Аутор: мср Срђан Граовац
Почетком 1918. године Први светски рат ушао је у акутну фазу и нови пресудни часови за ствар југословенског уједињења наступили су половином те године када су силе Антанте напокон пристале на рушење Аустроугарске. До тада, државе Антанте пристајале су само на реформе у Аустроугарској и давање територијалних уступака, пре свега Италији и то на штету интереса југословенских народа у Монархији. Почетак Великог рата је Краљевину Србију, њен народ и војску ставио пред велике жртве и искушења. Процена је да је око 100.000 војника током петомесечних борби 1914. године избачено из строја. Сам рат наметао је и потребу да се дефинишу ратни циљеви: било је то ослобођење земље с једне стране, а с друге ослобођење и уједињење, како се тада говорило, неослобођене јужнословенске браће. Дефиниција југословенског програма српске владе требало је да буде изграђена на тези о етнички јединственом јужнословенском народу. Краљевина Србија је у јужнословенском програму видела остварење свог националног циља који је започет још у 19. веку. Била је то теза о уједињеном српству, о свим Србима у једној држави, која није могла да буде остварена а да у ту нову државу не уђу и други народи – тада Хрвати и Словенци, јер остали народи са ових простора те 1914. године нису били признати. Силе Антанте нису одобравале ратне циљеве Краљевине Србије. Сматрале су да су захтеви Србије преамбициозни и нереални. Југословенски програм српске владе био је угрожен већ 1915. године. Савезници су Италији, како би је привукли у рат на својој страни, обећали део простора Аустроугарске монархије који је српска влада видела као део југословенског програма. Италији је Антанта, између осталог, дала велики део Далмације и западни део Словеније.
Ово у историји познато као мало решење, а у полуларизму као „велика Србија“, није одговарало тадашњем националном циљу Краљевине Србији. Проблем је био тај што би се велики део српског народа који је живео на територији данашње Војводине нашао ван те земље, као што би ван граница те проширене Србије остао и највећи део српског народа који је живео на територији тадашње Славоније, Далмације и Хрватске. Српска влада зато током рата истрајава на великом, односно јужнословенском решењу. На предлог српске владе, образован је 1915. године Југословенски одбор састављен од политичких представника Јужних Словена из Аустроугарске, који су се налазили у емиграцији. Хрватски и словеначки политичари који су се налазили у емиграцији уједињење са Краљевином Србијом видели су као једино решење питања Далмације, која је обећана Италији. Српска влада и чланови Југословенског одбора потписали су током рата неколико декларација којима су покушавали да дефинишу уређење будуће државе, најпре јула 1917. године Крфску декларацију, а потом новембра 1918. године и Женевску декларацију… Али пре Женевске декларације, десиле су се ствари које ће у великој мери одредити догађаје на овим просторима. После немачке офанзиве у лето 1918. године којој се придружила и Аустроугарска, и после слома свих покушаја успостављања сепаратног мира са Хабзбуршком монархијом, силе Антанте одлучују да Двојна монархија нестане са политичке сцене Европе. Амерички председник Вудро Вилсон прокламује право народа на самоопредељење. Била је то прилика за остварење јужнословенског програма и уједињења, једини је проблем био тај што су га Срби видели на један, а Хрвати и Словенци на други начин.
На просторима некадашње Аустроугарске монархије 29. октобра 1918. године оснива се Држава Словенаца, Хрвата и Срба са центром у Загребу. Ту државу сачињавају територије на којим су живели јужнословенски народи који су некада били у саставу Аустроугарске монархије. Историчари и данас различито виде улогу и постојање ове државе која је трајала нешто више од месец дана. Једни сматрају да је она била само прелазно решење, само позиција бољих преговарачких услова током уједињења са Србијом, док други сматрају да је та држава тражила и да од великих сила није добила међународно признање и да је на примеру Државе СХС нарушен принцип права народа на самоопредељење. Осим што није међународно призната, држава СХС имала је и проблеме и на унутрашњем плану. Италијанска војска почела је да осваја оне територије које су јој Лондонским уговором обећане. Италијанске трупе биле су надомак Љубљане, освајају Задар и Книн и налазе се испред Сплита. С друге стране, на простору Славоније и Хрватске влада анархија. Некадашњи војници, које су због боравка у шуми прозвали „зелени кадар“, покушавају да у тренутку распада великог царства узму колач добити и за себе. Придружују им се и криминалци и почиње пљачкање великих поседа, замкова, напади на свештенике, имућније сељаке. Војне снаге Државе СХС биле су мале и незнатне. Са једне стране угрожена од Италијана, а с друге од анархије и хаоса који је владао, Држава Словенаца, Хрвата и Срба нема друго решење но да позове српску војску у помоћ и 4. новембра 1918. године Народно вијеће Државе СХС позива српске војнике да дођу и да их ослободе и заштите. Према томе, ту нема никакве речи о окупацији, како се често у политички обојеним тумачењима данас чује.
У данима када су се догађаји смењивали невероватном брзином, у складу са њима мењале су се и одлуке и преговарачке позиције Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Од захтева који су тражени на Женевској конференцији (да будућа уставотворна скупштина одреди да ли ће нова држава бити република или монархија, да ли ће остати династија Карађорђевића) брзо се одустаје и под околностима у којим су земље и територије Државе СХС угрожене пристаје се на услове уједињења које као победник у рату диктира Краљевина Србија. Одлуку Државе СХС да првог децембра крене у уједињење са Србијом убрзале су и одлуке скупштина у Срему, Банату, Бачкој и Барањи, на којима је одлучено да ове земље уђу у безусловно уједињење са Краљевином Србијом без обзира на одлуке Загреба будући да су ове територије припадале Држави СХС. Земаљска влада Далмације тражи безусловно уједињење са Краљевином Србијом. У опасности од Италијана, који су већ заузели већи део земље, у Сплиту поручују Загребу да, ако они неће, Далмација ће сама ући у уједињење са Краљевином Србијом.
Српска војска и српски добровољци (углавном бивши заробљеници) одиграли су одлучујућу улогу у одбрани Далмације као и утврђивању северних и западних граница данашње Словеније. У Словенији је новија историја гурнула у заборав не само та српска јунаштва, него и податак да је Михајло Пупин утицао на америчког председника Вилсона да Блед не припадне Италији. Не помиње се ни да је Корошец, вођа словеначких народњака (Људска странка), на светковини у Љубљани 1. децембра 1918. рекао: „Словенци су захвални Србији и српској војсци, јер много чине за одбрану наше територије.“
Србија је у новој држави окупила највећи део Срба и територијално се проширила, пре свега у Војводини, али није завршила мучно питање разграничења са „братским народима“ на северу и западу. Проширење земље било је скромније од онога које би Србија постигла да је остала самостална држава, док су Словенци и Хрвати, чији су се припадници борили на страни побеђеног царства, добили шансу да уђу у нову државу на штиту победника. На крају су неодређене унутрашње међе постале извор нових сукоба све до распада СФРЈ 1991, када Србија остаје и без „безбедног приступа мору“. У Црној Гори, на Подгоричкој скупштини, доноси се једногласна одлука о директном и безусловном присаједињењу, као и одлука о детронизацији краља Николе Петровића.
„Приликом закључења ове наше мировне конференције у Версају, ја морам да изразим своје велико жаљење што је с политичке позорнице света нестало једно велико историјско име, а то је Србија.“ Ове речи изговорио је Жорж Клемансо, председник француске владе на крају Версајске конференције, којом је окончан Први светски рат. А неколико месеци пре тог догађаја, Србија је своју државност жртвовала у корист нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније названа Краљевина Југославија. Нова држава, у коју је Србија унела све своје ресурсе, рођена је пре тачно 100 година – 1. децембра 1918. Прогласио ју је престолонаследник Александар Карађорђевић у Палати Крсмановића у Београду. У њен састав, осим Србије, Хрватске и Словеније, ушле су Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија. Државу која је настала са много наде и одушевљења, обележио је читав низ трагичних догађаја, међу којима је и убиство њеног владара краља Александра 1934. у Марсеју. Трајала је 23 године, а распала се у крвавом рату који је обележио геноцид над Србима у Јасеновцу.
Према подацима Архива Југославије, у међувремену, притиснут развојем догађаја, Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба донео је, после извесног премишљања, 24. новембра 1918. одлуку о уједињењу са Србијом и упутио делегацију у Београд. На проглашењу, 1. децембра, у Адреси, коју је у присуству престолонаследника Александра, чланова српске владе и делегације из Загреба прочитао Анте Павелић „Зубар“, саопштени су закључци да Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба „проглашава уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу“, да владарску власт на читавој територији новостворене државе врши краљ Петар Први, односно регент Александар Карађорђевић, као и да се образују јединствена парламентарна влада и народно представништво. Народно вијеће изразило је жељу да се Привремено народно представништво формира споразумно између Народног вијећа и представника народа Краљевине Србије, установи одговорност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе, које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне државне границе буду у складу са етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.
У Одговору на Адресу, престолонаследник Александар је у име краља Петра Првог прогласио „уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“, и рекао да ће образовати владу која ће бити одговорна народном представништву и чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу са етнографским начелима. Регент Александар је прогласио уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба, а не са државом Словенаца, Хрвата и Срба која није била међународно призната. Прводецембарске изјаве као „конститутивни акт“ представљале су основу државно-правног провизоријума у новоствореној држави Краљевини СХС, од уједињења до доношења Видовданског устава 1921. године. У том периоду највишу власт у Краљевини СХС представљали су краљ, односно регент Александар, влада и Привремено народно представништво. Прва влада КСХС образована је 20. децембра 1918, а Привремено народно представништво састало се 1. марта 1919.
Тако је 1. децембра 1918. године у Београду створена нова краљевина која се најпре звала Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а почетком двадесетих Краљевина СХС. Сваки од народа који је ушао у њу имао је своје интересе. Срби су сматрали да ће у Југославији остварити своје национално уједињење, Хрвати и Словенци су кроз Југославију сачували територије и крчили пут ка независности. А искрено југословенство? Где је оно остало? Да ли је заиста и постојало? Несумњиво да, али у мањинским интелектуалним круговима.
Упркос томе, историчари тврде да је стварање прве Југославије било испуњење сна многих генерација које су тежиле уједињењу јужних Словена. Наводе да у том тренутку, 1918. године, ни у Србији ни у Хрватској није било ниједног значајнијег политичара и интелектуалца који се противио уједињењу. Да ли је, онда, 1. децембар, када је формирана прва Југославија – дан који треба славити или дан жалости?
ЛИТЕРАТУРА
Мештровић, Иван: Успомене на политичке људе и догађаје, Матица хрватска, 1949.
Рибар, Иван: Политички записи, Просвета, Београд, 1948.
Чулиновић, Фердо: Југославија између два рата, Загреб, 1961.
Чулиновић, Фердо: Документи о Југославији, Школска књига, Загреб, 1968.
Остави коментар