Аутор: Данило Копривица, политиколог

—————————————

https://www.youtube.com/watch?v=w3NlPYXiiU4

——————————————–

У новијој европској историји поставља се тзв. Корзиканско питање. Оно је толико вишеслојно и за нас симболички интересантно да је лако одговорити на питање „Зашто баш сад Досије Корзика?“.

Зато што Корзика Јелисејској палати одавно већ не верује.

Зато што Корзиканци знају да историја острва није започела са француским језиком, па верују да се са њим неће ни завршити.

Зато што је Корзика била сигурна кућа за око 5000 Срба, углавном српске деце, када је топлина туђих домова била једини начин да преживимо великоратовску историјску зиму.

Зато што нисмо пажљиво слушали шта нам је Андре Малро ономад говорио, па смо приморани да истрпимо Емануела Макрона док нас притиска и условљава данас.

Зато што ћемо причајући о Корзици, недовољно упућени, схватити колико заправо имамо шта да научимо о много чему, па и о томе да су актуелне приче како су важни само људи али не и територије заправо успаванка за „мале“ народе.

Да научимо о томе како се без компромиса брани властити идентитет и како се бескомпромисно чува државни суверенитет.

Време је за нову „Зелену дебату“.

—————————

Корзика, друго по величини медитеранско острво, површине је 8680 км², дакле тек је нешто већа од наше Бачке, од које има око три пута мање становника, тек око 320.000. Један је од осамнаест француских региона а највећи градови су Ајачо (70.000) који се налази на јужној страни острва, Бастиа (45.000) на северу, Порто Векјо (11.500) и Корте (7500) који је у време независности острва био његова престоница и чије помињање нас води у кратке историјске напомене.

Корзика је била део Картагине до 237. Године п.н.е. када пада под власт Римске републике. Затим преживљава најезду Вандала а око 520. постаје део Источног римског царства.

Ређају се господари, укључујући Маваре и Ломбарде, све док почетком 14. века Корзика није пала под Ђеновску републику, која ће њоме господарити пет векова, с изузетком када је била под Краљевином Арагон од 1296. до 1434. и под Француском од 1553. до 1559.

Након отпора посусталој власти Републике Ђенове, 1755. постаје независна Република Корзика. Проценивши да немају ни снаге ни интереса да острво поврате у свој посед, прагматични Ђеновљани га уступају, тачније продају Француској 1768. Француска ће годину дана касније силом покорити острво и угасити краткотрајну острвску независност. Како Корзиканци и данас са поносом и сетом говоре о том тренутку историјске славе, Пасквале Паоли, председник тадашње независне републике, и данас представља најуваженију историјску личност на острву. Његовом иницијативом, у време самосталности, донет је либерални устав и уведен низ законитости у мрачан острвски живот. Након пада протеран је у Енглеску али се на острво вратио као гувернер након револуције у Паризу. Од 1794. до 1796, користећи се унутрашњим хаосом у Француској, поново је накратко заживела самостална корзиканска држава, овај пут као Краљевина Корзика, која је била у персоналној унији са британском круном. Како је очекивао да ће бити именован за вицекраља Корзике, разочаран неуспехом, Пасквале Паоли је заувек напустио острво.

Али за Француску, као и за цео свет, Наполеон Први Бонапарта (Ајачио, 1769 – Св. Јелена, 1821) је без дилеме најпознатији Корзиканац. Како по завичају, тако и по темпераменту. Рођен је у породици италијанског порекла, само годину дана након што је Ђенова продала острво Французима. Његовим карактером преовладавао је „бона парте ‒ добар део“ корзиканског наслеђа. Француски никад није говорио течно, изговарајући га са јаким корзиканским акцентом. А ова констатација нас води до актуелног и вероватно назначајнијег политичког питања на целом острву, а то је питање службене употребе корзиканског језика.

———————————————————–

„Историја Француске почиње са француским језиком“

Значај језика у стварању француског националног идентитета је за Французе неспорно водећи. Тако Жил Мишлe (1798‒1874), аутор вишетомног дела „Историја Француске“, констатује да „историја Француске почиње са француским језиком“.

„Јединство Републике налаже и јединство језика“, биле су речи које је током револуционарних дана изговорио опат Грегоар. Те речи ће бити водиља у циљу постизања француског националног јединства, које ће у пракси значити и готово потпуно потискивање бретонског, баскијског и окситанског језика.

