ЂУРО ДАНИЧИЋ – ПРВИ СРПСКИ ФИЛОЛОГ

21/02/2025

Аутор: Јованка Симић, новинарка

 

Један од великана историје српске културе и Новог Сада, Ђуро Даничић, био је филолог, лексикограф, преводилац и поштовалац Вука Стефановића Караџића. На темељу Вуковог речника и граматике из 1817. године, Даничић у својој „Малој српској граматици“ (1850) која се сматра најзначајнијом српском граматиком у историји, кодификовао је нови српски језик који је потом и заживео у народу.

Био је посвећен и сакупљању  старих српских рукописа од којих су неки изгорели у бомбардовању Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, а део је до данас сачуван. Потоњим генерацијама Даничић је  оставио и значајно дело „Речник из књижевних старина српских“, објављен у периоду 1863/4. године. Био је то први историјски речник једног словенског језика.

Рођен је пре 200 година у Новом Саду и крштен под именом Ђорђе Поповић као четврти од пет синова свештеника Јована Поповића и мајке Ане из Сомбора (рођене Мојић). Био је тринаестогодишњак када му се отац упокојио па је с браћом остао уз мајку и на старатељству Петра Јовановића, заменика директора новосадске гимназије. Своје презиме  Ђорђе Поповић променио је најпре у Југовић, а затим (1847) постао је Ђуро Даничић. Под тим именом и презименом памти га српска култура.

Школовао се у  гимназији у Новом Саду (1835–1841), где се углавном учило  на мађарском и латинском језику, делимично и на немачком, док су се латинска и немачка синтакса изучавале на славеносрпском. У периоду 1841–1844. похађао је Евангелистичку гимназију у Пожуну (Братислава) где му је професор био и  познати словачки песник Људевит Штур, који је међу ученицима ватрено ширио словенске идеје, а поред књижевности и филозофије предавао је и упоредну граматику словенских језика.

Ту је Ђорђе Поповић (доцније Ђуро Даничић) наставио да готово у тајности учи српски језик, подстакнут и тиме што му је у школском протоколу име било написано на мађарском језику (Poponjich György). Из  Пожуна је понео знање словачког, пољског, чешког и руског језика, који ће му, уз латински, немачки и мађарски, научене  у Новом Саду, касније бити драгоцени у његовом научном раду.

У Пожуну је, заједно са колегама Србима, био активан у Друштву и Читаоници српској. Читали су своје почетничке радове, преводили, казивали поезију и чували везе са домовином. Као ђак Лицеја Даничић је већ  преводио са немачког, руског, словачког, чешког и пољског, а неке од тих превода објавио је у часописима. По завршетку Лицеја вратио се у Нови Сад, где је у Српским новинама које је уређивао његов брат, ширио словенске идеје Штура.

Велика  жеђ за новим знањима, одвела је Даничића у Пешту на студије права, али на кратко јер је већ наредне, 1845. године, прешао у Беч да  доврши студије. Под Вуковим утицајем започео је да се бави српским и другим словенским језицима, те убрзо написао први чланак у одбрану Вуковог народног језика.

Познанство са Вуком омогућило му је да се зближи са  Бранком Радичевићем, Јованом Илићем, Љубомиром Ненадовићем, Милицом Стојадиновић, Данилом Медаковићем, Јосифом Рајачићем, Богобојем Атанацковићем, Славком Златојевићем, кнезом Михаилом Обреновићем, Миливојем Блазнавцем, Анастасом Јовановићем, Ђорђем Натошевићем и другим славним именима. Упознао је и Хрвате, Ивана Мажуранића и Имбра Ткалца, али и Његоша који је у Бечу 1847. штампао “Горски вијенац”.

Значајно је било и његово упознавање са Копитаром, Шафариком, Добровским и Миклошичем. Убрзо је почео да помаже Вуку у његовим реформаторским пословима, а нарочито је био ангажован на припреми другог издања Српског рјечника (1852). У то време определио се да пређе на Вуков ијекавски изговор. Привлачила га је Вукова борба за народни језик, сматрајући да најсуптилније одражава дух народа. У Друштву српске словесности, чији је члан био од 1849. до 1861, Даничић се сукобио са многим противницима Вукове реформе.

Студије права напустио је 1846. Године, те се  прикључио Вуку у његовој борби за народни језик. Посветио се филологији, а учитељ му постаје Фран Миклошич, словеначки и аустријски филолог и лингвиста, тада већ познати и признати слависта. Уз Миклошича, Даничић је наставио да учи словенске језике, а уз Вука српски. Тих година Вук се борио са многим српским писцима и интелектуалцима, нарочито са Јованом Хаџићем (Милошем Светићем) који је својим “Ситницама језикословним”, почев још од 1837, а касније „утуцима“, оштро нападао Вука.

Одговор Хаџићу под насловом “Рат за српски језик и правопис” написао је Даничић, детаљно и зналачки анализирајући  Хаџићев правопис, наглашавајући узалудност Хаџићевих жеља да се пише старим језиком и правописом. Иза богате аргументације и анализе значења лексема наслућивао се будући велики лексикограф.

