Аутор. Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Џефри Дејвид Сакс (1954) је амерички економиста, аналитичар јавних политика и бивши директор „Института за Земљу“ на Универзитету Колумбија, где је универзитетски професор. Придружио се 1980. године факултету на Харварду на којем је био најпре доцент, а од 1982. године у звању ванредног професора. Годину дана касније, са навршених 28 година, постао је професор економије (tenure) на овој престижној установи која је одувек важила за високу школу америчких елитистичких кадрова. Светску славу стекао је средином осамдесетих година прошлог века када је свој много рекламирани економски програм, који је у стручној литератури описан као тзв. шок-терапија, применио најпре у Боливији, а затим и у државама Источне Европе у раздобљу њихове транзиције из комунистичке у капиталистичку привреду.
Подсетимо, овај економски програм био је заснован на одговарајућим постулатима: брзом и ефикасном сузбијању инфлације, општој приватизацији, али и високој социјалној цени која се огледала у драматичном друштвеном раслојавању и губитку огромног броја радних места у секторима које је подржавала (субвенционисала) држава. Медији су га тих година описивали као „економског чудотворца и професора у фармеркама“, иако данас признаје да је успех његових економских реформи био условљен првенствено геополитичким интересима САД. Као типичне примере утицаја америчке геополитике на економију наводио је случајеве Пољске, која је 1989. године захваљујући америчкој доларској подршци успешно пребродила „период транзиције“, односно бивше СФРЈ, где је саветовао тадашњег савезног премијера Анту Марковића, чије су планиране „реформе економије“ пропале због недостатка подршке опстанку југословенске федерације.
Џефри Сакс је био саветник Михаила Горбачова и Бориса Јељцина у Русији, односно украјинског председника Кучме, тако да важи за изванредног познаваоца прилика на тзв. постсовјетском простору. Из једног таквог непосредног искуства проистичу и његови у последње време упозоравајући искази о рату у Украјини и могућем нуклеарном армагедону, а који наилазе на одијум у оном делу америчке политичке јавности која заговара безрезервну војну и економску подршку Украјини. Сакс је посебно интересовање српске јавности привукао у последњем разговору са познатим новинаром Такером Карлсоном, у којем је отворено и недвосмислено говорио о стварним разлозима агресије НАТО на Савезну Републику Југославију 1999. године и интересима америчког војноиндустријског комплекса у догађајима на Косову и Метохији који се огледају у изградњи војне базе Бондстил код Урошевца.
Као аутор бројних запажених књига и стручних радова анализирао је карактеристике процеса глобализације, америчку економију и спољну политику. Његова монографија Доба одрживог развоја (2014) преведена је на српски језик, у издању Центра за међународну сарадњу и одрживи развој. У својству економског саветника боравио је у више од 125 земаља света, а једно време је имао статус специјалног саветника генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна, који је такође потекао са Харварда. У својој богатој каријери бавио се темама сиромаштва и климатским променама. Сакс живи у Њујорку са супругом Соњом Ерлих Сакс, педијатром. Имају троје деце.
Рат 1999. године
Изјава Џефрија Сакса о стварним разлозима агресије НАТО на Србију и Савезну Републику Југославију 1999. године привукла је ових дана велику пажњу светске јавности и отворила многа питања о суштинском вoјном ангажману НАТО на Балкану. Подсетимо, утицајни „инсајдер“ је у разговору са Такером Карлсоном указао да је основни циљ агресије 1999. године била изградња војне базе Бондстил на Косову, односно да је искључиви смисао рата била америчка контрола над овим делом Европе. У вези с овом констатацијом ваља обратити пажњу на улогу тзв. војноиндустријског комплекса у историји САД у 20. веку.
Наиме, председник Ајзенхауер је у свом опроштајном говору још 1961. године упозоравао на опасности коју је овај комплекс представљао по америчку демократију. Занимљиво је да је наредне године, под покровитељством „Института за анализу одбране“, отпочела израда елабората о пројекту светске владе у чијем се средишту нашла реформа УН – односно Савета безбедности као извршног органа светске организације. После двогодишњег истраживања сачињен је тајни Меморандум бр. 7, чији је аутор био Линколн Блумфилд, а у којем је наведено да је у тадашњим хладноратовским околностима тешко рачунати на прихватање светске владе. Оно што је занимљиво јесте „препорука“ из елабората упућена председнику Кенедију о изазивању тешких криза и ратова, као и трауматичних шокантних догађаја као скраћеном путу који води успостави светске владе. Овоме додајмо да је тежња за стварањем „светске владе“ проистекла и из противречних процеса у самој Америци, који су се шездесетих година испољавали у свеопштој ерозији механизама социјалне државе и масовним антиратним протестима, а што је захтевало нови приступ решавању сложених проблема. Један од тих проблема је био како натерати америчку јавност да после трауме Вијетнама прихвати будућа војна ангажовања.