————————————————————————

Подсетимо се да је још деведесетих година прошлог века заузето негативно одређење Уставног савета Француске према Европској повељи о регионалним или мањинским језицима из 1992. Образложење је било да би такво колективно право нарушило уставом загарантовану јединственост француског народа. Тек ће 2008. бити признато постојање регионалних језика и то кроз једну неубедљиву и неперспективну формулацију, која се готово епитафски опрашта од мањинских језика, констатујући да ,,регионални језици припадају баштини Француске’’. Али Корзиканци нису Бретонци и немају намеру да свој језик самофинансирају у приватним школама, попут школа „Диван“ у Доњој Бретањи, нити је корзикански језик везан за идентитет који је заборављен у прошлости, што је случај с окситанским језиком који се у Француској говори од Монака до Атлантика али га нема у државним школама, нити у службеној употреби. Зато је законом ипак било предвиђено да се у основним и средњим школама на острву изучава корзикански језик. Истина, уз претходну сагласност родитеља и с тим да по одлуци Уставног савета настава корзиканског не може бити обавезујућа, ни за ученике ни за наставнике. Ова крајње скромна језичка права Корзиканци су остварили без много размишљања, применом пуке силе без много компромиса.

ЗАХТЕВИ АУТОНОМИСТА И СЕПАРАТИСТА

Све релевантне анкете говоре о томе да је око 55% Корзиканаца за одређени степен аутономије острва, а око 35% за потпуну острвску независност.

Доминантне политичке организације, ФЛНЦ и сродне левичарске опције, имају и додатни низ идеолошких захтева као што су аграрна реформа, експропријација добара и предаја на управљање локалним радницима и интелигенцији, свеобухватна деколонизација и одлазак француске војске с острва, и напослетку могућност самоодређења народа Корзике. Поред ФЛНЦ, као дуго најорганизованије политчко-акционе групације, постојало је још мноштво покрета и фракција, некад у савезништву а некад у борби, што међу собом, што са мафијом (убијена су 4 дилера дроге). Тиме су заправо избрисане јасне границе између политичког и оружаног деловања. Али и они Корзиканци који нису склони екстремизму, па ни острвској независности, истрајавају на поштовању идентитетских питања као минимуму минимума за базичну лојалност Паризу, а то је право на службену употребу корзиканског језика и ограничење продаје некретнина странцима, тј. свима онима који пре куповине нису провели барем пет година живећи на острву.

—————————————————–

ХРОНОЛОГИЈА НЕМИРА

током ноћи 4. маја десила се 21 експлозија у јавним објектима и банкама. Одговорност је преузео ФЛНЦ.
у операцији „Зара“ извршен је бомбашки напад на НАТО радарски пункт са 40 кг експлозива.

1980-те су означиле почетак терора на копну – банке и судови у Паризу су у серијама нападани.

убијено је више полицајаца, општинских челника и острвски префект.

У низу акција убијани су или рањавани полицајци и официри, отимани су авиони, нападане и паљене су државне зграде и банке, ракетирана зграда жандармерије…

ФКНЦ је дао изјаву да се одриче насиља.

2016/2017. запаљена су два места за молитву муслимана.

нереди након напада у затвору на Корзиканца осуђеног за убиство острвског префекта.

—————————————————————————–

Ових дана је стигла потврда да је питање Корзике стваран приоритет Макронове власти, што је актуелни француски председник и најављивао у последњој председничкој кампањи, притиснут немирима на острву. Одлуком суда у Бастији, а на предлог највишег представника централне власти на острву ‒ префекта, укинута је могућност употребе корзиканског језика током расправа у локалном парламенту. Истом одлуком је свако помињање „корзиканског народа“ проглашено неуставним. Али за Корзиканце Макронова политичка превртљивост није ништа ново. Већ одавно Корзика Јелисејској палати не верује. Поносни и осветољубиви острвљани никако нису заборавили Макронове изливе истине према неким другим бирачима: „Корзика је неодвојиви део Француске, нећемо признати корзикански језик!“

Одлукама суда у Баскији, донетим на иницијативу централне власти, задат је оквир за нови формат политичке борбе замало посусталог острвског покрета. Тешко да ћемо погрешити ако га назовемо НИ ВИШЕ ОД АУТОНОМИЈЕ, НИ МАЊЕ ОД ЈЕЗИКА !

——————————————————-

Досије КОРЗИКА? Зашто баш СаД? Kад ако не САД?!

Зато што нисмо пажљиво слушали шта нам је Малро ономад говорио, па смо приморани да истрпимо Макрона док нас притиска и условљава данас.

Зато што треба ипак да учимо о томе како се без компромиса брани властити идентитет и како се бескомпромисно свим друштвеним потенцијалом а не само репресијом чува државни суверенитет.

Рекох вам на почетку: причамо о Корзици, недовољно упућени колико заправо имамо шта да научимо: о томе како смо грешили, о томе како ћемо тек грешити и о томе како ћемо се кајати ако не будемо били спремни да пробамо старе грешке да исправимо а нове да не починимо.

Будућност је тако неизвесна да је често прецењена.

Ништа се не дешава без прошлости.

Учимо се читању знакова крај историјског пута.

Досије КОРЗИКА

Остави коментар