ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У СОМБОРУ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ

ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У СОМБОРУ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ

Аутор: Милош Маринковић

Новембарским догађајима у Сомбору 1918. године, предходили су односи снага на европском тлу као што је пораз централних сила, покретача великог рата, распад Аустро-угарске монархије, пробој Солунског фронта, као и победнички поход Српске војске, која је са савезницима за два месеца ослободила не само Србију већ оне крајеве где су живели јужнословенски народи као већинско становништво.

Средином септембра пробијен је Солунски фронт у силовитом налету српске војске. Крајем септембра капитулирала је Бугарска. Према Београду кренула је Прва армија, а Друга преко Дрине. Дана 30. октобра 1918. Године, француски генерал Франше Депере врховни командант савезничких снага на Балкану, поручује српској команди да њене трупе пређу Дунав, Саву и Дрину и успоставе демаркационе линије између простора остављених Аустрији и Мађарској и оних који ће запосети тај простор. У октобру 1918. године десио се коначни слом Аустро-Угарске.
Дана 3. новембра 1918. године, капитулирала је Аустро-Угарска, с тим што се Угарска мало раније отцепила од Аустрије, због неприхватања скупог уговора за оба дела монархије, своју капитулацију потписије накнадно у Београду 13. новембра. Дана 8. новембра, војвода Петар Бојовић, командат Прве српске армије (1919. почасни грађанин града Сомбора), наређује Коњичкој дивизији да што пре заузме Банат и овлада пругом Темишвар-Турн Северин, Дринској дивизији да преко Срема избије на линију Босански брод-Осијек-Печуј, а Дунавској дивизији крене кроз Бачку и што пре овлада и запоседи демаркациону линију према Мађарској од реке Марош, па на запад преко Суботице, Баје и Печуја, до Барча на Драви. Командантима ових дивизија је наређено да сарађују са месним властима, а пре свега са народним већима јужно-словенских народа и чувају јавни ред и мир. Нарочито да се морају ангажовати на спречавању погрома, освета и пљачки.
Распадом Аустро-угарске монархије, у многонационалној Мађарској, започео је процес осамостаљивања и одвајања од те државе Чеха, Словака, Срба, Буњеваца, Шокаца и Хрвата.
Уочи Првог светског рата територија Војводине, у границама које данас знамо, није била ни у ком погледу посебна управна целина, него саставни део Угарске. Потези Беча и Пеште да укину црквено-школску аутономију 1912. године, за Србе је значило дефинитивно губљење сваке наде да могу решити своје национално питање у оквиру граница постојеће монархије. Настојање Срба да имају своју аутономију датира више од једног века уназад, пре догађаја о којима је овде писано. За одржавање и развијање националне свести и тежњи за повратак матици, заслужни су многи српски књижевници, песници, јавни радници и политичари. Незаобилазну улогу у томе је имала Српска православна црква, Богословија у Сремским Карловцима и Учитељске школе у Сомбору.
Велике победе Српске војске и ослобађање јужних крајева испод турске власти, у Балканским ратовима, пробој Солунског фронта, победа Српске војске у великом рату, као и његов исход, поново су до неслућених размера разбуктали наду и осоколили Србе и друге словеске народе у Војводини, да могу своју будућност везати за Србију, а касније и за Краљевину СХС.
На оваква народна хтења, монархија и њене власти су реаговале репресионим мерама, користећи полицију, војску и жандармерију. Почетком рата распуштене су све политичке странке народности у Војводини и укинута је њихова штампа. Посебно су били на удару Срби, хапшени су многи угледни људи, а нарочито интелектуалци и политичари. Многи од њих су мобилисани и послати на далека европска ратишта.
О страдању Срба у Војводини и у Сомбору, у периоду од 1914-1918. године, постоје многа документа и извештаји у архивама, из којих се може закључити да су Сомборци били противни интересима Аустро-угарске монархије. Из ових докумената се може сазнати да је било и оних Срба и Буњеваца у Сомбору, који су своје интересе гледали кроз опстанак двојне монархије. Али ипак, такви су били у мањини, а расположење огромне већине Сомбораца, не само Срба, најбоље се види по броју добровољаца који су се прикључили српској војсци, и у Балканским ратовима прешли Албанију и учествовали у пробоју Солунског фронта. Из Сомбора је било преко 190 добровољаца, чија је улога била изузетно важна, не само са војног аспекта већ и због политичког и моралног значења њихове заједничке борбе за ослобођење и уједињење.
Када је у јесен 1918. године пробијен непријатељски фронт на Добром Пољу и Ветернику, борба се продужила по целој Војводини, а нарочито Сомбору који је био истински национално настројен својим радом и деловањем. Пригушена национална свест, која је свирепим методама сатирана, проширила се по свим градовима и селима Војводине, тако и у Сомбору, као и у селима и салашима у околини. После 70 година Мајске скупштине у Сремским Карловцима поново се прокламује Српска Војводина, на основу слободно изражене воље народа и прикључење Краљевини.
Широм Војводине, по већим општинама и градовима су почела саветовања како и на који начин преузети власт од мађарских властодржаца ради успостављања нове дрзавне управе.
