организације, као Уједињене нације, представљале су форум у који су биле укључене све силе током хладноратовског периода, али је међузависност између њих била изузетно ниска, што је формирало само „танки“ међународни поредак (Миршајмер, 2019: 15-16). САД су наспрам „танког“ међународног поретка настојале да у „пуни“ међународни поредак укључе што више актера, по могућству све.

                Интегрисање Русије и Кине у глобалне економске и финансијске токове било је релативно успешно. Русија је постала чланица Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке 1992. године, релативно брзо након пада Берлинског зида. Додуше, чланица Светске трговинске организације (СТО) Русија постаје тек 2012. године[10].  Кина је чланица ММФ и Светске банке постала још током хладноратовског периода, а СТО је приступила 2001. године. Период деведесетих година у троуглу САД – Русија – Кина прошао је без већих напетости, што је дало сигнал политичким елитама у САД да спровођење либералне спољнополитичке агенде даје резултате.

                Паралелно са развојем односа у поменутом троуглу стари хладноратовски савезници на тлу Европе ушли су у сасвим нову етапу интеграција. Падом гвоздене завесе и изласком земаља Источне Европе из социјалистичког лагера створени су услови за реунификацију Немачке и „повратак“ осталих земаља у политичку архитектуру старог континента. Поред услова за проширење и стварање новог пан-европског пројекта Европа је била на путу продубљивања постојећих интеграција. У том духу 1992. године потписан је Уговор о Европској унији у Мастрихту, познатији и као Мастришки уговор, који је дотадашње Европске заједнице које су биле превасходно економског карактера трансформисао у нови политички ентитет – Европску унију. Европска унија је по Мастришком уговору почивала на три стуба. Први стуб обухватао је претходно постојеће Европске заједнице (Европска заједница за угаљ и челик, Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију); други стуб чинио је систем Заједничке спољне и безбедносне политике; трећи стуб обухватао је сферу која се односила на правосуђе и унутрашње политике[11].  Такође, још један значајан помак и индикатор продубљивања европске интеграције и њеног уласка у „златно доба“ представљало је увођење еура као валуте 1999. године.

                У овом периоду две међународне институције, поменута ЕУ и НАТО, остварују свој план о проширењу на земље Централне и Источне Европе. Миршајмер напомиње да стратегије ширења ове две организације не могу бити разматране одвојено, већ да потпадају под исти корпус агенде вођења либералне спољне политике земаља Запада. Померање Запада према Истоку прати реалистичку логику обуздавања потенцијално агресивне Русије. Међутим, проширење ЕУ и НАТО у то доба није имало за циљ пуко геостратешко територијално ширење, већ стварање заједнице либералних вредности и стварање нове европске политичке и безбедносне архитектуре (Миршајмер, 2019: 23). Политика проширења ЕУ по први пут је формализована 1993. године на самиту у Копенхагену када су уведени јасни критеријуми за ступање у чланство нових држава због њиховог „незападног“ институционалног наслеђа. Ти критеријуми били су у складу са вођењем либералне спољне политике тадашњих евроатлантнских савезника и обухватали су: 1) стабилност институција које гарантују демократију, владавину права, заштиту људских и мањинских права; 2) постојање тржишне привреде; 3) прихватање тековина acquis communitaire[12].

У ширењу према истоку ЕУ је успешно спроводила политику условљавања, механизам који је омогућио убрзану демократизацију ових земаља и прихватање правних и политичких тековина ЕУ, што је резултирало великим проширењем 2004. године (Шимелфениг и Седелмајер, 2004)[13].