До заокрета је дошло за време мандата председника Регана (1981–1989) када је спроведен концепт реформи који је у литератури описан као „реганомика“. Реч је о тзв. неолибералним реформама које су промовисале модел опште приватизације јавне сфере, укључујући и приватизацију војноиндистријског комплекса. Критичари су још тада упозоравали на опасности од „приватизације америчких ратова“, који су били у функцији остваривања огромних профита транснационалних корпорација. Деведесетих година 20. века војноиндустријски комплекс се суочио са великим проблемима, односно после распада СССР нашао се у трагању за „новим глобалним непријатељем“. Отуда је догађаје у бившој СФРЈ, па и ратну 1999. годину, потребно тумачити у контексту феномена „милитаризације америчке политике“ и последичне измене традиционалне представе о „рату као продужетку политике другим средствима“. Уместо тога, показало се да је политика била у функцији рата, као и да је реч о расположењу које обухвата оба спектра америчког републиканско-демократског политичког дуопола (израз проф. др Срђе Трифковића, прим. аутора)
Рат у Југославији имао је и својеврстан прекретнички значај у свести просечног Американца и мобилизацији тамошње јавности да прихвати војно ангажовање у другим деловима света. Наиме, од 1989. до 1999. године Америка је сваке године водила по један рат, чиме је војни ангажман постао рутина која је послужила да се америчка јавност ослободи „вијентамског синдрома“. Група стручњака је у оквиру стратегије „новог америчког милитаризма“ осмислила и карактеристичну „естетику рата“ који је представљен као видео-игрица, уз строгу цензуру вести и слика са ратишта. После 11. 9. цензура је додатно ојачала појавом тзв. придружених новинара у Ираку и Авганистану.
Други део изјаве Џефрија Сакса односио се на цепање државне територије Србије које је било правдано њеном наводном агресијом. Оно што је прећутано не само у америчкој јавности него и код нас јесте постојање дугорочних стратешких планова о разбијању бивше СФРЈ на штету српског народа. Реч је о оперативним плановима који су осмишљавани у троуглу САД–Немачка–Ватикан и који су почели отворено да се реализују осамдесетих година прошлог века у оквиру ревизије јалтског поретка који је у Европи успостављен после Другог светског рата. Кулминација овог процеса била је одлука Трилатерале из априла 1991. године о подели Европе „на римски и византијски део“ којим је још тада спречена било каква идеја о геополитичкој самосталности Старог континента. Разарање Србије 1999. године свакако је било у функцији остварења ових планова.
Сакс као посебно лицемерне наводи ставове о америчкој заштити муслиманског становништва на Косову и опет указује на интересе војноиндустријског комплекса. Овде је реч и о реализацији ширег стратешког плана по којем је „Србију потребно трајно изместити из европског развоја“ ради несметаног америчког војног присуства, а којим би се обезбедила потпуна контрола над кључним коридорима који повезују Европу и Блиски исток . Због тога је за САД од животне важности војно позиционирање на Косову, у Црној Гори, Босни и Македонији, јер се тиме спречава стварање „једне српске државе“ која би природно била више окренута Русији. У свему овоме се препознају и интереси моћних америчких нафтних корпорација на Блиском истоку. Подсећање на ратну 1999. годину потребно је тумачити и у оквиру Саксових сталних критика америчке подршке Украјини.
Други кримски рат
У анализама рата у Украјини често је провејавала оцена коју је својевремено у књизи Велика шаховска табла изрекао Бжежински о томе да се на питању будућности ове државе одлучује да ли ће Русија више икада бити империја. Пошто Русија сматра да су америчком контролом Украјине угрожени њени витални безбедносни интереси, опасност од ескалације сукоба је свакодневно све већа. У средишту овог судара су фундаментални геополитички интереси који имају своју карактеристичну предисторију на коју се познати економиста позивао у својим јавним наступима.
Наиме, од средине 19. века Запад се такмичи са Русијом око Крима и „поморске моћи у Црном мору“. У Кримском рату (1853–1856) Британија и Француска су заузеле Севастопољ и привремено протерале руску морнарицу из Црног мора. Садашњи сукоб је у суштини „Други кримски рат“, уз напомену да „војна алијанса предвођена САД настоји да прошири НАТО на Украјину и Грузију, како би овог пута пет чланица Северноатлатске војне алијансе опколило Црно море“.
