Аутор: Ђорђе Богојевић, дипломирани етнолог-антрополог
УВОД
Књига „Древно друштво“ америчког антрополога Луиса Хенрија Моргана (1818 – 1881) објављена је 1877. године, четири лета пре ауторове смрти. Сам Луис Морган био је необична личност. Рођен је у селу Аурора, у држави Њујорк, на североистоку Сједињених Америчких Држава. По струци адвокат, у једном тренутку живота почео је да се интересује за племена Ирокеза, која су насељавала североисток Сједињених Држава, а чију је наклоност стекао бранећи њихово право на земљу од америчких железничких компанија. Та наклоност била је тако дубока да су га Ирокези 1846. усвојили, и доделили му име које у преводу са њиховог језика значи „Онај који стоји између“. Ипак, и поред усвојења, Морган је наставио да живи као припадник америчког друштва. Међу Ирокезима никада није заиста живео, иако је посете њиховим племенима чинио и наредних година и деценија. Године 1851. објављује дело под насловом „Савез Ирокеза“, које представља једну од најбољих етнографских студија о северноамеричким Индијанцима.
Каснијим теренским радом међу још неким индијанским племенима, Морган уочава сличности у терминологији сродничких односа чак и међу оним племенима која географски нису једно близу другог нити на први поглед имају заједничко порекло. Управо ће проучавање сродства, сада не само америчких нативних племена, него и многих народа широм света, постати Морганова научна опсесија. Истраживања која је обављао што теренским радом, што преко упитника Института „Смитсонијан“, резултирала су капиталним делом „Системи крвног сродства и сродства насталог склапањем брака у људској породици“, објављеном 1871. године. Вођен идејом тако типичном за деветнаести век, одважио се да постави питања не само о пореклу одређених друштвених установа Ирокеза, него и читавог човечанства. Како су људи дошли од првих несигурних лутања по пољима, сакупљања плодова и лова дивљих животиња, до цивилизација старог и новог света? Како су се развијали одређени друштвени односи и институције? Може ли сродничка терминологија неког друштва да нам каже нешто више о том друштву? Како је дошло да настанка и развоја приватне својине?
Одговоре на ова питања Морган је покушао да пружи у свом најпознатијем делу, чији пун наслов гласи „Древно друштво. Истраживања човековог развоја од дивљаштва и варварства до цивилизације“. То дело се, у тренутку када је објављено, савршено уклапало у оквире тада владајуће антрополошке парадигме – једнолинијског еволуционизма. Заједно са још неким књигама, попут „Златне гране“ Џејмса Фрејзера, „Примитивне културе“ Едварда Тајлора и „Примитивног брака“ Џона Фергусона Макленана, ова књига чинила је један од стубова, на којима је једнолинијски еволуционизам током неколико деценија стајао као неприкосновена форма антрополошког мишљења.
Међутим, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века дошло је до првих великих преиспитивања у антропологији; стигли су први „опозиционари“ – немачки и амерички дифузионисти. Од тада, па током наредних педесет година, трајала је контроверза око горенаведених (али и неких непоменутих дела), што кроз критике дифузиониста, функционалиста и структуралиста, што кроз признавање вредности које су тим делима покушали да поврате неоеволуционисти. Чини се да у тој расправи „Древно друштво“ заузима посебно место. Само дело, и аутор који га је створио, били су предмет расправа које су по неуједначености ставова чудиле сваког ко би се у њих упустио. Тако, имамо пример Фридриха Енгелса, који је своју књигу „Порекло породице, приватне својине и државе“ засновао на закључцима до којих је дошао Морган у „Древном друштву“. Требало би нагласити и да је оснивач антрополошког структурализма и један од највећих антрополога свих времена, Клод Леви-Строс, своје кључно дело „Елементарне структуре сродства“ посветио управо Моргану, одајући му на тај начин велико признање као првом антропологу који се са великим успехом упустио у проучавање сродства. Са друге стране, Роберт Лоуви, ученик водећег америчког антрополога двадесетог века, Франца Боаса, сматрао је Моргана ограниченом особом, а његово најпознатије дело оценио као апсурдно.
Шта је то у „Древном друштву“ покренуло такву лавину похвала, критика, али и увреда? Чиме су поједини антрополози и остали друштвени научници били инспирисани, а други разочарани?
ЦЕНТРАЛНИ ДЕО
„Древно друштво“ састоји се из четири поглавља неуједначеног обима. У првом поглављу аутор се бави развојем човекове интелигенције кроз проналаске и открића. Овде, на самом почетку, Морган износи своју чувену идеју о прогресу човечанства кроз три стадијума – од дивљаштва, преко варварства, до цивилизације. Други део, који је убедљиво најобимнији, односи се на развој идеје о владавини. Међутим, идеја о владавини заправо подразумева обимна истраживања родова и родовских друштава, која је аутор обављао што преко упитника Института „Смитсонијан“, што на терену, међу припадницима племена која су чинила ирокешку конфедерацију.
Значајно је поменути да је својим одласком међу Ирокезе Луис Хенри Морган постао први антрополог који је практиковао теренско истраживање, за разлику од својих колега, осталих једнолинијских еволуциониста, који су више волели кабинетско проучавање удаљених и другачијих друштава. Поред упитника и теренског рада, аутор је користио и историјске изворе, уз помоћ којих је покушао да реконструише структуре оних друштава која су била родовска у давној прошлости, као што су античко грчко и римско друштво.
Трећи део прати ауторово схватање развоја идеје о породици, а четврти развој идеје о својини. Наравно, оно што одмах постаје уочљиво, а на основу наслова ових поглавља, јесте реч „развој“, која је, без икаквог претеривања, кључна реч ове књиге у тој мери да би њено почетно „р“ могло да буде написано и великим словом. Можда је то била пресудна варница која је запалила фитиљ до те мере да су појединци у потпуности одбацивали ово дело, док су неки, попут Лоувија, вређали и самог аутора. Некима је сметала догма о неприкосновености прогреса, о идеји да еволуција увек иде једном истом линијом. Међутим, повремено се, у „Древном друштву“ јавља још нешто што би могло да засмета, а то је заправо бољка једнолинијског еволуционизма као идеје у целости. То нешто зове се несвесни расизам, проистекао из уверења да постоје они који се налазе „ниже“ и „више“ на лествици развоја. Проблем је у томе што од прилога „ниже“ и „више“ није велики корак до придева „нижи“ и „виши“, иако антрополози – еволуционисти нису чинили такве придевске импликације. Дакле, њихов расизам, уколико је постојао, био је у доброј мери несвестан, а не идеолошки.
У првом делу књиге аутор излаже периодизацију културне историје човечанства, која, према његовом мишљењу, траје око сто хиљада година. Више од половине тог периода, прецизније шездесет хиљада година, за све људе на земљи трајао је период дивљаштва. Дивљаштво је, као и варварство, Морган поделио на три мања раздобља: нижи, виши и средњи ступањ. Нижи ступањ дивљаштва започео је првим данима људске врсте, и трајао све док људи нису овладали вештинама риболова и одржавања ватре под својом контролом. Средњи ступањ временски се простирао од открића риболова и ватре до проналаска лука и стреле. Овај проналазак означио је почетак вишег ступња дивљаштва, који је трајао до проналаска грнчарства.
Дакле, период варварства, односно његов нижи ступањ, почиње производњом и употребом глиненог посуђа, и приближно траје наредних тридесет пет хиљада година. Средњи ступањ варварства почиње припитомљавањем животиња у источној, и почетком гајења кукуруза, применом система наводњавања и употребом непечене цигле и камена у архитектури у западној хемисфери. Морган правда ово увођење еквивалената тиме што је у западној и источној хемисфери постојала неједнака расподела природних богатстава, па самим тим и није могао бити уведен јединствен критеријум. Виши ступањ варварства почиње проналаском топљења гвоздене руде, тј. израде предмета од гвожђа. Надахнуто говорећи о овом изуму, Морган тврди да је проналаском топљења гвоздене руде и израдом предмета од гвожђа девет десетина „битке за цивилизацију“ било добијено.
Та цивилизација почиње са настанком писма, и траје све до наших дана, односно негде око пет хиљада година. Аутор не дели строго цивилизацију на потпериоде, као претходна два велика ступња. Ипак, сугерише да постоје античка, средњевековна и модерна цивилизација, и наводи одлике за сваку од њих. Античку, између осталог, одликује настанак писма, бројева, градова, развој кованог новца итд. Одлике средњевековне су: готска архитектура, феудална аристократија, папска црквена власт итд. Модерну цивилизацију, коначно, карактеришу открића барута, телескопа, парне машине, телеграфа, фотографије, затим представничка демократија, слобода вероисповести…
Међутим, Морган не сматра да је ту крај; цивилизација је само међуступањ, баш као и дивљаштво и варварство. После њеног окончања, наступиће период препорода слободе и једнакости, још развијенијих него што је то било код старих родова (иначе, са цивилизацијом је, према Моргану, наступило класно друштво). Поред технолошких проналазака, аутор се укратко бави вештином одржавања живота, која је, такође, прошла кроз стадијуме, од исхране корењем, затим вештине риболова и исхране рибом, преко употребе брашна, даље меса и млека, и најзад, неограничене могућности исхране путем ратарства, тј. обраде земље. У неколико реченица поменути су и развој говора, од гестова, преко једносложног, затим вишесложног изражавања, до конкретних речи; затим религија, и домаћи живот и архитектура, која се развијала од колибе дивљака, преко заједничке куће варварина у родовском друштву, до куће појединачне породице у цивилизацији. Остале три „чињенице развоја“, како их Морган назива, тј. облик владавине, породица и својина, исцрпно су обрађене у другом, трећем и четвртом поглављу.
Наравно, јасно је да су критичари „Древног друштва“ овај део књиге дочекали на нож. Морганова периодизација оцењена је као потпуно произвољна и неодговарајућа. Највише критика упућено је од стране оних мислилаца који су били апсолутно незадовољни једностраношћу критеријума који су узети као граничници између периода. Наиме, Морган је као кључни критеријум одабрао техничко-технолошке изуме, притом потпуно потцењујући значај неких изузетно важних друштвених односа, на првом месту религије. О овој „чињеници“ напретка речено је тек толико да обухвата елементе уобразиље и емоције, као и да примитивне религије изгледају гротескне и непојмљиве. Ништа боље нису прошле ни остале ауторове „чињенице развоја“: критичари су се питали како је то Морган могао да тврди да је исхрана рибом претходила исхрани месом и млеком, и да се развој језика одвијао онако како је истакнуто. Затим, хронологија проналазака који су узети као граничници појединих ступњева је оспорена: нпр. модерна наука је установила да је човек овладао ватром много раније него што је то Морган претпостављао. Чак и присталице америчког антрополога морале су да признају да је прво поглавље „Древног друштва“, посматрано са научне тачке гледишта, недовољно утемељено.
Друго поглавље, „Развој идеје о владавини“, мора се размотрити посебно, како због чињенице да обухвата приближно две трећине књиге, тако и због потпуно другачијег приступа који је аутор применио. Док је прво поглавље, како смо већ истакли, настало махом као последица произвољних спекулација и неутемељених тврдњи, друго поглавље одликује далеко већа уверљивост и заснованост закључака. У овом поглављу реч је о томе како се, кроз историју, развијала идеја владавине, и колики је значај родовско друштво имало за социјални развој човечанства. Морган наводи велики број родовских друштава широм света и кроз многе векове, али се његова пажња највише задржава на друштвима америчких Индијанаца, посебно Ирокеза и Астека, а онда, вративши се у далеку прошлост, аутор се бави и родом код старих Грка и Римљана. Основна премиса, и овде је, наравно, еволуционистичка: приказати развој друштва почевши од тзв. класа по основу полова, затим родовског друштва, које подразумева и постојање братстава, племена и конфедерација племена, и најзад, настанак цивилног друштва. Прва два облика, односно класе по основу полова и родовско друштво, према аутору књиге, чине друштвену организацију, док цивилно друштво представља политичку организацију.
Друштва која су организована по класама на основу полова су, према Моргановом мишљењу, најпримитивнија, а то је случај са једним делом нативних становника Аустралије. Ова друштва, као што су то нпр. аустралијски Камиларои, поседују архаичну родовску структуру, али код њих постоји један још старији облик поделе – њихово друштво подељено је на четири класе мушкараца и четири класе жена. Припадници сваке од тих класа могу да ступају у брак са припадницама само једне класе супротног пола, која је тачно одређена. Унутар једне класе, сви припадници се сматрају браћом, односно сестрама. Морган сматра да су ове класе заправо клице настанка рода, који настаје онда када се, у просторном смислу, уједине две класе које не могу ступати у брак. На основу овога аутор сматра да форма организовања заснована на половима представља најархаичнију форму друштва која је позната. Она је особена за ступањ дивљаштва. Са друге стране, род, као најважнији појам ауторовог интересовања, протеже се кроз сва три велика периода: настаје већ на крају вишег ступња дивљаштва, траје кроз цео период варварства, а у случају грчких и римских племена, постоји и једно време пошто су ова досегла ступањ цивилизације. Међутим, ипак је варварство онај период који је најкарактеристичнији за род и родовско друштво.
Бавећи се родом код Ирокеза, Морган је дао један од кључних доприноса антропологији. Одгонетнуо је нимало једноставну друштвену структуру ирокешких родова, решио проблем егзогамије рода и ендогамије племена, који је мучио све мислиоце пре њега, и вероватно највећа заслуга, показао однос између сродничких веза и начина на који се сродство одражавало у језику. Пре свега, аутор нас је упознао са основним историјско – географским информацијама везаним за Ирокезе, а онда прешао на њихову поделу. Ирокези себе називају „Народом дугачке куће“ (Hau-de-no-sau-nee), јер живе у заједничким кућама, које достижу дужину и до седамдесет метара. Име којим их остатак света назива никада нису прихватили, јер оно представља комбинацију алгонкинског[1] и француског језика, и слободно би се могло превести као „праве змије“.
Ирокези су, заправо, конфедерација племена, чији тачан датум настанка није утврђен, али се сматра да се то догодило крајем 16. века. Конфедерација се првобитно састојала од пет племена: Сенека, Кајуга, Мохок, Онондага и Онеида. Касније, овој групи придружило се и племе Тускарора. Свако од ових племена састојало се од родова, који су носили име неке животиње, а једини изузетак био је род Клупко код племена Онондага. Родови су, затим, били уједињени у братства, која нису имала посебне називе, већ су се означавала као нпр. „прво и друго братство“.
Сваки род имао је двојицу старешина: сахема и поглавицу. Положај сахема био је наследан, али не на онај начин како бисмо то ми могли протумачити – ирокешки родови били су искључиво матрилинеарни и матрилокални[2], те стога, сахема није могао наследити син, који је увек припадао роду своје мајке. Уместо тога, сахема би наследио неки други појединац, изабран по критеријуму у зависности од случаја, али место сахема није могло бити остављено упражњено. Поглавица, са друге стране, постајао је човек који се истакао неком изузетном заслугом, нпр. великом исказаном храброшћу у рату. Његов положај није био наследан, а после смрти једног поглавице није одмах морао да се бира други. Значајна разлика између ове две старешине огледала се и у њиховим надлежностима – сахем је био усмерен на „унутрашње послове“ рода коме је припадао, док је поглавица своје дужности више управљао ка племенском савету, где је служио као представник свог рода. Међутим, и сахем је био члан племенског савета, ирокешког органа власти кога су чинили сахем и поглавица из сваког рода у оквиру једног племена. У случају недоличног понашања, или било које друге грешке, и сахему и поглавици могли су бити одузети положај и власт. Одузимање положаја сахему и поглавици могли су изгласати припадници родовског савета, који је представљао најнижу инстанцу у ирокешком изузетно сложеном систему власти, или су то чинили припадници племенског савета, који за такву своју одлуку уопште нису чекали одобрење родовског савета, већ су могли ићи и против воље његових припадника.
Родовски савет представља занимљиву институцију власти – њега су чинили одабрани појединци из рода, а одлучивали су гласањем, при чему су и жене имале право гласа, који је вредео једнако као и мушки глас. Једна од најважнијих особина рода свакако је и егзогамија, односно правило по коме се брачни партнери морају тражити изван рода, а никако унутар њега. Такође, сваки род имао је посебна имена, која су била резервисана за његове припаднике, и која није могао користити ниједан други род. Братство представља ступањ друштвене организације између рода и племена. Настало је поделом једног првобитног рода на више родова, па се припадници родова који припадају једном братству називају „браћом“, а припадници родова различитих братстава „рођацима“. Братства су, иначе, била мање формалне групе у односу на родове и племена, а код појединих племена уопште нису ни постојала. Ипак, братство је имало свој савет, који се, истина, састајао само у хитним ситуацијама, али чије су одлуке биле старије од одлука родовског савета. Требало би обратити пажњу и на то да су чланове племенског савета чинили представници родова, а не братстава, што указује на мањи значај који су овом облику друштвене организације придавали Ирокези.
Братство је, међутим, предузимало организацију неких догађаја у животима Индијанаца, као што су игре лоптом, где би припадници једног братства играли против другог, а организована су и клађења и бодрења супарничких екипа. Ове свечаности су увек имале изразито забавно-шаљиви карактер, а Индијанци су их прихватали са одушевљењем, тако да се није догађало да игре постану поприште свађа и сукоба. Што се тиче односа који су владали међу припадницима једног братства, Морган наводи да је у почетку братство, баш као и род, било егзогамна група. Међутим, то правило се одавно променило, тако да су у време када је аутор проучавао Ирокезе припадници једног братства могли међусобно да ступају у брак.
Племе представља следећи облик друштвене организације. Као најважније особине племена Морган наводи посебно име, посебан дијалекат којим припадници племена говоре, затим постојање утврђене територије која се везује за простирање једног племена, постојање врховне власти, као и ендогамију. Отклањање недоумица око ендогамије и егзогамије једна је од највећих Морганових заслуга за антропологију. Научници који су се родовима и племенима бавили пре њега нису успели да открију правила везана за једно и друго, док Морган то није разрешио крајње једноставно, одређујући род као егзогаман, а племе као ендогамно. Другим речима, припадници рода не ступају у међусобни брак, а припадници племена да. Затим, изузетно важна функција племена јесте у томе што племенски савет има право постављања сахема и поглавица у оквиру рода. Дакле, нико не може постати сахем или поглавица уколико то својом одлуком не потврди племенски савет. Временом, када је створена конфедерација ирокешких племена, ово овлашћење пренело се на савет конфедерације. Поред постављања, племенски савет је овлашћен и да разрешава дужности поглавице и сахеме родова, уколико такав захтев дође до њих, или они схвате да је то неопходно.
Пред овим саветом своје мишљење могле су да искажу и жене, али посредно, преко представника којег су саме одређивале. Иначе, у ирокешким племенима положај жена био је изузетно повољан. Према немачком историчару Увеу Везелу, вероватно најповољнији положај који су у било ком традиционалном друштву жене имале био је управо у друштвима тих северноамеричких Индијанаца.
У неким случајевима, постојао је, како је то наведено, „врховни поглавица племена“, који је могао доносити одлуке које су биле неодложне, уколико, из неког разлога, савет није могао да се састане. Међутим, по подацима до којих је Морган дошао, чак и тада одлука није могла бити донета, уколико је није верификовао савет.
Сада долазимо до ирокешке конфедерације. Полуисторијска, полулегендарна личност, стваралац те конфедерације, био је Ha-yo-went-ha, нама много познатији као Хијавата. Он је, наводно, објаснио начин на који ће конфедерација функционисати: родови, братства и племена имаће савете, а најважнији од свих савета биће савет конфедерације. У њега улазе поглавице сваког племена, и на тај начин се ствара оно што је касније, у литератури названо „стањем уређене анархије“ – виша инстанца контролише ниже, али и сама бива контролисана од стране нижих, родова и племена. Такође, захваљујући томе што су племена подједнако заступљена, не може да се догоди да једно племе преузме контролу – сва су једнака. И најзад, за било коју одлуку, као и у случају племенског савета, неопходан је консензус, тј, одлука се не доноси док се са њом не сложе све поглавице (нема прегласавања). Дакле, власт постоји, али је нико не поседује у апсолутном облику, и због тога назив „уређена анархија“.
Према предању, пошто је успоставио овај на први поглед сложен, а заправо тако једноставан систем власти, Хијавата се уздигао на небеса у белом кануу, и нико га никада више није видео међу људима. Овим митским епилогом Ирокези су очигледно желели да дају додатну потврду генијалности овакве идеје, а њима се отворено придружује и Морган, називајући га једним од најмудријих и најправичнијих система власти икад створених. Међутим, и поред тога, Морган истиче да ирокешка племена једноставно нису направила онај последњи, одлучујући корак, који од конфедерације племена води стварању народа, са својом државом, градовима, итд. односно да нису из родовског прешли у политичко друштво.
Једини којима је, поред Ирокеза, на целом америчком континенту пошло за руком да створе конфедерацију племена, према Моргану су били Астеци. После разматрања о Ирокезима, које је повољно прихваћено од стране критичара, Морган поново изазива контроверзу својим тумачењем развоја астечког родовског друштва. Он систематски одбацује све историјске доказе који се не уклапају у његову конструкцију, јер би упао у сопствену замку. Наиме, према његовим критеријумима и периодизацији, Астеци нису досегли цивилизацију, па чак ни виши ступањ варварства, јер нису познавали металургију гвожђа. Међутим, проучавајући историјске изворе о Астецима, а и на основу већ познатих чињеница, знамо да су они, у тренутку шпанског освајања Средње Америке, владали царством, на чијем се челу налазио цар Монтезума II. Такође, главни град Астечког царства, Теночтитлан, имао је преко двеста хиљада становника, и био један од највећих и најбогатијих градова тадашњег света. То, су наравно, јасни знаци цивилизације, и то веома развијене цивилизације.
Ипак, за Моргана је највећи проблем био тај што су многи аутори говорили о Астецима као о народу. Да је признао макар једну од наведених особина цивилизације, његова периодизација би се урушила, јер племена на средњем ступњу варварства не могу имати своју државу, ни градове, а поготово се не могу звати народом. Због тога он енергично оспорава наводе свих аутора који му нису ишли у прилог, нудећи своје виђење астечке историје и културе. Што се тиче Астечког царства, он закључује да ту није могло бити речи ни о каквом царству, већ да су Астеци једноставно наметнули своју моћ околним племенима, као што су то учинили и Ирокези. Једина разлика је у томе што су Астеци у том покушају имали више успеха. Такође, Морган оспорава и оне наводе који Монтезуму означавају као краља или цара, тврдећи да он није био ништа друго до врховни ратни поглавица. Љутито се противи томе да су Астеци народ; за њега су они конфедерација племена.
Најзад, оно што највише чуди – Теночтитлан, величанствени град оног времена, Морган назива „пуеблом“, односно „селом“, и тврди да није могао имати више од тридесет хиљада становника. Заиста је немогуће да читалац „Древног друштва“, читајући ове странице, остане равнодушан. Можда би неко и стао у Морганову одбрану, сматрајући да време у коме је он стварао своје дело није било „снабдевено“ довољном количином поузданих историјских података. То би било и најједноставније објашњење, али нажалост, није тако. Морган чак свесно наводи многобројне изворе који су у складу са оним што и ми данас знамо о Астецима, а онда све те изворе на готово невероватан начин одбацује, сматрајући их „романтичарским претеривањима“. Корен свих неспоразума приписује првим шпанским извештачима, који су, под утиском изненађења због сусрета са неким ко је толико другачији од њих, преувеличавали истину.
Да бисмо закључили приказ другог, најобимнијег поглавља, морамо се још укратко осврнути и на род код старих Грка и Римљана. Ово је битно истаћи, јер су, за разлику од Ирокеза, та два народа успела да створе оно што Морган назива цивилним друштвом. Тако, код старих Грка, род се називао genos, и њиме је управљао архонт, што би било слично ирокешком сахему. У оквиру грчког рода била је дозвољена ендогамија, али само у случају удаје женске деце која су остала без оба родитеља. Ипак, највећа разлика је та што се порекло рачунало искључиво по оцу, дакле, грчки родови били су патрилинеарни. Више родова чинило је братство (phratria), а више братстава племе (phyle), којим су управљали савет архоната, као и достојанственик звани василевс[3]. Он је имао војну и, у неким случајевима свештеничку, али не и цивилну власт. Као заслужне за прелазак из родовског у цивилно друштво код старих Грка, Морган издваја три важне личности, од којих је прва из легендарног периода. То су Тезеј, Солон и Клистен. Сваки од ових великих законодаваца је, према Моргану, својим иновацијама постепено преображавао грчко родовско друштво, смањујући значај родова и родовске власти.
Тако је Тезеј учинио први покушај на том плану, и поделио Атињане на три класе, сходно њиховом занимању: еупатриди (аристократе), геомори (земљорадници) и демијурзи (занатлије). Према Моргановом мишљењу, то је био добар покушај, али недовољан. Следећи велики реформатор био је Солон – он атинско друштво дели на четири класе, и то не по занимању, већ по богатству припадника тих класа. Свака од њих имала је своја права и обавезе. Међутим, истински тријумф политичке организације наступа са Клистеном, који атинску територију дели на сто дема, тј. градских општина, чиме се задаје најозбиљнији ударац родовском друштву. Тада пресудну важност добија територија на којој неко живи, а не више родовска веза. По Моргановом мишљењу, то је и један од кључних услова за настанак цивилизације.
Код старих Римљана род се звао gens. Више родова чинило је братство, које се означавало речју curia а више братстава племе – tribus. Римски родови су, као и грчки, били патрилинеарни, и постојало је наслеђивање по мушкој линији (правилима наслеђивања Морган ће се бавити у четвртом поглављу). И овде поново имамо егзогамију као опште правило унутар једног рода. Такође, строго правило старих Римљана било је да имовина мора да остане у роду, тако да се жена удајом и одласком у други род аутоматски брисала као потенцијални наследник свог оца. Слично као код старих Грка, аутор и овде наводи три личности, али овај пут све три из легендарног периода, које су реформама урушиле родовску структуру, и успоставиле цивилно друштво: Ромула, Нуму Помпилија и Сервија Тулија. Најзаслужнији за успостављање таквог друштва према Моргану био је Сервије Тулије, шести римски краљ (Морган ни овде не одустаје од оног што је зацртао код Астека, па римске краљеве назива „старешинама војне демократије“, наравно, опет из истог разлога као и тамо). Тулије је поделио римско друштво на четири класе, на основу богатства сваког појединца, затим поделио Рим на четири градске општине, и успоставио comitia centuriate, тј. скупштине ових нових класа и општина. Тиме је једном заувек срушена моћ до тада неприкосновених comitia curiata, а то је означило и крај римског родовског друштва.
Друго поглавље „Древног друштва“ није било предмет негативних критика као прво. Чак и они који Моргана не цене превише хвалили су овај део књиге и истицали важност закључака до којих је аутор дошао, поготово проучавајући структуру власти код Ирокеза. Ипак, остаје утисак да је амерички антрополог, приликом тумачења астечке друштвене и државне организације, исказао невероватну тврдоглавост када су у питању историјске чињенице које се нису уклапале у његове схеме развоја.
Треће поглавље носи наслов „Развој идеје о породици“. Поново примењујући еволутивну схему развоја, Морган нас упознаје са пет типова породица, које су, у одговарајућем временском раздобљу, доминирале људским друштвима. Од ових пет типова, три имају свој еквивалент у одређеном систему крвног сродства. Прва у том низу је крвносродничка породица, која подразумева групни брак између најближих крвних сродника – браће и сестара, неважно да ли су у питању директни или побочни сродници. Овај тип породице утицао је на појаву малајског система сродства, који је карактеристичан за Полинезију. Међутим, и поред тога што малајски систем и даље постоји, крвносродничка породица је у потпуности ишчезла са историјске сцене. Морган објашњава да престанак утицаја једне породице не значи аутоматски престанак постојања њој одговарајућег система крвног сродства. Тако, племена која су до пре неког времена била заснована на принципу крвносродничке породице, још увек поседују малајски систем сродства. По Моргановом мишљењу, управо постојање малајског система представља доказ некадашњег постојања крвносродничке породице, јер се иначе о њој не би могло говорити, пошто је више нема.