3. Пукотине у либералном поретку и повратак геополитичких напетости

У другим крајевима света стварање либералног поретка било је амбициознији и неизвеснији подухват у односу на резултате у Европи, али не и без успеха. Потписан је споразум у Ослу између Израела и ПЛО, а САД подржане од Савета безбедности УН успеле су да победе Ирак у Заливском рату и ослободе Кувајт, док се број демократија у свету током овог периода знатно увећао (Миршајмер, 2019: 26-27). Међутим, већ почетком новог миленијума појављују се осетне пукотине у либералном поретку које доводе у питање његову дугорочну одрживост у прокламованој форми и показују прве знакове његовог „приземљења“ и његове трансформације. Доласком председника Џорџа В. Буша и његове администрације у Белу кућу 2001. године испољавају се тенденције према унилатералном креирању и спровођењу спољнополитичке агенде наспрам доминирајућег мултилатерализма у претходном периоду. Но, то није означило нити пад америчке моћи у свету и крај њеног униполаризма нити одустајање од принципа либералне спољне политике. Администрација председника Буша Млађег гајила је дубоко неповерење у постојеће међународне институције и њихов капацитет да се изборе са надолазећим изазовима, ризицима и претњама по националну и светску безбедност. Терористички напади 11. 09. 2001. године су показали да је foedus pacificum још увек далеко од остварења. Све већа опасност од нетрадиционалних актера међународних односа подстакла је САД да усвоје нову стратегију националне безбедности базирану на доктрини превентивног рата што је резултирало радикалном амбицијом да се што брже наметне либерална агенда у деловима света где је то сматрано као неопходно како би се учврстила америчка моћ и доминација. Поменути терористички напади подстакли су Бушову администрацију да прогласи глобални рат против терора уз манихејску константацију да су остале државе у тој борби са њима или против њих (Патрик, 2011: 21). Бушова администрација је, свесна моћи коју САД поседују у међународном систему, настојала да буде гарант очувања постојећег поретка и предводник демократске револуције широм света. Бушова велика стратегија у спољној политици била је, по речима Стјуарта Патрика, вилсонизам без међународних институција (Ибид).

                Интервенција и започињање рата у Ираку 2003. године пољуљало је поверење у глобално лидерство САД с обзиром да је акција покренута уз противљење европских савезника – Француске и Немачке. Убрзо је постало јасно да интервенција у Ираку представља потпуну катастрофу спољне политике САД узимајући у виду дужину рата и неуспех трансформације политичког система у Багдаду у либерално-демократски облик владавине. Можда још очитији пример неуспеха спољнополитичке агенде базиране на промоцији демократских вредности је представљао рат у Авганистану с обзиром да је представљао најдужи оружани сукоб у историји САД, из кога су САД успеле да се извуку тек у годни настајања овог есеја. Овакви потези САД у глобалној арени створили су сумњу многих светских актера у бенигност америчке хегемоније. Избор и долазак Барака Обаме на место председника САД тешко је могао да поправи покренути иреверзибилни процес слабљења либералног светског поретка, упркос најавама председника Обаме да САД улазе у „нову еру ангажовања“ оличену у појачаној мултилатералној сарадњи, колективном управљању глобалним кризама, мирној интеграцији надолазећих светских и регионалних сила у међународни поредак и модернизацији и обнављању поверења у међународне установе. Међутим, оваква спољнополитичка стратегија није допринела одржању пређашњег степена моћи либералног међународног поретка, већ управо насупрот, његовом слабљењу у новим геополитичким и геоекономским околностима, које су у међувремену настале.

(крај првог дела есеја)

[1] И поред очигледних разлика у Хегеловој, Марксовој и Кисинџеровој филозофији историје (Хегел, 1966; Маркс, 1964; Кисинџер, 1994.) условљених различитошћу времена и идеологија које су заступали ови аутори (Хегел пруски конзервативизам, Маркс револуционарни комунизам, Кисинџер тзв. Realpolitik тј. управо реалполитику), заједничка особина ових трију филозофија историје је што су свака на свој начин удаљене од либералног нормативизма коме споре универзалност, доживљавајући га тек као један историјски пол, односно тек једну „историјску снагу“ међу другим историјским снагама, које су све заједно у сталној напетости и борби својих интереса.

[2] To Paris, U.S. Looks Like a Hyperpower, The New York Times, 05.02.1999. Доступно на: https://www.nytimes.com/1999/02/05/news/to-paris-us-looks-like-a-hyperpower.html (приступљено 09.11.2021)

[3] Кованицу „униполарни моменат“ први пут употребио је Чарлс Краутхамер у часопису Foreign Affairs како би описао нарастајућу моћ САД. Видети више у: Charles Krauthammer. 1990. The Unipolar Moment. Foreign Affairs, 70(1): 23-33.

[4] Видети више у: John Mearshimer. 1990. Back to the Future: Instability in Europe after the Cold War. International Security, 15(1): 5–56.

[5] George H.W. Bush, “Address before a Joint Session of the Congress on the Persian Gulf Crisis

and the Federal Budget Deficit,” 11.09.1990, Доступно на: https://bush41library.tamu.edu/archives/public-papers/2217 (приступљено 13.11.2020)

[6] O теорији демократског мира погледати још један чланак Мајкла Дојла: Michael Doyle. 1986. Liberalism and World Politics. American Political Science Review, 80 (4): 1151-1169.

[7] Једну од истакнутијих група у објашњавању ове појаве можемо назвати институционалном због тога што наглашава значај постојања демократских установа унутар државе. По овом схватању постојање поделе власти, тј. система check and balances отежава доношење одлуке о покретању рата. Такође, због постојања коалиционих влада сматра се да би покретање непопуларног, непотребног или губитничког рата довело до пада подршке владајућим структурама у јавном мњењу и у евентуалном изборном процесу. Јавност поступка у демократијама такође ублажује безбедносну дилему због немогућности наглог напада и самим тиме подстиче безбедносну сарадњу. Друго крило представљују нормативисти који заступају тезу да демократије норме унутрашњег решавања спорова примењују у међународним односима (Ејдус, 2012: 83-84).

[8] У оквиру корпуса теорија неолибералног институционализма издвајају се три различите групе мишљења. У прву групу спадају либерални институционалисти који за разлику од реалиста сматрају да је сарадња између држава под окриљем међународних установа извеснија него што потоњи сматрају, поготово по економским и еколошким питањима. Међународне установе и правила која их творе и која обавезују државе чланице одређене организације смањују вероватноћу да једна од њих може да превари остале што представља главну препреку сукобу између држава. У другу групу спадају теоретичари који истичу значај институција колективне безбедности. Теоретичари колективне безбедности фокусирани су на побијање реалистичких претпоставки о самозаинтересованим актерима у међународном систему који у циљу промене status quo-a увек могу прибећи употреби силе, те акценат стављају на то да институције колективне безбедности служе стварању услова где ниједна држава не може имати максималистичке тенденције услед тога што је остале државе унутар институција одвраћају од употребе силе. Трећа група јесу критички теоретичари. Циљ критичких теоретичара није ограничен само на повећану сарадњу међу државама, већ на потпуну трансформацију светске политике која би омогућила постојање вечног мира. Критички теоретичари сматрају да материјална структура међународног система по себи не постоји већ да је она продукт идеја и дискурса. О набројане три теорије неолибералног институционализма и одговору из перпсективе неокласичног реализма видети више у: John Mearsheimer. 1994. The False Promise of International Institutions. International security 19(3): 5-49.

[9] Видети више у: White House, A National Security Strategy of Engagement and Enlargement, The White House. Washington DC. 1994. Доступно на: https://nssarchive.us/wp-content/uploads/2020/04/1994.pdf (приступљено 17.11.2021)

[10] Трансформација Општег споразума о царинама и трговини (ГАТТ) у Светску трговинску организацију 1995. године представља вид политичког подстицања раста светске трговине и њену институционализацију у оквиру поменуте организације. Стварање СТО уклапа се у стварање међународних институција и развоја светске трговине у складу са спољнополитичком агендом САД у том периоду. Више о значају и функционисању СТО видети у: Thomas Oatley. 2015. International political economy. Routledge.

[11] О развоју европских интеграција и секторским политикама видети више у: Дезмон Динан. 2009. Све ближа Унија–увод у европску интеграцију. Службени гласник. Београд; Дезмон Динан. 2010. Мењање Европе–Историја Европске уније. Службени гласник. Београд.

[12] Видети више у: European Council, Conclusion of the Presidency, Copenhagen, 21-22 June 1993, General Secretariat of the Council, Brussels.

[13] Земље које су 2004. године добиле статус државе чланице ЕУ су Словенија, Мађарска, Чешка, Словачка, Пољска, Литванија, Летонија, Естонија, Малта и Кипар. Бугарска и Румунија стекле су пуноправно чланство 2007. године, док је Хрватска приступила 2013. године. Мађарска, Чешка и Словачка постале су чланице НАТО 1999. године. Током 2004. године, у истој години кад је ЕУ примила највећи број држава чланица, чланице НАТО постају Бугарска, Румунија, Словачка, Словенија, Естонија, Литванија и Летонија. Хрватска и Албанија приступају 2009. године, Црна Гора 2017. године, да би последња чланица савеза постала Северна Македонија 2020. године.

Фото: приватна архива