Аутор: Јованка Симић, новинар
Безмало пола века било нам је потребно да се поново сетимо Ђуре Јакшића (1832 -1878), најдаровитијег и најзначајнијег српског сликара 19. века и највећег лиричара српског романтизма, приповедача, драмског писца, учитеља, родољуба и боема.
Тачно 48 лета прохујало је од 1971. године када је у Галерији САНУ приређена последња, опсежна поставка о Јакшићу и тек ових дана, захваљујући заједничком подухвату Галерије Матице српске у Новом Саду, ауторки изложбе др Снежани Мишић и Народном музеју у Београду, у прилици смо да поново сагледамо уметникова ликовна достигнућа, али и његов књижевни опус. Јер, Ђура Јакшић је у младости више желео да буде сликар него песник, а био је обоје.
У романтичарском заносу,емоцијом „љутом као ханџар“ (како је сам о себи говорио) писао је лирске и епске песме, затим приповетке и историјске драме у стиху. У српској књижевности слови као зачетник и најистакнутији представник тзв. анакеонтске поезије, као и бројних досетки, афоризама, поетских минијатура…
Аутор је педесетак епских и лирских песама. Неговао је разноврсност, те једна од његових најпознатијих љубавних песама носи наслов „Кога да љубим“. Међу родољубивим римама, то су „Отаџбина“ и „Падајте, браћо“, описне песме „Вече“, „На Липару“… Писао је и социјалне, сатиричне и винске песме („Мила“). Многе од њих су део бројних српских антологија.
Веома је значајан за нашу књижевност као приповедач. Написао је око 40 приповедака. У њима је идеализовао наш средњи век, приказујући времена Немањића, али и живот банатског села, међу којима је најпознатија „Сирота Банаћанка“, која и говори о страдању народа током бурних револуционарних догађаја из 1848/9. године. Неколико његових приповедака инспирисане су српско-турским ратом и у њима је, како оцењују критичари, родољубива тематика Јакшићевих песама добила свој „природни продужетак“.
Аутор је три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Остао је незавршен његов историјски роман „Ратници о српско-турском рату 1876—1878“. Највише је писао у прози. Његова најуспешнија драма је „Јелисавета кнегиња црногорска“. Писана је у шекспировском драматуршком духу, а карактеришу је сукоби и страсти међу главним јунацима.
И док је поезију писао под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Лорда Џорџа Гордона Бајрона, а прозу помало по угледу на Виктора Игоа, сликарски узори били су му Рембрант и Рубенс.
Насликао је око 200 слика које карактерише веома добар осећај за боју, светлост и простор. Главни јунаци његових дела су средњовековни владари и јунаци попут цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка и других. Осликавао је и историјске догађаје попут Првог и Другог српског устанка, Црногорско-турског рата и то као сведок тих дешавања.
Осликао је део иконостаса, те насликао 15 слика за Православни храм посвећен Светом великомученику Прокопију у родној Српској Црњи. Осим икона, сликао је и портрете и слике с историјском тематиком.
Најпознатије Јакшићеве слике су: „Девојка у плавом“, Жена с лепезом“, “Девојка са распуштеном косом“, као и низ портрета историјских личности и дела са историјском тематиком („Одмор после боја“, Погибија Карађорђа,“ „Таковски устанак“, „Устанак Црногораца“, „Ноћна стража“, посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата из 1876—1878. године).
Георгије Ђура Јакшић рођен је као десето дете у свештеничкој породици 8. августа 1832. године у Српској Црњи. Пошто је основно образовање стекао у родном месту, његов отац Дионисије и мајка Христина уписали су га у Трговачку школу из које је бежао у неколико наврата и на крају је уписао нижу гимназију у Сегедину.
По завршетку гимназијског школовања отишао је у Темишвар с намером да учи сликарство. Уочи револуционарне 1847/8. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја био принуђен да је напусти. Вратио се у Српску Црњу, а затим сликарство наставио да учи код чувеног сликара Константина Данила у Бечкереку (данашњи Зрењанин).
Није са стране посматрао револуцију 1848. која је била пресудна по Србе у тадашњој Аустроугарској. Мада тек шеснаестогодишњак, Јакшић се у борбу за аутономију Срба укључио као добровољац. По окончању револуције, разочаран што Српска Војводовина, коју су Срби прогласили на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, није заживела, Јакшић је записао: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!”
У наредним годинама, често мењајући адресу, Јакшић је отишао најпре у Београд, а потом у Беч у намери да настави студије сликарства. У бечким уметничким круговима упознао је Бранка Радичевића и Ђуру Даничића, те његови песнички првенци бивају објављени у „Сербском летопису“ 1853. године, али убрзо одлази у Минхен да би, недуго затим, променио неколико адреса у Кикинди и Новом Саду. Напушта Угарску 1857. године и прелази у Србију где проводи остатак свог живота.
Радио је као сеоски учитељ у Сумраковцу, Подгорцу, Сабанти, Рачи крагујевачкој и у Пожаревцу. Потом је у Јагодини, Београду и Крагујевцу био гимназијски учитељ цртања. Боравио је и у манастиру Враћевшница (саграђен 1428. године) у Горњем Милановцу где је насликао неколико историјских портрета и даровао их том манастиру.
Стваралачки живот образованог и темпераментног Ђуре Јакшића карактерисао је и његов боемски темперамент, који се понајвише одвијао у београдској Скадарлији. У чувеним кафанама „Три шешира“ и „Два јелена“ налазио је и песничку и сликарску инспирацију. Говорио је своје стихове праћен бурним аплаузима својих дружбеника и гостију. Неретко, међутим, изазивао је и бес власти коју је на сатиричан начин критиковао. Реч је, како је својевремено приметио Јован Скерлић, била и врлина и мана Ђуре Јакшића.
Због тога је и отпуштан из службе, те је најчешће живео у оскудици, тешко издржавајући многобројну породицу. То је код њега изазвало огорчење и разочарање у људе. Није се повлачио из боемског живота ни када је оболео од туберкулозе. Године 1872. на интервенцију Стојана Новаковића, председника Владе Србије и дипломате, добио је посао у Државној штампарији.
На радном месту коректора те штампарије у Београду, упокојио се 16. новембра 1878. године. Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу, а 1886. његови посмртни остаци пренети су на новоотворено Ново београдско гробље.
Литература:
– Ђура Јакшић између мита и стварности (Галерија Матице српске, 2019)
– „Ђура Јакшић: Луталица, бунтовник, револуционар”. Прва српска.
– „Меморијални музеј Ђуре Јакшића”. Архивирано из оригинала
Остави коментар