Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Посета Хенрија Кисинџера у јулу 1971. године Пекингу означила је нову динамику у хладноратовском сучељавању две суперсиле, САД и СССР. Наиме, процена западних стратешких института била је да се дотадашњи модел „обуздавања СССРˮ показао као неефикасан и да је због тога потребно радикализовати однос према противничком комунистичком блоку. Занимљиво је да је одлука о укључењу Кине у оновремене мондијалистичке пројекте усвојена на састанку утицајне Билдерберг групе у Вудстоку априла 1971. године, и да је као таква била изложена оштрим критикама у Америчком конгресу где су се поједини сенатори позивали на одредбе чувеног „Логановог актаˮ којима су званичници обавезивани да све међународне посете пријаве америчким институцијама. Посматрано с ове временске раздаљине, укључење Кине у „светски привредни системˮ допринело је стратешкој изолацији Совјетског Савеза, а што је натерало совјетско руководство на одређене уступке на унутрашњем и међународном плану.
Средином седамдесетих година модел „прикривених акцијаˮ имао је своје одговарајуће манифестације и на европском континенту, а које су се огледале у очигледној промени курса ватиканске спољне политике. Тако је савез Ватикана и Америке пресудно утицао на политичке промене у Португалији (после Салазарове смрти) и Шпанији (после Франкове смрти), а у другој половини седaмдесетих створени су услови за креирање „Нове источне политикеˮ у чијем се средишту нашла Римокатоличка црква. У том погледу кључну улогу имала је католичка тајна организација „Божје делоˮ чији је отворени експонент био папа Јован Павле II. Његовим избором постало је јасно да је Ватикан напустио дипломатију посредовања између два супарничка блока, као и да се отворено сврстао на страну политичког Запада у новом крсташком походу на Исток.
Односи између Америке и Ватикана издигнути су на највиши дипломатски ниво априла 1983. године, чиме је oкончана готово две стотине година дуга традиција прекинутих дипломатских односа између две државе. Томе су свакако лично допринели председник Реган и папа Војтила. Поред заједничких стратешких интереса двојицу лидера зближила је и још једна важна чињеница, а то је да су обојица пуким случајем преживела атентате 1981. године. У то време била је веома распрострањена верзија о томе да је иза оба неуспела атентата стајала совјетска обавештајна служба. Мада ова чињеница никада није потврђена, по свему судећи код обе личности, створен је утисак да им је поверена одређена „божанска мисијаˮ коју морају да испуне. Истине ради, треба нагласити да председник Реган, мада по рођењу ирски католик, није био практикујући верник, али је, независно од ове чињенице, атмосферу зближавања с папом Војтилом креирао моћни католички лоби који је био распоређен у најутицајнијим америчким институцијама, укључујући и обавештајни апарат. За разлику од председника Регана чији је приступ на почетку био опрезан, папа Војтила је од почетка међусобних контаката захтевао разарање јалтског и версајског поретка у Европи, а на простору СФРЈ безусловно отцепљење Словеније и Хрватске. У исто време, једна утицајна струја унутар америчког СИО разматрала је могућност суђења комунистичким лидерима на једном суду који би био установљен по угледу на Нирнберг, али је појава Горбачова зауставила ова настојања.
Падом Берлинског зида 1989. године, уједињењем Немачке и каснијим расформирањем Варшавског пакта и Совјетског Савеза, окончан је Хладни рат, али су упркос тријумфализму Запада остала многа отворена питања која је наметнула постхладноратовска ера. У разматрањима о новом европском идентитету Ватикан и САД наступали су обједињено, наглашавајући цивилизацијске разлике као нову линију раздвајања на Старом континенту. У суштини се радило о наставку хладноратовске политике у односу на Русију, којој је као једина извесна алтернатива понуђен даљи распад. О томе је у свом знаменитом огледу Велика шаховска табла писао Збигњев Бжежински.
На простору СФРЈ осовина Ватикан – Вашингтон подстакла је тоталну деструкцију земље и реализацију оних идеја које је још 1943. године приликом посете Пију XII предлагао њујоршки надбискуп Спелман. Реч је о концепту обнове Независне Државе Хрватске која је захваљујући америчкој војној помоћи током операције Олуја 1995. године потпуно етнички очишћена од Срба. Неколико година касније, 1999. године, папа Војтила је подржао НАТО агресију на СРЈ и нелегално извајање Косова и Метохије из састава Србије. Истина, после 2008. године, Ватикан није формално признао ову творевину, али је понашање албанских католичких бискупа на терену потпуно у складу с шовинистичким идејама албанских власти у Приштини. На овом месту никако се не сме заборавити здушна подршка Ватикана независности Црне Горе, као и вишедеценијско покровитељство над црквеним структурама у Скопљу. На ширем глобалном плану Ватикан је дубоко укључен и у актуелна дешавања на тлу Украјине и то подстицањем антируске политике на западу ове државе где доминирају католици. Све то оставља простор за закључак да је Хладни рат можда формално завршен 1989. године, али и да су принципи западне политике у односу на Русију и православље, опстали и у постхладноратовском периоду, попримили још радикалније форме испољавања.
ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, LDIJ, Ветерник 1997; Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар