Досије БРАЗИЛ

Аутор: Данило Копривица, политиколог

https://www.youtube.com/watch?v=8l36hrxbZk0

Можда највећи фудбалер свих времена, Едсон Арантес до Насименто, трећег дана ове године сахрањен је на деветом спрату гробља у родном Сантосу.

Можда најконтроверзнији актуелни светски председник, Луиз Ињасио Лула да Силва, левичар по опредељењу, затвореник по оптужењу и, за нас ништа необично,  металостругар по занимању, првог дана ове године по трећи пут се прихватио мандата, подржан од стране левичарских председника Јужне Америке, али и од стране председника и званичне администрације САД.

Засигурно последњи мушки члан домородачког народа Јума, старац по имену Арука, умро је од короне, првог дана трећег месеца прошле године. Од тог дана па до данас, заувек је ишчезао шаренолики живот на најмање 10.000 км² нестале прашуме бразилске Амазоније.

Бразил, јединство супротности, царство духа и царство материјализма.

Самба, кафа, карневали, фудбал, кандобле… Неке од наших асоцијација на Бразил  потичу из његове обојене виталности, а неке из колонијалног наслеђа. Многе долазе из самих афричких корена бразилске нације, коју и данас добрим делом чине они који се само праве да ништа немају.

Бразил, земља са појавно најупечатљивијим социјалним разликама.

Богати против сиромашних, десница против левице, Фламенго против Флуминенсеа, Католичка црква и атеисти против евангелиста, Коринтијанс против Палмеираса, атеисти против богова и култова.

Причамо о Бразилу, недовољно упућени у то колико заправо причамо о нама.

Време је за седамдесет седму Зелену дебату, за нову сесију серијала „Досије“.

ЕВРОЦЕНТРИЧНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАПОМЕНЕ 

Педро Алварес Кабрал је 22. априла 1500. ступио на тле данашњег Бразила прогласивши земљу португалском територијом која ће 1549. бити обједињена у Генерални гувернорат Бразил.

И док су се шећерна трска и злато извозили, а робови из Африке, претежно из Нигерије, увозили, ратови са домороцима и другим освајачима су се умножавали. Угрожена од стране Наполеона и Шпаније, португалска династија је прогласила Рио главним градом, за ту прилику, новоименованог Краљевства Португала, Бразила и Алгарве. По повратку у Европу, краљ Жоао Шести је именовао свог сина принца Педра регентом Краљевства Бразила. Принц Педро ће (пре)савесно схватити своју улогу, те ће одбити захтеве матице да се Бразилу врати колонијални статус. Ускоро, подржаће независност земље, захваљујући чему је именован за првог цара Бразила 1. 12. 1822. Након краћег рата, Португалија је у  августу 1825. званично признала Бразил као независну државу. Педро Први је абдицирао 1835. у корист петогодишњег сина, до чијег пунолетства ће земља пролазити кроз многе  побуне и немире. Током педесет три године владавине, Педро Други је водио три доста успешна „комшијска“ рата: Лаплатски, Уругвајски и Парагвајски рат.

Ропство ће формално бити укинуто 1850. а коначно тек 1889. Исте године официри војске и економска елита пучем су укинули монархију и Бразил је барем формално постао република. Уместо демократије завладала је диктатура. Тако је 1910. у Бразилу од двадесет два милиона људи било само 627 хиљада бирача, а слобода штампе је била укинута.

Поражен на изборима 1930, потпомогнут војском, Жетулио Варгас је извршио преврат с намером да уведе ванредно стање, на брзину среди ствар и само кратко влада. То „кратко стање“ се претворило у диктатуру која је потрајала до новог пуча 1945. Варгас се вратио на власт изборима 1950, али је у јеку нове политичке кризе починио самоубиство 1954.

Након десет година власти, током којих су се изређала три председника, од којих је само Жозелино Кубичек владао пун мандат, обележен економским успесима и оснивањем Бразилије (1960), власт је опет преузела војна хунта. У комбинованој атмосфери диктатуре и привредног раста, хунта ће сићи с власти тек 1985.

Два историјске пажње вредна председничка мандата остварио је Фердинанд Кардосо који је у периоду 1994–2002. успешно реализовао економски програм „План реал“. Миран прелазак власти са Кардоса на Лулу да Силву био је знак да је Бразил напокон стекао политичку стабилност.

УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ

Устав дефинише Бразил као нераскидиву унију двадесет шест савезних држава, федералног дистрикта и 5564 општина. Власт је подељена на судску, законодавну и извршну.

Бразил је демократска република са председничким системом. Председник је и шеф државе и премијер, а бира се на четворогодишњи мандат, са могућношћу реизбора.

Национални конгрес је дводомна скупштина и састоји се од Представничког дома и Сената, уз учешће представника десет-петнаест партија, бираних пропорционалним системом.