Што се сродничке терминологије тиче, она се исказује на следећи начин. Браћа и сестре по побочној и директној линији се не разликују; у односу на неког хипотетичког „Ја“ (Его), сви су његови браћа и сестре. Затим, не постоји разликовање ни између родитеља и њихове браће и сестара – сви су они, без изузетка, Егоови родитељи. Браћа и сестре Егоових бабе и деде су такође и Егоови баба и деда; ни ту не постоје посебни термини који би нагласили разлику између директних и побочних сродника. Его назива своју децу, као и децу своје браће и сестара – својом децом. Његови унуци, као и унуци његове браће су, наравно, сви његови унуци. Оваква терминологија настаје због тога што Его не може да буде сигуран – ако нпр. сва браћа имају полне односе са свим сестрама, како онда он може да зна да ли је одређено дете његово, или његовог брата? Или, како може да зна да ли је он лично дете свог оца или свог стрица? Управо због тога што не постоји сигурност, не постоје ни посебни називи за побочне сроднике – сви се означавају као директни. Морган сматра да је крвносродничка породица наступила после стања првобитног промискуитета, који је владао још у хорди, те да у том погледу ипак представља побољшање, јер је успостављено какво – такво правило. Овај облик породице и систем крвног сродства су, према Моргану, карактеристични за период дивљаштва, све до вишег ступња тог периода.
Други тип породице је такозвана породица „пуналуа“, која је добила име по једном наводном хавајском обичају, а превод саме речи значи „добар пријатељ“. Такав обичај подразумева заједнички брак више сестара са мушкарцима, који не морају нужно бити рођаци, тј. браћа. Могућа је и другачија варијација: брак неколико мушкараца који су браћа са женама, које могу, а не морају, бити сестре једне другима. Породица пуналуа представља модификацију крвносродничке породице, и утицала је на заснивање туранског и ганованског система сродства. (Турански систем је карактеристичан за јужну Индију и југоисточну Азију, а термин „гановански“ представља Морганову кованицу; наиме, он је први употребио тај придев да њиме одреди систем сродства Индијанаца Северне Америке). Иако јој се име везује за наводни хавајски обичај, породица пуналуа постојала је и у Европи, Америци и Азији. Оно што је важно нагласити јесте да код овог типа породице најближи крвни сродници, тј. браћа и сестре, не ступају у полне односе. Управо то представља најважнију разлику у односу на крвносродничку породицу.
Морганов закључак гласи да породица пуналуа настаје непосредно након појаве родовског друштва, односно у вишем ступњу дивљаштва. Родовска организација и овде је имала пресудан значај – забранила је брак између брата и сестре, који су припадали једном роду. Таквим егзогамним правилом онемогућено је да најближи сродници постану део исте породице, што је довело до коренитих промена како у облику породице, тако и система крвног сродства. Та коренита промена огледа се и у сродничкој терминологији: сада, за разлику од малајског система, Его не зове децу својих сестара својом децом, већ сестрићима и сестричинама, пошто његове сестре више никако не могу да буду и његове жене. Исти је случај и са унуцима његових сестара. Међутим, децу своје браће и даље ће називати својом децом, јер његова браћа још увек ступају у полне односе са истим женама као и он, тако да не може постојати сигурност ко је чији отац. Породица пуналуа јавља се на вишем ступњу дивљаштва, а малајски, турански и гановански системи сродства су класификаторни – то значи да језици који припадају тим системима или не праве никакву разлику између директних и побочних сродника, као што је случај са малајским системом, или праве само делимичну разлику, као што смо могли да видимо у случају преостала два система.
После два изузетно значајна типа породице, наступила су наредна два, која, према Моргановом схватању, нису имала тако значајну улогу као крвносродничка и породица пуналуа. Реч је о синдијазмичкој и патријархалној породици. Други назив за синдијазмичку породицу је породица парова. Ту се већ јавља „клица“ моногамне породице, јер брачни пар чине појединци, који су, међутим, настањени у заједничкој кући са другим паровима. У оквиру тих заједничких кућа, када је реч о имовини, владао је првобитни комунизам. Ипак, комунизам се није односио на полне односе, тако да је мушкарац могао са скоро потпуном сигурношћу тврдити да је он отац одређеног детета. Постојање заједнице једног мушкарца и једне жене, иако у оквиру некакве над-породице, довело је до успостављања чвршћих веза између њих. Ипак, у сваком тренутку након склапања брака, супружници у оквиру једног пара могли су да се разиђу без икаквих проблема. Овакви разлази нису доживљавани драматично, нити су кршили било који обичај родовског живота. Синдијазмичка породица била је нарочито распрострањена међу Сенека Ирокезима, али и другим нативним племенима Северне Америке[4]. Према Моргану, овај тип породице настао је почетком средњег ступња варварства, и заменио је пуналуа породицу, која је до тада владала на том географском простору. Међутим, као што је већ истакнуто, овај тип породице није имао довољно велики утицај да замени гановански систем сродства, који је остао као доказ и продукт постојања пуналуа породице.
Патријархална породица била је карактеристична за старо римско и хебрејско друштво, и попут синдијазмичке, ни она није успоставила неки посебан систем крвног сродства. Према Моргановом схватању, разлог за то је и њено изузетно кратко историјско трајање – јавила се почетком вишег ступња варварства, а већ почетком цивилизације је морала да уступи место моногамној породици. У оквиру патријархалне породице, мушкарци су понекад живели у полигамном браку са више жена, али то није била основна одлика њеног постојања. Важнија од тога била је чињеница да су у оквиру патријархалне породице мушкарци имали апсолутну, неограничену власт над свим што се те породице тицало: од имовине, преко жена, па све до живота њених чланова у случају римских pater familias-a. Дакле, основа је била у владању мушкарца над имовином и робовима, који су такође чинили део патријархалне породице, мада су, бар што се Моргана тиче, у тој породици сви изузев владајућег мушкарца и били робови.
Напослетку, моногамна породица долази као врхунац развоја идеје о породици. Такву породицу чине мајка, отац и њихова деца. Оно што моногамну породицу разликује од синдијазмичке јесте право брачног пара на живот у посебном дому, који је само њихов. Такође, везе између жене и мушкарца, тј. супружника су много јаче него што је то случај у породици парова, која, као што смо видели, представља једну привремену и у великој мери неформалну заједницу. Са друге стране, разлика у односу на патријархалну породицу огледа се у много већој једнакости полова – мушкарац више није неприкосновени ауторитет, већ се, као идеал, наводи потпуна равноправност. Морган сматра да тај идеал није достигнут, јер су жене у времену када је писао „Древно друштво“ још увек биле прилично обесправљене, али истиче наду да ће се у будућности и то поправити, чиме ће се створити још један предуслов за настанак бољег и праведнијег света.
Овај тип породице, по ауторовом мишљењу, успоставио је чак три система крвног сродства: аријски, семитски и уралски. Аријском систему припадају сви они народи које ми данас називамо индоевропским. Семитском систему припадају Јевреји и Арапи, а уралском Мађари, Финци и Естонци. Ова три система крвног сродства су дескриптивна, што значи да се језицима којима говоре народи чији се сроднички односи убрајају у сваки од њих може направити разлика између директних и побочних сродника. Та разлика је у оквиру дескриптивних система апсолутна – у неким случајевима се користе синтагме („брат мога деде“, „сестра моје бабе“), а у неким постоје посебни термини за побочне сроднике, али важно је то да је побочно сродство увек одвојено од директног. За Моргана је разлика између дескриптивних и класификаторних система истовремено и разлика између цивилизованих и нецивилизованих друштава, а најважнији услов настанка моногамне породице била је приватна својина. Међутим, својина је предмет последњег поглавља књиге.
То поглавље, под насловом „Развој идеје о својини“, обухвата свега двадесетак страна, и убедљиво је најмање поглавље књиге. Морган на почетку износи идеју да кроз цео период дивљаштва имовине није било у великој мери; она је почела да се нагомилава тек у периоду варварства, после стварања родовског друштва. Пошто је створен род, јавили су се услови за три велика правила наслеђивања унутар те друштвене установе, и та правила су, наравно, долазила једно за другим.
Према првом правилу, имовину преминулог делили су сви чланови његовог рода. То је значило да имовина увек остаје у оквиру тог рода. Друго велико правило је донекле изменило ситуацију – оно је налагало да имовину умрлог наслеђују његови мушки сродници. У неким родовима, то је могло да значи останак имовине у оквиру рода. Међутим, код оних племена чији су родови били матрилинеарни, као што је случај код Ирокеза, имовина је одлазила из рода, јер муж, наравно, није могао да буде део жениног рода. Најзад, треће велико правило одредило је да покојника наслеђују његова деца, и то је по Моргану био кључни услов развоја моногамне породице. Он је то овако објаснио: појединцима је много више стало до тога да их наслеђују њихова деца него сродници, поготово кад је имовина коју је појединац поседовао постала значајна. Да би могли да буду сигурни ко је њихово дете, морали су да одбаце дотадашње облике породице, и да заснују моногамну – то је био прави пут да се утврди потомство, а самим тим, и могућност преношења имовине на директне потомке.
Треће поглавље „Древног друштва“ добило је подељене оцене стручне критике, највише због Моргановог спекулисања по питањима промискуитета и крвносродничке породице. Замерено му је што је од других једнолинијских еволуциониста некритички преузео идеју првобитног промискуитета, за коју се у међувремену испоставило да представља научни мит. Такође, указано је на то да малајски ситем сродства није могао бити валидан научни доказ за тврђење постојања крвносродничке породице. Ипак, многи су похвалили ово поглавље, које је иначе преузето из ауторовог ранијег дела „Системи крвног сродства и сродства насталог склапањем брака у људској породици“. Истицали су Морганову велику заслугу због тога што је открио нераскидиву повезаност сродства са другим друштвеним односима, поставши тако први антрополог који је схватио да сродничка терминологија није пуко изражавање сродничких веза, већ начин на који се могу проучавати и остали односи једног друштва.
Међутим, четврто поглавље књиге је лоше прихваћено. Критичари су се посебно усмерили на Морганово објашњење настанка моногамне породице, које је, можемо рећи с правом, проглашено нагађањем.
ЗАКЉУЧАК
Књига коју сам опширно покушао да представим на претходним странама појавила се 1877. године. Њен аутор сматра се једним од зачетника антропологије као науке, и првим правим социјалним антропологом. У међувремену, за претходних скоро век и по, и свет и антропологија променили су се до непрепознатљивости. „Велики антрополошки наративи“, од којих је једнолинијски еволуционизам био први по реду, више одавно нису у моди. Стварају се другачије теорије и другачији погледи на све сложенија људска друштва, а „експлозија“ друштвене и културне разноврсности током претходних неколико деценија праћена је и „експлозијом“ различитих и непресушних антрополошких школа мишљења.
Ипак, од нечега се морало почети, а сваки почетак неке дисциплине представља „лутање по мраку“. Због тога сматрам да не би требало бити исувише строг у процени Моргановог дела. Оно што поједини антрополози данашњице, зачудо, још увек нису успели да схвате, јесте да делима неке епохе не можемо и не би требало да судимо на основу критеријума епохе којој сами припадамо. Такође, посебно чуди чињеница да антрополози, који иначе саветују другима да кад год је могуће примењују културни и историјски релативизам, нису у стању да исти савет примене и на једног од оснивача своје дисциплине. Као студент Одељења за етнологију и антропологију сам, у више наврата, од стране појединих студената и професора, слушао критике Моргана, које су биле ниподаштавајуће не само према његовом делу, него и према његовој личности.
