Аутор: Данило Копривица, политиколог
Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва, да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се, са властитом прошлошћу, суочила друштва која себе сматрају демократијама.
Холокауст је систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених сарадника. Холокауст, за разлику од геноцида, заправо нема правно утемељење већ се користи за именовање најстрашнијег геноцида који новија историја памти.
Иако се у ужем смислу односи на геноцид почињен над Јеврејима, у ширем смислу се односи на све оне етничке и друштвене групе које су биле циљ систематских егзекуција, као што су то били Роми или Срби у НДХ.
Термин геноцид је поводом јерменског страдања 1915. године формулисао Рафаел Лемкин, правник, Јевреј из Пољске. Термин Холокауст у актуелном значењу, први пут је употребио црквени сабор протестантских цркава тадашње Западне Немачке. Јевреји за њихово страдање у нацистичком периоду кажу Шоа. Испрва су користили реч Хурбан која значи уништење али је била превише везана за уништење два храма. Термин Шоа се данас користи у неким франкофонским земљама и у Израелу, док је остатак света усвојио реч Холокауст, иза којег стоји религијско значење које говори о жртвовању спаљивањем целе жртве.
ХОЛОКАУСТ- БРОЈКЕ
Укупан број јеврејских жртава: преко 6 милиона или 2/3 предратне европске популације.
Број жртава у логорима: преко 3 милиона.
Број логора и сабирних центара на тлу Европе: 42.500 (7.000): у зависности од процене и од карактера логора и центара.
Аушвиц: 1.500.000 жртава (преживело 7.000).
Треблинка: 900.000 жртава (преживело 50).
Собибор: 200.000 жртава.
Логор Белзек код Лублина: 435.000 жртава (преживело двоје).
У Белзеку, на месту пошумљене површине и економског добра, који су Немци подигли по рушењу првог логора из операције „Рајнхард“, јасно меморијално обележје је постављено тек 2004. године. До тада се није јасно знало ко, када и како је страдао у баракама на којима је писало: „собе за купање и удисање“.
ХОЛОКАУСТ И НАЦИЗАМ
Упркос чињеници да се 100.000 Јевреја у Великом рату борило на немачкој страни, а да је њих 12.000 дало живот за Немачко царство, они су у јавности оптужени за ратну саботажу и издају. То неповерење у немачке грађане јеврејског порекла, провлачило се од самог почетка ратних сукоба. Тим поводом је још крајем 1914. године пруски министар рата донео наредбу о потреби доказивања војног ангажовања јеврејских војних обвезника. „Доказ о служби војно обавезних Јевреја“ како је званично гласио назив наредбе, заправо је представљао акт о пописивању војника јеврејског порекла.
Катастрофална економска ситуација и далекосежне последице Великог рата, стварају услове да Адолф Хитлер дође на власт 1933. године. Нацизам постаје званична идеологија а «научни расизам» и антисемитизам немачка свакодневица. Свако опозиционо деловање, нарочито оно које се на било који начин доводило у везу са Јеврејима, брутално је гушено. Притисак се појачава са Хитлеровим преузимањем апсолутне власти 1934. године. У ту сврху је марта 1933. године основан логор Дахау. Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену, је званично описао логор као «први концентрациони логор за политичке затворенике». У периоду 1933-1945. године око 3,5 милиона немачких грађана је било у њему, а 77.000 је убијено.
Нирнбершки митинзи су били редовни годишњи скупови Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП). На митингу 1935. године усвојени су тзв. Нирнбершки закони који су се темељили на «научном расизму» и на антисемитизму. Законом, Немци су били они људи којима су бабе и деде са обе стране били Немци или сродне крви. Јевреји су били они, којима је троје или четворо предака било јеврејске крви. Остали су били «мешане крви». Овим законима, Јевреји су лишени немачког држављанства и учешћа у јавном животу, а постало је забрањено ступати у брачну заједницу са њима или са њима одржавати сексуалне односе.
На основу Нирнбершких закона, 28.10.1938. године је ухапшено и за Пољску депортовано око 17.000 Јевреја, који су данима били заглављени између две границе. Хершпел Гринспан, Јеврејин који је успео да избегне хапшење и да побегне у Париз, добивши писмо од породице, 7. новембра убија секретара немачке амбасаде, 9. новембра отпочиње „спонтани бес немачког народа“ у коме је уништено 1574 синагоге, око 7.000 јеврејских радњи и многа гробља, а убијено је око 100 људи. Ухапшено је 20.000 Јевреја и одведено у логоре, а Јевреји су колективно кажњени од стране немачке државе са казном од милијарду марака која је насилно наплаћивана.
Иако је значајан број Јевреја ослобођен из логора с почетком Другог светског рата, убрзо нацистичка машинерија почиње да стреми финалном решењу јеврејског питања. Конференција у Ванзеу, крај Берлина, 20. јануара 1942. године којом је руководио Рајнхард Хајдрих, донела је све теоријске и акционе смернице за „Коначно решење“. Након конференције, отпочиње операција „Рајнхард“ и убрзана ликвидација све већег броја Јевреја, тј. око 15.000 људи дневно. О суштини донетих докумената и планова, довољно говоре сви надимци Рајнхарда Хајдриха : „човек са гвозденим срцем“ , „Бог смрти“, „прашки касапин“ , „Мојсије Хандел“. Убијен је од стране чешких партизана, недалеко од Прага, новембра 1942. године.