Као врстан познавалац процеса на постсовјетском простору, Џефри Сакс је указивао на други део предисторије овог сукоба, који се односио на обећање дато Михаилу Горбачову да може да распусти сопствени војни савез без страха да ће се НАТО проширити на исток. На основу тога је добијена сагласност за поновно уједињење Немачке 1989. године. Ипак, после распада Совјетског Савеза председник Бил Клинтон је изневерио договор. НАТО се проширио на Пољску, Мађарску и Чешку Републику 1999. године, а после пет година на још седам земаља: балтичке државе (Естонију, Летонију и Литванију), Црно море (Бугарска и Румунија), Балкан (Словенија) и Словачку. Сакс наглашава да се НАТО додатно проширио на Албанију и Хрватску 2009. године, а потом на Црну Гору 2019. године. У исто време Алијанса је здушно подржала државни преврат у Кијеву 2014. године и наоружавала милитантни и пронацистички режим. У то време потпуно су игнорисана сва упозорења Русије, брутално су прекршени Мински споразуми и организована оружана дејства у проруским регионима Донбаса где је од 2014. године страдало преко 14 хиљада људи, углавном невиних цивила. Сви ови догађаји су организовани од стране НАТО.
Пропуштена шанса
Руска инвазија 2022. године вероватно би била избегнута да се Бајден сложио са Путиновим захтевом крајем 2021. године да се оконча проширење НАТО на исток. Рат би вероватно био окончан и у марту 2022. године, када су владе Украјине и Русије размениле нацрт мировног споразума заснованог на украјинској неутралности. Иза кулиса, САД и Велика Британија су натерале Зеленског да одбије сваки споразум са Путином и да се бори даље. У том тренутку Украјина је напустила преговоре.
Као посебно драматично следи Саксово упозорење да ће „Русија ескалирати сукоб по потреби, вероватно укључујући и употребу нуклеарног оружјa, како би избегла војни пораз и даље проширење НАТО на исток“. Оваква тврдња је у супротности са ставовима многих вашингтонских инсајдера који шире теорије по којима је нуклеарна претња блеф руског руководства. Оно што је застрашујуће јесте да су Американци такође били спремни да употребе нуклеарно оружје у кубанској ракетној кризи. Уз то, један високи украјински званичник је недавно позвао САД да покрену нуклеарне нападе „чим Русија и помисли да изврши нуклеарне ударе“, што је сигурно рецепт за Трећи светски рат. На основу свега познати економиста закључује „да смо поново на ивици нуклеарне катастрофе“.
Занимљиво је да је и пре рата у Украјини Џефри Сакс критиковао многе америчке спољнополитичке потезе, посебно у односу на Европу. Овде је пре свега реч о економским последицама вишегодишњих америчких санкција против Ирана, од којих највише штете има европска економија. На запрепашћење главног медијског и политичког тока у САД, Сакс је изнео и тврдњу „да би иза саботаже гасовода Северни ток могле да стоје Сједињене Државе и Пољска, те да постоје докази да су амерички хеликоптери, чија је база у Гдањску, кружили изнад области у којој се налази гасовод у Балтичком мору“. За Сакса је то још један доказ да „велика игра у Украјини измиче контроли“. Због свега тога се последњих година, не својом вољом, придружио многим утицајним инсајдерима који су на Западу, а посебно у Америци, проглашени „корисним Путиновим идиотима“.
За крај овог огледа вреди се вратити економским последицама рата у Украјини и његовим геополитичким мотивима који озбиљно угрожавају светску економију. Наиме, сви смо због рата на истоку Европе помало заборавили на тензије између Америке и Кине, а које су према Саксу део велике глобалне кризе, чији цех сви плаћамо. Суштина је у чињеници да је „амерички концепт униполарног света постао неодржив“.
Да резимирамо ставовима другог светски признатог економисте Штиглица који је у првом издању капиталне монографије Противречности глобализације (2002) писао о незадовољствима у многим земљама у развоју, а која је посматрао с положаја главног економисте Светске банке. Реч је о оном делу света који обухвата 85 процената светског становништа и који остварује 39 процената светског дохотка. Као типичан пример наводио је незадовољства на која је наишао обилазећи државе подсахарске Африке где се очекује експанзија становништва које би до 2050. године могло да нарасте до 2,1 милијарде, а што је скоро седам пута више у односу на данашње САД. У исто време вишевековна пљачка природних и људских ресурса овог региона достигла је такве размере да просечан становник тог дела Африке остварује свега 2,5 процената дохотка по глави становника у односу на просечан доходак по глави становника у Сједињеним Државама. Штиглиц овим примером најпотпуније описује „глобалну слику света“ у којој друштвене неједакости попримају фрапантна обележја (данас осморица супербогаташа имају колико 3,5 милијарди људи на планети – прим. аутора). Отуда нису случајна упозорења Џефрија Сакса о томе да је ова криза гора од оне из 2008. године, као и да смо, уколико се наставе овакви економски, војни и психолошки трендови, на корак од нуклеарне апокалипсе.
Литература:
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021
Џефри Сакс, Велика игра у Украјини измиче контроли, Нови стандард, 4. 10. 2022.
Џефри Сакс о бомбардовању 1999. године, Новости, 29. 5. 2024.
Остави коментар