Аутор: Данило Копривица, политиколог
https://www.youtube.com/watch?v=5QiprrLNrW8&t=577s
Причамо о томе како је можда заувек замрачена светлост Париза Блиског истока, и о томе да ли је занавек угашена нада да би Либан поново могао бити блискоисточна Швајцарска.
С правом се питамо зашто је „Атлантска империја“, једина империја нашег доба, учинила готово све да, било непринципијелним интервенцијама, било неочекиваним окретањем главе, потпуно нестану или готово потпуно сагоре најсекуларније државе арапског света?
Питамо се и да ли је екстремни ислам неизбежан узрок или је сасвим извесна последица аутодеструкције разарања секуларних друштава? Или је можда одбегли мутирани вирус из неоколонијалних политичких лабораторија?
ЗАШТО БАШ САД?
Зато што је „Досије Бејрут“ заправо требао бити прва прича из серијала о бурном сусретању савременог света с исламом. Подсетите се наше приче ФРАНЦУСКИ АЛЖИР, на коју се наставља прича ФРАНЦУСКА И ИСЛАМ. Следи ДОСИЈЕ АВГАНИСТАН. Десетине хиљада прегледа је сасвим добар знак да постоји интересовање за серијал с овом тематиком, који сам требао и морао отпочети с Либаном и Бејрутом.
На крају, као најважније, зато што је 21. 9. обележен Међународни дан мира, а ја као немирни политиколог слутим да је ова предивна земља веома близу, ако не и најближе, да подлегне новом ратном искушењу.
ИСТОРИЈСКЕ НАПОМЕНЕ
Феничанска цивилизација се током првог миленијума п. н. е. ширила Медитераном, претежно захваљујући поморској трговини и привреди. Цивилизација је заузимала простор данашње Сирије и Либана, а њена најјужнија тачка је био град Тир. Временом ће Феничани своје поседе проширити на Картагину и Кадиз. Грци су их звали Фоники (љубичасти), те отуд назив Феничани, док су их Римљани називали Пуни (puniceus, љубичаста). Неспорно је да је „љубичасти народ“ цивилизацијски наследио Ханане.
Након два века владавине Персијанаца, владавине која је отпoчела с Киром Великим, ређали су се господари: Александар Велики, Селеук Први, Византинци, Римљани, па опет Персијанци …
ЕВРОПА ЈЕ ФЕНИЧАНСКА
Европа је била феничанска принцеза, отета од стране Зевса. По њој је наш континент добио име.
А друга принцеза, Дидона (Елизар од Тира), Пигмалионова сестра, била је прва краљица Картагине.
Либан, чије име потиче од арамејске речи лабан (бело), због белине снега на планинским врховима који се уздижу изнад медитеранске обале, прихватио је хришћанство из суседне Галилеје још у 1. веку, да би у 4. веку постао део хришћанског Византијског царства. Тада се успоставља монашка и аскетска традиција коју доноси пустињак Марон, чији следбеници и данас носе име по њему.
У средњем веку ово је био значајан простор током многобројних крсташких освајања. По одласку крсташа, пада под управу Османског царства и тако остаје све до краја Првог светског рата, током којег је само од глади умрло више стотина хиљада људи, претежно хришћанских Маронита.
Био је то период сталних сукоба Маронита и Друза, који су имали своје једнако супротстављене европске менторе. Током сукоба се 1860. у Моунт Либану и Дамаску десио велики погром над хришћанима.
Сајкс-Пикотовим споразумом из 1916. године Либан је обећан Арапима, да би Лига народа пет провинција доделила Француској која ће интервенисати у корист хришћана и стварања Великог Либана (1920). 1926. године је проглашена Република Либан. За то време модеран устав из 1926. године гарантовао је баланс политичке моћи међу највећим религијским заједницама.
Пуну међународну независност Либан је стекао 1943. године.