Тачно је да поједина дела једнолинијског еволуционизма, па тако и „Древно друштво“, имају прикривенe расистичке импликације. Јер, по којој то „објективној“ основи научник из хришћанске, америчке, западне културе, може да процењује ко је на ступњу дивљаштва, варварства и цивилизације? Или да одлучује о томе ко је цивилизован, а ко не? Међутим, било би лицемерно оптуживати само и искључиво једнолинијске еволуционисте за такав поступак. Пре свега због тога што њихов „расизам“ није био свестан и идеолошки. Еволуционисти су правили схему развоја људске прошлости, и није их претерано занимала боја коже или нека друга физичка особина припадника појединог друштва. Штавише, управо су једнолинијски еволуционисти успоставили једну од највећих и најхуманијих антрополошких идеја – идеју о „базичном психичком јединству човечанства“. Ова идеја, коју су прихватиле и све касније антрополошке школе мишљења до дана данашњег, подразумева да су сви људи, у подједнаким условима, способни да на исти или сличан начин одговарају на изазове које пред њих поставља природа, стварајући културу. Они никада нису тврдили да је било које људско друштво неспособно да напредује, да постоје „паметни“ или „глупи“, „супериорни“ и „инфериорни“ народи и племена. Једноставно, постоји линија еволуције, коју ће сва људска друштва морати да прођу, нека раније, нека касније. О неким незгодним импликацијама својих теорија, истина је, нису превише размишљали.
По мом мишљењу, већи проблем у целој контроверзи око „Древног друштва“ јесте управо спекулативност и повремена ненаучност. Као и већина једнолинијских еволуциониста, Морган је често писао о стварима које се нису могле научно проверити. Тако су неке његове периодизације потпуно произвољне, док другима недостаје чвршћа и опипљивија историјска грађа. Ту пре свега мислим на проучавање оних друштава која му нису била географски и емотивно блиска. И баш са тим у вези јесте и следеће. Велику антрополошку славу Морган је остварио проучавајући њему најдраже Ирокезе. Одласком међу припаднике те конфедерације племена постао је први антрополог који је радио на терену, први који је схватио важност разговора и боравка међу људима које имате амбицију да проучите и опишете. Због тога, не чуди што је управо проучавање Ирокеза научно најозбиљнији део Моргановог антрополошког рада. Чак и они који су одбацили Морганове касније идеје и теоријска уопштавања признају да је „Савез Ирокеза“ једна од најбоље написаних етнографских студија у америчкој антропологији.
У ирокешким родовима, братствима и племенима, у њиховом систему власти, Морган је видео идеал, коме је веровао да би требало стремити. Ирокешка политичка структура и организација задивиле су човека који је веровао у парламентаризам и грађанску демократију до те мере да је сматрао да те две установе представљају врхунац цивилизације, до кога ће сви пре или касније доћи. Невероватном иронијом судбине, дело тог научника није у будућности инспирисало друге заговорнике представничке демократије, већ ни мање ни више него Фридриха Енгелса. Једна од најцитиранијих књига у Енгелсовом „Пореклу породице, приватне својине и државе“, објављеном 1884. управо је Морганово „Древно друштво“. Иначе, Морган је преминуо три године пре објављивања Енгелсовог дела, па смо остали ускраћени за утисак који би евентуално на њега оставило, као и за одговор на питање шта би Морган мислио о таквом утицају својих теорија.
Али, није само Фридрих Енгелс користио Морганово дело за доказивање својих теорија. Међу научницима и мислиоцима који су цитирали Моргана налазе се и имена попут Карла Маркса, Сигмунда Фројда и Чарлса Дарвина. Све ове занимљиве противречности упућују на закључак да, упркос популарном мишљењу, Морганово дело у целини, а посебно његова најпознатија књига, још увек нису до краја прочитани, и да би их, без обзира на то да ли сте антрополог или не, поново требало (про)читати.
[1] Алгонкински језици подразумевају велику језичку породицу којом говоре многа нативна племена Северне Америке, од источних обала Канаде до Стеновитих планина, а међу њима и племена која су чинила ирокешку конфедерацију.
[2] Матрилинеарна друштва су она у којима се порекло рачуна по мајци, а не по оцу, као што је случај у европским друштвима. Израз „матрилокално“ означава да потомство, после рођења, остаје да живи у мајчиној кући, са њеним сродницима.
[3] Овај израз је касније, у грчком свету, означавао читав низ различитих владарских звања. Између осталих, њиме се служио и Александар Велики, затим цареви Источног римског царства, односно Византије, а исту титулу су краљеви Грчке користили и у двадесетом веку.
[4] Иначе, у ирокешким племенима брак се није склапао из романтичних побуда, већ је настајао као последица усменог уговора који су склапале искључиво мајке младенаца.
Биографија аутора
Ђорђе Богојевић рођен je 1988. године у Шапцу, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду 2013. године. Стручни испит положио је у Народном музеју у Београду 2018. године, и стекао звање кустоса. Поред писања радова из етнологије и антропологије, бави се писањем поезије. Песмама је заступљен у неким од најугледнијих домаћих књижевних часописа – „Повељи“, „Београдском књижевном часопису“, „Књижевном магазину“. Живи у Шапцу.
Коментари
Господину Ђорђу Богјевићу ~ Преводећи са Њемачког штиво из 1686-е, наишао сам на потребу образложења брачне-свадбене отмице на Балкану. Образложење се наметнуло, читањем управо Порекла породице, приватне својине.... и Историје проституције (од Др Fernando Henriques-а). Желећи, међутим, да утврдим градиво пгледао сам на мрежи Приказ Порекла породице.... од господина Ивана Матића, трбало би га подразумевати као стручњака, али ми његово штиво није помогло, штавише разочарало ме је количином неодређености. Трагајући даље нашао сам на Ваш приказ дјела Древно друштво. Хала Вам велика. Помогло ми је да одредим вредност мог образложења брачне-свадбене отмице. Налазим да ваш приказ смије бити узет као образац приказа стручних књига, пошто читаоцу приказа у добро изабраној мјери приближава садржај, поруке, околности и значај књиге. Са пуним поштоваем још једном хвала валика.
Остави коментар