У Сомбору, у кући др Јоце Лалошевића, који је био централна личност овог покрета, саветује се: др Костом Бугарским, Павле Терзин, Милан Мандровић, Димитрије Бокшан, Урош Ковачић, Стеван Маглић, др Ненад Бугарски и решава се да се организује Народни одбор Срба и Буњеваца и да се ступи у везу са Народним одбором у Новом Саду, ради оснивања велике Народне скупштине у Новом Саду, која би прогласила оцепљење од Угарске и присаједињење Србији. У Сомбору је одржан велики збор Срба и Буњеваца у свечаној сали Градске куће која је била у потпуности испуњења. Мада су у то време у Сомбору уредовале мађарске цивилне и војне власти, основан је Народни одбор Срба и Буњеваца у чијем саставу су били: председник др Јоца Лалошевић, потпредседници Стеван Маглић и Антун Бошњак, за тајнике Павле Терзин и Душан Темеринац.
Адвокати др Иван Паштровић и др Јелић, који су били у обавештајном одељењу аустријске восјке и имали завидне положаје, покушали су да утичу на Антуна Бошњака да одбије избор за потпредседника Народног одбора Срба и Буњеваца, та да оснује посебан одбор који би сарађивао са мађарским властима. Тај покушај је пропао јер су се Буњевци ослонили на Србе и на заједнички Народни одбор на челу са својим потпредседником Бошњаком и пријатељски сарађивали и у пуној сагласностима са својим колегама Србима.
Ови договори имали су за циљ да се свуда на целој територији Војводине у сваком месту оснује Народни одбор, да се ради на отцепљењу и ослобађању у складу са Вилсоновим тачкама, нарочито са тачком 10.11 и да се учине активности за сазив Велике народне скупштине на којој би учествовали посланици из целе Војводине и били изабрани у изборном поступку, као и да се сачини Устав, и будуће устројство Војводине. Све те активности за будуће велике историјске догађаје, вршене су у октобру и новембру 1918. године, док су мађарски чиновници седели на својим положајима и извршавали наређења својим препостављених. У Сомбору, у згради Српске вероисповести било је смештено око 300 официра из разних Аустро-угарских пукова, који су били ту на служби или похађали неке војне курсеве.
9. новембра 1918. Године, под командом мајора Војислава Бугарског, српска војска стигла је у Нови Сад, а за 13. новембар је најављено да ће стићи једна чета у Сомбор. Чим је стигла вест у Сомбор о том догађају, Извршно веће Народног одбора Срба и Буњеваца сазвало је пленарну седницу и учињене су све мере за дочек ослободилаца. У 15х је био заказан дочек ослободилачке војске, на стотине грађана Сомбора су се скупили око железницке станице и цео Бајски пут којим су требали проћи Српски војници у Градску кућу био је препун одушевљеног народа. На жалост окупљеног народа, чета је стигла тек у поноћ, због лоших саобраћајних прилика тог времена. Командант је био мајор Никола Илић-Бајка. Мајор Илић се запутио у просторије народног већа, у пратњи великог броја Сомбораца, где га је дочекао и поздравио председник др Јоца Лалошевић. Мајор Илић је позвао градоначелника Лајоша Клајнера којем је саопштио да је он заузео град и позвао га да преда власт, што је Клајнер одмах учинио. Власт у граду се пребацује на Извршни одбор Народног одбора Срба и Буњеваца, а цивилну полицију града Сомбора преузео је мајор Илић. Разрешио је народну стражу, а жандармерију је ставио под своју непосредну команду.
15. новембра Н.О. делегирао је поверљиве и стручне људе који ће контролисати рад и преузети одговорност за правилно вођење послова. Међу њима су били: др Коста Бугарски, др Давид Коњовић, Стеван Лалошевић и Коста Поповић.
16. новембра после подне у Сомбор је стигла регуларна Српска војска под командом пуковника Милорада Момчиловића. Ослободиоце је у храму св. Ђорђа дочекало свештенство са литургијом и сликом краља Петра. Народ није могао да сакрије одушевљење и срећу што је доласком регуларне војске вековима чекало ослобођење свога града.
Средином новембра Српски народни одбор у Новом Саду, сазвао је Велику народну скупштину за 25.11.1918. године. Свим градовима и општинама у Војводини послат је изборни ред да се по истом изврши избор посланика. Народно веће Срба и Буњеваца у Сомбору одмах је сазвало збор бирача у велику салу Градске куће, огроман број бирача се одазвао позиву. По изборном реду град Сомбор је добио 19 посланика. Слободним јавним гласањем изабрано је 12 Срба и 7 Буњеваца за посланике те су изабрани следеци посланици: др Јоца Лалошевић, др Миленко Петровић, др Коста Поповић, Сима Павко, Стеван Маглић, Никола Пелагић, Миливој Каракашевић, Петар Коњовић, Божидар Борђоски, Павле Коњовић, др Мартин Матић, Тоника Бошњак, Бена Бошњак, Пера Фирањ, Сима Јовић, Карло Лого, Стипан Јозић, Ђура Канурић, Милутин Гавриловић. О томе је одмах обавештен Српски народни одбор у Новом Саду. Нови посланици др Јоца Лалошевић, др Миленко Пертовић, Антун Бошњак отпутовали су три дана пре скупштине у Нови сад, док су остали кренули 24. и 25. новембра изјутра.
25. новембра 1918. Године, у Новом Саду, у великој Сали хотела Слобода, у 11 часова, почела је историјска скупштина, на којој су изабрана 757 посланика из 211 градова и општина из Војводине. 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русина, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца, 1 Мађар. Треба истаћи да је међу посланицама било и 7 жена.
Град Сомбор и његова управа прославља 13. новембар као славу града, уз војне почасти како би изразила захвалност и оданост Српској војсци на дуго чеканој и жељеној слободи. Овим датумом град је започео нову епоху у свом животу, почео слододно да мисли и да ради за напредак слободе и уједињења отаџбине.