ГРАЂАНСКИ РАТ
Након арапско-израелског сукоба 1948., око 110.000 палестинских избеглица, наставило је живот у Либану. Тај број се попео на преко 300.000 након сукоба из 1967. и 1975. године.
Тензије, најпре с избеглицама а потом и међу самим Либанцима и то по религијској основи, довеле су до вишегодишњег грађанског рата (1975−1990), који је однео преко 100.000 жртава. Почетком 1976. године ратом доминирају муслиманске милиције, али ситуацију преокреће улазак Сирије у рат, испрва против Палестинаца и муслиманских милиција, али недуго затим потпуно уз њих.
Изненађење представља инвазија Израела и то у корист хришћанских милиција, најпре 1978, а потом и 1982. године. Тада се дешава масакр у палестинским избегличким логорима у Сабри и Шатили, који предводи маронитски фалангиста Ели Хобеика, уз очигледну заштиту Аријела Шарона, министра одбране Израела.
Као одговор на те злочине настаје и јача Хезболах, који се наметнуо као водећа оружана, политичка, а данас све више и социјална снага, превасходно либанских шита.
Напокон, 1989. долази до споразума у Таифу, званично названог Споразум о националном помирењу, којим се барем донекле ставила тачка на масовна ратна разарања. Споразумом се враћа ранији политички систем, уз уважавање реалног увећања муслиманске популације. Њиме је у значајној мери извршена „арабизација“ политичког бића Либана и то не само квантитативним променама, већ и формалним јачањем веза Бејрута са Сиријом и Саудијском Арабијом. Споразумом је, показаће се превише оптимистички, било предвиђено и повлачење сиријске војске и то у у року од две године.
- године, добрим делом услед јачања Хезболаха, долази до скоро потпуног повлачења Израела, док ће Сирија доминирати и политички и војно све до 2005. године. Тада се након тзв. Кедарске револуције, изазване убиством екс-премијера Рафика Харирија , у потпуности војно повукла, остављајући многобројне обавештајне структуре и преплављујући Либан јефтином радном снагом.
- године је отпочео рат с Израелом и то након отмице израелских војника. Уследила је одмазда Израела, званично усмерена према Хезболаху али с највећим стварним последицама по либанску цивилну инфраструктуру.
- дошло је до сукоба војске и екстремиста Фатах ел ислам у Триполију, највише око опсаде кампа Нахр ел Бареда. Више појединачних инцидената и сукоба је било и у Бејруту, као и током диверзија на колоне снага УН. У сукобима је погинуло преко 400 људи, од чега 167 либанских војника.
ПРИРОДА И ДРУШТВО… И ПОЛИТИКА
Либан, чија је површина тек 10.452 км2, по карактеру већине својих око 4,5 милиона становника је земља мора, с обалом дугачком 225 км. Географски је то ипак земља којом доминирају планински врхови и долине алувијалних река (Литани, 145 км). Поред Либанцима најдраже морске границе, земља се граничи са Сиријом на северу и истоку, у дужини од 375 км, а на југу с Израелом у дужини од 79 км. Четвртина становништва живи у Бејруту (1,25 милиона), али већина радије живи по провинцијама неголи у другим већим градовима као што су Триполи (250.000), Сидон, Тир…
Либан је земља муслимана и етничких заједница које у широком смислу гравитирају ка исламу: Шити, Сунити, Алавити, Друзи, Курди…
Либан је земља хришћана: Маронити, Грко-православци и Грко-католици, Јермени, оријентално-православни Јаковити…
У Либану живе Јевреји али и неке друге неетничке али религијски опредељене групе као што су Бахаисти.
У земљи тренутно борави 1−1,5 милион сиријских и око 250.000 палестинских избеглица.
Последњи попис становништва је из 1932. године. Да ли је и задњи?
ТВОЈ И МОЈ ЛИБАН
Ти имаш свој Либан,
а ја имам свој.
Твој је Либан земља политике и њених проблема,
Мој је Либан природан у
свој својој лепоти.
Халил Џубран
култни либанско-амерички писац
Парламент броји 128 посланика (64 хришћани и 64 муслимани и Друзи), док је подела пре поменутог споразума у Таифу била 54 наспрам 45, у корист хришћана.
Парламент бира председника, потврђује премијера и владу, изгласава законе и буџет. Бира се на изборима с општим правом гласа. Уставом је предвиђена подела власти, тако да је председник маронитски хришћанин, премијер сунитски муслиман, председник скупштине Шитски муслимана, а командант војске је Друз.
ВЕЛИКА, МОЖДА НАЈВЕЋА ЕКОНОМСКА КАТАСТРОФА
- августа 2020. године десила се катастрофална експлозија у бејрутској луци, чији разорни резиме гласи: 217 погинулих, 7000 повређених, 300.000 без крова над главом, више од 3 милиона. долара директне штете.
Експлозија је значајно убрзала спиралу економског пропадања, па данас две трећине људи у Либану живи испод границе сиромаштва. БДП је током 2020. опао са 55 на 33 милиона долара. тј. за готово 40%. Инфлација је почетком године била око 130%.
Током јула, две највеће термоелектране су обуставиле рад због недостатка девиза за куповину нафте. Оне производе око 40% струје а земљу су задесиле рестрикције снабдевања у трајању од 12 до 22 сата дневно.Влада општа несташица дизела и бензина.
Разлог актуелног економског колапса су корупција, сива економија, трговачко мешетарење а понајпре потпуно неспособна и корумпирана политичка елита.
Међународна помоћ се условљава нереалним реформама и све отворенијим политичким захтевима и притисцима.
НАЈВЕЋА НЕНУКЛЕАРНА ЕКСПЛОЗИЈА
После Хирошиме и Нагасакија, експлозија у бејрутској луци је према тврдњама експерата трећа по снази. Истрага тапка у месту. Политичке елите крију одговорне. Осумњичени су ван Либана. Неки од њих су скровиште нашли у најразвијенијим западним земљама .
Иако се све представља као последица људског нехата и немара или мањим делом и као последица корупције, превише је унутрашњих и спољашњих интереса у игри да би се преко њих могло тек олако прећи. Некооперативност западних сила по питању сателитских снимака и пружања уточишта осумњиченима баца додатну сенку на званичне узроке катастрофе.
Преко 20% укупних прихода земље је у рукама неколицине милијардера, укључујући и премијера Наџиба Микатија, који је добио тесну подршку у парламенту.
„Атлантска империја” уместо да одлучно блокира рачуне корумпираним политичарима, што би сви добронамерни и те како поздравили, заправо исте те корумпиране и пребогате ратне профитере користи за остварење својих геостратешких циљева.
ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗНАК ПРЕЗИРА И ПРЕДЗНАК ВЕЛИКОГ БУНТА
Не може се владати једном земљом с ослонцем на корумпиране елите настале на деоби ратног плена и на прању новца уз подршку „профитерске интернационале„.
Не може се кредитно оптеретити будућност једне нације до границе опстанка а да се притом убедљива мањина незасито богати.
Кажу да ћутање обитава у задовољству, али ја вам кажем да бунт, опирање и презир обитавају у ћутању.
Халил Џубран , аутор ПРОРОКА
Да ли је одрживо, да ли је људски, да ли је по божјој вољи да је минимална месечна плата у овој некад веома богатој земљи, чије се богатство прелило у руке крваве мањине, свега 30 долара?
Да ли ће у недостатку одговора на претходно егзистенцијално питање уследити ново међуетничко крвопролиће ?
Без хитне глобалне акције готово је извесно да ће либанско секуларно друштво и његов танани и крхки религијски суживот бити још већа жртва свакојаког екстремизма, него се то десило у Авганистану.
Остави коментар