ДЕНАЦИФИКАЦИЈА
Денацификација је замишљена као друштвени процес којим се желео учинити комплетан политички, идеолошки, културни и сваки други отклон Немачке од наслеђа Хитлеровог национал-социјализма. Био је то низ судских процеса, забрана учешћа у јавном животу, забрана политичког организовања, брисања топонима…
НИРНБЕРШКИ ПРОЦЕС
Пред суд су изведена 24 злочинца. Током 218 дана, суд је саслушао 240 сведока и узео на увид више од 300.000 писаних изјава. Записник са саслушања садржи 16.000 страница.
Пресуде су донете 1. октобра 1946. године: 3 ослобађајуће, 12 смртних, 7 затворских, а 2 процеса су прекинута. Последње суђење завршено је у априлу 1949. године.
Међу оптуженима је било војних и полицијских команданата, министара, идеолога, уредника штампаних медија… Пред суд нису изведени Хитлер, Гебелс и Химлер.
Пред америчким војним судовима уследило је још 12 суђења против 185 истакнутих нациста, а 24 су осуђена на смрт.
Током суђења у Нирнбергу, који је с јасном намером изабран за место процеса, стизали су приговори због одсуства немачких и неутралних судија, због превише писаних изјава без појављивања сведока, да је то суд победника, а не праведника…
У Женевској конвенцији из 1864. године постојала је дефиниција ратних злочина, али злочини против човечности, нападачки рат или злочини против закона и обичаја ратовања, односно злочини против светског мира, како је то дефинисано у Нирнбергу – раније нису постојали.
Зато се историјским, сматрају следеће речи Роберта Х. Џексона, америчког главног тужиоца:
„Четири велике нације, испуњене снагом победе и болно измучене неправдом, не желе освету, већ добровољно предају заробљене непријатеље у руке закона. То је један од најзначајнијих уступака власти и моћи пред разумом – икада“.
Оснивање суда се сматра темељом међународног права. На основу његовог рада, УН су основале Судове за бившу СФРЈ и за Руанду и Међународни кривични суд у Хагу.
Законом о ликвидацији нацизма и милитаризма из 1946. године били су одређени степени одговорности нациста (главни кривци, активисти, мањи кривци и поданици), а сваки пунолетан Немац морао се подвргнути процесу судске денацификације. У западној зони, до 1949. године поступак је прошло је око 2,5 милиона Немаца, од чега је више од 1/2 означено следбеницима, а 1/3 је ослобођена свих оптужби. Више од 800 људи је осуђено на смрт. У совјетској зони, 150.000 људи је одведено у логоре, у којима је највећим делом услед тешких услова живота и рада, страдала најмање 1/3 логораша.
Паралелно са недоследном денацификацијом, долазило је до преузимања и присвајања технолошких решења, преузимања истакнутих научника, насилног одузимање па и пљачке добара, одмазде и освете без судских процеса, масовних силовања…
Од 1951. године процес губи на интензитету јер се пажња западне јавности усмерава ка комунизму, а сви капацитети Западне Немачке ангажују се у том контексту. Средином 1951. године денацификација је и званично завршена доношењем „Закона о завршетку процеса денацификације“.
Без велике дилеме, јасно је да је чишћење Немачке од нацизма било минимално и селективно.
НЕМАЧКА ДАНАС
Ангела Меркел је први пут посетила Аушвиц 2019. године у четрнаестој години свог премијерског мандата. До тада посетила је већ Бухенвалд, два пута логор Дахау и пет пута музеј Јад Вашем.
Ово је била прва посета немачког званичника искључиво логору. Пре ње, Аушвиц су у склопу посете Варшави посетили и Хелмут Шмит (1977), који је и сам био војник Вермахта и Хелмут Кол (1989), који је током обраћања први пут споменуо Јевреје као главне жртве.
Немачка финансира фондацију Аушвиц-Биркенкау а током поменуте посете логору, Меркелова је најавила додатну подршку од 60 милиона евра. Ове године Немачка даје једнократну помоћ од 500 милиона евра преживелима, који су Немачку напустили пре погрома, и данас живе широм света. Реч је о 240.000 људи који немају немачке пензије, а средства се дају зарад подршке у актуелној пандемији. У 2021. години у склопу редовних годишњих давања за социјалну подршку најугроженијим жртвама нацизма, издваја се 545 милиона евра према договору са Конференцијом за јеврејска материјална потраживања (Њујорк, Клејмс конференс). Од 1952. године у договору са Конференцијом, исплаћено је преко 80 милијарди евра на име репарација.
Холокауст- ЈАСЕНОВАЦ
Проф. др Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст, пре свега за логор смрти Аушвиц аутор је изузетно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“. Његове речи су:
„Јасеновац је далеко бруталнији од Аушвица.”
Током прве посете Аушвицу, 2019. године, Меркелова је упутила више јасних порука. За нас, због нашег искуства са прогоном Јевреја у окупираној Србији, која је била под немачком Војном управом, и одређених дилема у нашем друштву, посебан значај имају следеће речи:
„Освјенћим је у Пољској, али је у октобру 1939. године Аушвиц био анектиран као део немачког рајха. Аушвиц је био немачки логор истребљења, којим су управљали Немци. Важно ми је да нагласим ову чињеницу. Важно је јасно именовати злочинце. Ми Немци то дугујемо жртвама и себи“.
Остави коментар