РЕЛИГИЈА

 Бразил је и даље земља с највише католика на свету. Према попису из 2010, католици су чинили 64,6% становништва, протестанти 22,2%, спиритисти 2%, следбеници осталих религија 3,2%, атеисти и агностици 8%. Данашње процене говоре о тек 50% католика и око 31% протестаната. Процењује се да ће се њихов број изједначити до 2032. Подсећамо, 1980. католика је било 88,9% а протестаната (евангелиста) 6%. Евангелистичка експанзија је отпочела 1986. са гласинама о проглашењу католицизма као једине званичне религије у земљи. Те 1985. изабрана су тридесет два савезна посланика који су били евангелисти. Данас их има сто пет, а евангелистичких сенатора петнаест.

За узрок наглог пада интересовања за припадање католичанству, сматра се неадекватан однос Католичке цркве, а пре свега Ватикана, према друштвеним дешавањима на тлу Јужне и Средње Америке, где је током деценија владавине хунти и диктатора било мало разумевања врха Цркве за вапаје народа и локалног свештенства. Тачно је да је папа Јован Павле Други (1978–2005) обишао целу Јужну Америку, сусретао се са свим диктаторима и револуционарима, али је вероватно први међу заслужнима што је католичка црква тамо остала без око сто педесет милиона верника. На његовим позицијама је још од кардиналских дана био и његов наследник папа Бенедикт Шеснаести (2005–2013) .

Тек ће папа Фрања, чији је избор у директној вези са стрмоглавим падом католичанства у Латинској Америци, променити реторику и повући битно другачије конкретне потезе. Тако је у Ватикану примио Густава Гутијереса, зачетника „теологије ослобођења“, а потом му је упутио јавну честитку за деведесети рођендан. При томе, све чешће износи  мисли о актуелном стању у свету, које су веома блиске ставовима заговорника теологије ослобођења (енциклика Laudato Si’, 2015).

ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Теологија ослобођења је свакако најзначајнији допринос Латинске Америке савременом католичанству, па и хришћанству уопште. Било да је прихватана или да је критикована, она је скренула пажњу на сиромаштво и беду обичног народа и истакла тему друштвеног раслојавања у први план, на тако јасан и ефикасан начин да ће то постати репер за однос и Ватикана и других центара светске друштвене моћи.

Густаво Гутијерес, перуански теолог и доминикански свештеник, сматра се њеним оснивачем. Покрет је  озваничен на бискупској конференцији  у Медељину 1968, а теоријски је заокружено изложен у његовој књизи Теологија ослобођења: Историја, политика, спасење (1971). Покрету је приступио велики број угледних католичких и друштвених мислилаца Латинске Америке, али и огроман број свештеника из целе хијерархије католичке цркве од којих ће неки животом, а неки смрћу, обележити своје време.

Рутилио Гранде Гарсија био је језуитски свештеник у Салвадору. Убијен је 1977. заједно са још двојицом Салвадораца. Био је први свештеник убијен пре почетка Салвадорског грађанског рата.

Оскар Арнулфо Ромеро био је четврти надбискуп Сан Салвадора. Осуђивао је сиромаштво, друштвену неправду, убиства и мучења. Убијен је 1980. током мисе, а на његовој сахрани је активирана бомба која је усмртила четрдесет двоје људи. Тиме је започео крвави грађански рат.

Хелдер Камара, надбискуп бразилског Рецифеа, вративши се са Другог ватиканског сабора, који је закључен 1965, поделио је на коришћење црквену земљу осиромашеним сељацима, а сам се из бискупске палате преселио у скромну кућу. Када је „црвени бискуп“, како су Камару противници називали, умро 1999, тадашњи бразилски председник Кардосо је прогласио тродневну националну жалост, упркос њиховим жустрим политичким сукобима.

Остао је упамћен широм света по речима: „Када сиромашнима дајем храну, називају ме свецем, када питам зашто сиромашни немају хране, називају ме комуњаром.“

Поред католичанства и евангелизма у земљи је присутно и неколико синкретичких религија које имају дворелигијске или вишерелигијске елементе. Неке су део афричког наслеђа, као кандобле, умбанда (урбана верзија кандоблеа) и макумба. Неке су, опет, део спиритуализма, чији се правац у Бразилу назива спиритизам. Тренд је да се и ове религијске групе увећавају и да је све више оних који напуштају досадашње синкретичке елементе, опредељујући се за веровања из афричке постојбине као једина и незамењива.

ДОСИЈЕ БРАЗИЛ – ЗАШТО БАШ САД?

Зато што су избори у Бразилу у фокусу имали три кључна питања данашњег света:

– ЕКОЛОГИЈА – будућност Амазоније, као будућност Бразила и света;

– СОЦИЈАЛНА НЕПРАВДА – однос према све већем јазу између богатих и сиромашних;

– РЕЛИГИЈА – тачније њено место у друштвеном животу.

Зато што су се након избора, низали догађаји који су дали додатан смисао преиспитивању ове земље: неуспео позив на још један војни пуч, као и смрт папе Бенедикта Шеснаестог, који је за живота доносио неке веома важне одлуке које су се тицале католика и католичанства на тлу Јужне Америке.

Досије БРАЗИЛ, зато баш сад.