„Рат за српски језик и правопис“ био је прекретница у српском језику јер по први пут појавила се научна методологија заснована на аргументима и познавању словенских језика и лингвистичких законитости. Целокупан даљи Даничићев рад обележен је борбом да се као књижевни прихвати управо Вуков народни језик. Са Вуком учествовао је на Бечком књижевном договору српских и хрватских лингвиста, где је књижевни језик Срба и Хрвата проглашен  једним, заједничким за оба народа, на основама које је Вук утврдио.

Вук је превео Нови завет, а Даничић га је редиговао без значајнијих измена. Потом је Даничић начинио превод Старог завета. Године 1850. Даничић је написао „Малу српску граматику“, коју је три године касније проширио и штампао под насловом “Облици српскога језика”. Напустивши Беч 1856. године, настанио се у Београду где је постављен за библиотекара Народне библиотеке, а већ наредне године почео је да обавља и дужност секретара Друштва српске словесности. Тих година радио је интензивно на проучавању језика старих српских писаних споменика. На београдском Лицеју, Даничић је био  професор теорије књижевности, историје књижевности и филологије све до 1865. године када је, услед  сукоба са бирократским властима, одлучио да се пресели у Пешту. Већ идуће, 1866. године, на позив Штросмајера и Рачког отишао је у Загреб где су га изабрали за секретара (тајника) ЈАЗУ, која се тада оснивала а званично је заживела 1867. године.

Као афирмисаног научника, Влада Србије у којој је тада Министарство просвете предводио  Стојан Новаковић, позвала је Даничића 1873. у Београд да на Великој школи предаје народни језик. Трајало је то четири године, а затим је поново, по одобрењу, отишао у Загреб да ради на Историјском речнику српског и хрватског језика све до своје смрти 1882. године.

Када је реч о Даничићевом  односу према језику Срба и Хрвата, на почетку свог научног рада сматрао је да Срби и Хрвати имају два језика: Хрвати чакавски, а Срби штокавски. Када се ближе упознао са језиком Срба и Хрвата, дошао је до закључка да је реч  о једном народу и једном језику (тако се понашао и на Бечком књижевном договору).

Научна делатност Ђуре Даничића, по оцени стручњака, вишестрана је и обимна. Готово да нема ниједне области науке о српском језику и његовој историји да у њој није оставио дубоке трагове. Бавио се правописом реформисаног језика, писао граматике, аналитички залазио у историју српског језика, засновао у оно време модерну српску и хрватску лексикографију, издавао старе српске писане споменике, преводио, бавио се лингвистичком и филолошком критиком.

Граматичку систематизацију језичких појава отпочео је Малом српском граматиком, а наставио је делима: Српска синтакса, Облици српскога језика, Историја облика, Основе српскога или хрватскога језика с речима од њих посталијем у хрватском или српском језику, Коријени…

Круну његовог  научног рада представља лексикографија. Откако је почео са Вуком да припрема друго издање Српског рјечника (1846), у којем је поставио темеље српског четвороакценатског система (прво издање Рјечника, из 1818, имало је само три акцента, јер се кратки акценти нису диференцирали) и из којега је црпео поуздану грађу за граматичко уобличавање и акценатске анализе, до краја живота наставио је да се бави овом облашћу.

Посебна област његовог рада чинило је проучавање и објављивање  дела из старе српске књижевности. Многе писане споменике објавио је у Гласнику ДСС, у Старинама и Раду ЈАЗУ, као и у другим едицијама, а као посебна издања приредио је и објавио: Теодосијев Живот светога Саве (1860), Никољско јеванђеље (1864), Житије светога Симеуна и светога Саве од Доментијана (1865), Животи краљева и архиепископа српских од Данила (1866). Тиме је започео издавање средњовековних споменика српске књижевности, што су касније наставили и други наши и страни проучаваоци српске културне историје. Издавао је споменике значајне по својим књижевним вредностима или у којима се огледа историјски развој српског језика.

Ђуро Даничић преминуо је 17. новембра 1882. године у Загребу, док је уређивао „Рјечник хрватског или српског језика“ који је објављен у 23 тома и представља једно од најимпозантнијих дела лексикографије у свету.

Даничићево тело, по његовој последњој жељи, пренесено је у Београд. Одлуком краља Милана сахрањен је код цркве Светог Марка о трошку државе Србије и уз највише почасти.

На Калемегдану му је подигнут споменик, у Смедереву је добио улицу, а једна основна школа у Београду и Новом Саду носе његово име. Године 2009. установљена је награда “Ђуро Даничић“ која се додељује појединцима за укупан допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Србији.

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Белић: “Вук и Даничић”, Београд (1947)

Миодраг Поповић: “Ђура Даничић”, Београд (1959)

Југословенски књижевни лексикон, Нови Сад ( Матица српска, 1984)

Проф. др Виктор Савић : „Даничићев лексикографски поступак у Рјечнику из књижевних старина српских“

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања