Џихадизам, генеза и правци развоја

Џихадизам, генеза и правци развоја

Аутор: Немања Старовић

Идеологија џихадизма је стара колико и сам ислам, но услед променљивих историјских околности некада је заузимала важно место на позорници светских збивања, док се у појединим периодима повлачила у други план. Када говоримо о савременом добу, може се рећи да почетак 80-их година представља време у којем џихадизам изнова постаје снажан покретач друштвених кретања широм исламског света, а у фокус светске јавности ступа након најтрагичнијег терористичког чина у историји Сједињених Америчких Држава који је изведен 11. септембра 2001. године. Но, да бисмо исправно разумели идеологију џихадизма, морамо се испрва позабавити нимало лаком дефиницијом појма, те настанком и историјским развојем идеја које чине саставне компоненте тог идеолошког правца.

Појам

Џихадизам представља неологизам, појам настао у новијем добу, за који не постоји опште прихваћена дефиниција. Но, да бисмо правилно разумели његово значење, потребно је прво направити одређену дистинкцију којом бисмо одредили шта то џихадизам није. Он се ни у ком случају не може поистоветити са исламизмом, који представља други, скраћени назив за идеологију политичког ислама.

Ислам, као и друге религије, представља систем веровања којим се одређује однос појединца и заједнице верујућих људи према духовној стварности. Идеологија политичке религије подразумева наметање принципа религијског живота широј друштвеној заједници, односно свим њеним припадницима, без обзира на њихове личне преференције, а у случају исламизма ради се о стриктној примени исламског шеријатског права. Иако у политичкој теорији и пракси постоје и политичко хришћанство (клерикализам, зилотизам), као и политичке итерације других религија, оне углавном представљају маргину политичког спектра, док исламизам од конца 70-их година прошлог века постаје све заступљенија, па и доминантна политичка идеологија у многим деловима исламског света. Но, када говоримо о друштвеним и политичким покретима који пропагирају идеје исламизма, мора се имати у виду велика разноврсност у методима деловања којима се служе. С једне стране, имамо политичке покрете који у потпуности прихватају парламентарну демократију као оквир свог деловања и учествују у демократским процедурама попут избора. Поред тога, постоје исламистички покрети који одбацују демократију као систем који је неспојив са принципима политичког ислама, али у исто време одбацују и све насилне методе деловања, концентришући се на образовни, културни и хуманитарни рад унутар друштвене заједнице. Заступљени су и покрети хибридног типа, који у свом окриљу имају политичка крила неретко организована у виду политичких странака, али и оружане формације. Коначно, постоје они покрети који као искључиви вид остваривања идеја политичког ислама препознају насиље и оружану борбу. Припадници последње две наведене групе се у данашњем времену углавном називају џихадистима.

Но, које је значење појма џихада? Иако би свако од нас џихад превео као „свети рат“, ствар је кудикамо комплекснија, а о тачној семантичкој дефиницији и етимологији појма су написане стотине томова књига. За потребе ово анализе је, пак, најкорисније појам џихада сагледати кроз призму времена у којем је настао, будући да га следбеници идеологије џихадизма у данашњем времену посматрају на баш такав, нимало промењен начин.

Исламска религија је заснована на пет стубова, који представљају личну обавезу сваког верујућег муслимана и то су шехадет – вера у једног Бога и Мухамедово посланство, намаз – молитва пет пута на дан, заум – пост током месеца Рамазана, зекат – давање милостиње, и хаџилук – одлазак у свети град Меку барем једном током живота. Поред ових пет стубова, већ у најранијем добу експанзије ислама се уобличило схватање да постоји и шести стуб, џихад, који по својој природи има две димензије и поред личне обавезе сваког појединца представља и колективну обавезу заједнице верујућих муслимана.

Наиме, у корену појма џихада се налази реч „џихд“ која значи напор, тако да би се џихад могао превести и као „стање сталног напора“. Тај стални напор се односи на унутрашњу борбу верујућег човека који настоји да свој живот примери духовној стварности, али и колективни напор читаве заједнице. Имајући у виду и од првих дана широко прихваћено мишљење по којем ислам уједно представља и религију и државу (Al islam deen wa dawla), џихад представља позив на мобилизацију свих ресурса, способности и енергије верујућих муслимана у циљу одбране исламске државе, а тај позив може упутити само легитимна институција, по правилу калиф као наследник пророка Мухамеда. У том смислу, првим колективним џихадом сматра се борба пророка Мухамеда и његових следбеника против племенских лидера Меке након преласка у Медину 622. године, од када и почиње исламска ера. Под утицајем модернистичких, па и секуларистичких тенденција, у значајном делу исламског света се данас џихад посматра само у свом првом виду, али у идеологији џихадизма унутрашњи џихад представља припрему појединца за спровођење колективног џихада.

Настанак

До смрти пророка Мухамеда 632. године, исламска држава је овладала већим делом Арабијског полуострва, а за непуне три деценије под вођством његових наследника, четворице „часних калифа“, у незадрживом и до тада незапамћеном налету досегла је до Либије, Кавказа и Авганистана. Оваква брза експанзија калифата је попут повратне спреге учвршћивала међу муслиманима веру о божанској благодати која им без изузетка доноси одлучујуће победе, док је тај верски жар у исто време несумњиво доприносио силини муслиманских армија.

Развијен је читав систем веровања, којим је на теолошком и филозофском нивоу тумачено ширење калифата, које је поред тога свакако имало и своју типичну геополитичку, односно империјалну димензију. Наиме, муслимани тога доба су веровали да се читав свет може поделити на два дела. Први његов део су називали Дар ел Ислам, што би се преводило као Кућа ислама, и њега чини простор на коме обитава исламска заједница која, подсетићемо, уједно представља и религију и државу. Други назив за тај први део познатог света био је и Дар ел Селам, што би се преводило као Кућа мира, што неодољиво подсећа на добро познати концепт Pax Romana и одражава класично империјално виђење светског поретка. Све што се налазило изван Куће ислама, односно калифата, представљало је Дар ел Харб, односно Кућу рата. Будући да је обавеза верујућих муслимана била да шире и преносе реч Божју, дату им од стране пророка Мухамеда, то се постизало ширењем Куће ислама на просторе Куће рата, односно константном експанзијом калифата. Иако су динамика и правци ширења били у дискреционој власти калифе, који је могао из тактичких разлога закључити временски ограничено примирје са противницима, суштински трајни мир калифата са било киме унутар Куће рата није био могућ. У изграђеном моделу света, ширење калифата је морало бити константно и иреверзибилно, и та доктрина је названа Фатах, односно „отварање“ Куће мира, чиме су пренебрегнуте све негативне конотације које са собом носе појмови инвазије или окупације, а метод којим се то отварање остваривало је подразумевао колективни напор читаве заједнице, односно џихад.

Салаф, Такфир

Током XII века долази до тектонских геополитичких промена, које ће довести не само до драстичног опадања моћи исламске државе, већ и до теолошко-филозофских преиспитивања фундамената на којима је исламско друштво до тада било засновано. Наиме, концем XI века почиње ера Крсташких ратова, а витезови из европских земаља током XII века формирају читав низ државица којима заузимају просторе Леванта, односно целокупну источну обалу Медитерана. По први пут након готово пет векова калифат бива потиснут са подручја које је сматрано срцем исламског света, над којим власт преузимају неверници, што је снажно уздрмало темељна веровања у константно и иреверзибилно ширење калифата као исламске Куће мира. Поврх тога, током XIII века долази и до монголске инвазије са истока, од које се земље калифата никада неће опоравити, а осећај пораза и понижења неће отклонити ни то што ће монголске хорде постепено прихватати исламску за своју религију.

Иако се разлози пада моћи калифата свакако могу наћи у геополитичким процесима, међу теолозима се рађа мишљење по којима искључиви разлог за катастрофе и понижења којима су муслимани изложени лежи у одступању од исправног пута на којем су се налазили током VII, VIII и IX века, у времену иницијалне експанзије која је остварена уз божју благодат. Једини начин за обнову моћи калифата јесте повратак вредностима и начину исповедања вере који је практикован током прве три генерације након пророка Мухамеда, а време Салафа (предака). Овакво виђење најбоље долази до изражаја у радовима Ибн Тајмије, теолога и хроничара са прелаза из XIII у XIV век, који ће столећима касније постати темељ савременог салафизма, који се пак налази у самој сржи прва два таласа савременог џихадизма, о којима ће касније бити речи.

Поред доктрине џихада, он развија коцепт Такфира, који би се могао превести као „отпадништво“, по којем се сваки муслиман који не практикује веру на исправан начин, као и читаве заједнице могу прогласити за отпаднике, чиме се изједначавају са неверницима и против њих се може покренути џихад. У савременом добу различите џихадистичке групе ће, следећи концепт такфиризма, покретати свети рат против читавих муслиманских заједница (нпр. суфија, шиита), односно проглашавати предводнике неисламистичких режима у исламским земљама за отпаднике.

Дилема савременог доба

Период између монголског спаљивања Багдада у XIII веку и краја египатске Мамелучке династије у XVI веку сматра се мрачним периодом у развоју исламског света, будући да је обележен непрекидном борбом између различитих држава и државица на подручју некадашњег калифата. Но, како се тај период ближио крају, на светску позорницу ступа Османско царство, које ће временом овладати већим делом територија које су сачињавале исламску државу на њеном врхунцу. Штавише, срце османлијске државе се налазило у Малој Азији, која никада раније није била део калифата, а у времену које је следило Турци су заузели велике делове Европе, дошавши у два наврата пред капије Беча. Управо ови успеси у ширењу Дар ел Ислама на подручја Дар ел Харба су допринели да Османско царство и његов султан као калифа стекну легитимитет међу арапским светом, посебно међу следбеницима салафистичких идеја. Османски султани, иако несумњиво вођени типично империјалним мотивима, обилато су користили прерогативе које им је позиција калифе пружала и више пута су уз своје војне походе издавали фатве са позивом на џихад, а последњи џихад који је један султан, односно калифа прогласио, биће онај на почетку Првог светског рата са позивом на свети рат против Велике Британије, Француске, Русије, Србије и Црне Горе.

Резултат Првог светског рата била је пропаст трију царстава, међу њима и Османског, на чијем згаришту је настала Турска Република, чији оснивач Кемал Ататурк је напустио империјалне традиције, а напослетку одлучио да 1924. и званично укине институцију калифата. Од тога момента, по први пут од VII века свет ислама се нашао без врховног религијског ауторитета. Следбеници идеја салафизма и такфиризма су се такође нашли у великој дилеми, пошто је нестала једина институција која је са пуним легитимитетом могла позвати и прогласити џихад. У датим околностима, управо 20-их година XX века настају прва два таласа савременог џихадизма, који лишен оквира у којима је раније деловао, дефинише три основна циља: Тахрир, као тежњу за ослобођењем муслимана који живе под влашћу неверника; Тавхид, као тежња за уједињењем и брисањем „лажних“ граница између националних држава на ширем подручју Блиског истока; и Килафу, као тежњу за обновом калифата, након чега би било настављено „отварање“ Куће ислама према Кући рата.

Три таласа

Иако не постоји опште прихваћена класификација савременог џихадизма, послужићемо се оном коју наводи Валид Фарес, један од највећих светских ауторитета за питања џихадизма, либанско-амерички професор који држи катедре на најугледнијим америчким универзитетима из области националне безбедности. Професор Фарес првим таласом савременог џихадизма назива вахабистички покрет настао у Саудијској Арабији, други покрет Муслиманске Браће настао у Египту, док као трећи наводи џихадистички покрет међу муслиманима шиитске школе, који свој центар има у Ирану, те га стога назива и „хомеинизмом“.

Вахабизам настаје на просторима Арабијског полуострва у XVIII веку као учење сунитског имама Мухамеда Абдела Вахаба, који ће на темељима рада Ибн Тајмије развити највећи салафистички покрет који се одржао до данашњих дана. Он ће у другој половини XVIII века следећи доктрину такфиризма прогласити османске султане отпадницима од вере и са племенским лидерима из регије Наџд у централним пределима Арабијског полуострва повести побуну из које се родила прва Саудијска држава, која ће опстати до друге деценије XIX века. На тој традицији, али и уз обилату подршку Велике Британије, 20-их година XX века, након распада Османског царства формира се савремена Саудијска Арабија, као оваплоћење чврстог савеза породице Сауд и вахабистичких имама. Вахабизам у Саудијској Арабији данас представља званично религијско учење, иако тој школи ислама припада мањина од не више од 20% становништва која контролише главне политичке и привредне токове, док нешто већи проценат унутар популације вахабисти чине у Катару и Уједињеним Арапским Емиратима.

Будући да припада ширем салафистичком покрету, вахабизам прихвата џихадизам као једно од својих темељних учења. Међутим, у условима тесне везе са саудијском државом која постоји од њеног настанка у модерној форми, може се рећи да се главна струја вахабизма определила за стратегију „тихог џихада“. То подразумева на првом месту најстриктнију могућу примену шеријатског права на домаћем терену, односно унутар Саудијске Арабије. У другом кораку, њихова стратегија обухвата снажну пропаганду вахабистичког учења унутар других превасходно исламских држава, за шта се користе обилати новчани ресурси саудијске државе. Конзервативне процене говоре о томе да је Саудијска Арабија од почетка 80-их година прошлог века да данас у изградњу џамија, медреса, школа, болница и сличних установа широм исламског света уложила најмање 100 милијарди долара, док неки извори тврде да је тај износ барем двоструко већи. Иако углавном малобројне, вахабистичке заједнице широм света уживају снажну новчану потпору која различитим каналима долази из Саудијске Арабије, а њихово присуство постоји и у нашем региону Балкана. Трећа фаза у поменутој стратегији подразумева дубински утицај на јавно мњење, утицајне групе и доносиоце одлука унутар Дар ел Харба, те коришћење снага неверника за њихове међусобне обрачуне, што је посебно актуелно било у контексту Хладног рата. Као живу илустрацију ове стратегије, професор Фарес наводи податак по коме је близу 90% катедри за блискоисточне студије на америчким универзитетима основано и финансирано саудијским новцем, те да то за последицу има својеврсну нормализацију вахабизма у јавном дискурсу на западу и креирање суштински искривљене слике о идеологији и пракси вахабизма. Иако доминантна струја међу вахабистима примењује поменути „државоцентрични“ тихи џихад, из заједнице саудијских вахабија су израсле неке од најактивнијих терористичких организација џихадиста као што је Ал-Каида.

Другим таласом савременог џихадизма би се могао назвати покрет Муслиманске Браће, који је свој замајац такође добио у 20-им годинама прошлог века, али у битно различитим околностима у односу на саудијске вахабије. Наиме, за разлику од пустињских пространстава Арабијског полуострва и племенског друштва које је на тим друштвима постојало, Муслиманска Браћа су своје деловање започела у високо-урбанизованим, сиромашним предграђима Каира и других египатских градова. Кроз већи део своје безмало стогодишње историје, покрет је био изложен прогону власти, тако да је своју структуру прилагодио конспиративном раду. Ако се приступ вахабиста, тесно наслоњених на државну структуру Саудијске Арабије, карактерише као „од врха ка дну“, онда би деловање Муслиманске Браће представљало сушту супротност, пошто далеко више подсећа на рад „са дна ка врху“. Поставивши чврст темељ унутар Египта, покрет се брзо разгранао широм исламског света, оснивајући бројне политичке, друштвене и хуманитарне организације под сопственом контролом. Акценат су увек стављали на исламско образовање и друштвени активизам у виду социјалне и хуманитарне подршке широким слојевима становништва, а када су то прилике дозвољавале учествовали су и у политичким процесима.

Иако су у првим деценијама свог деловања припадници покрета учествовали у терористичким акцијама, најкасније до 70-их година прошлог века (а по некима још 40-их) Муслиманска Браћа су у потпуности одбацила насиље и метод оружане борбе. Међутим, управо на темељима Муслиманске Браће, као њихове отцепљене подружнице вођене паролом „џихад сада“ настале су неке од најопаснијих терористичких организација џихадиста у данашњици попут Хамаса и Исламског Џихада у Палестини, Гама Исламије у Египту или Фронта исламског спаса у Алжиру. Највећим политичким успехом Муслиманске Браће би се могао сматрати краткотрајни долазак на позиције власти у Египту након револуције која се догодила 2011. током тзв. Арапског пролећа. Наиме, на првим изборима спроведеним по обарању режима Хоснија Мубарака почетком 2012. године, политичка партија основана од стране Муслиманске Браће је освојила највећи број посланичких мандата, а њихов кандидат Мохамед Мурси је неколико месеци потом изабран за председника, што је осликало дубински утицај покрета на широке слојеве становништва у Египту, иако се током самих протеста у контексту Арапског пролећа покрет држао по страни. Међутим, после свега годину дана уследила је контрареволуција у виду војног удара предвођеног садашњим председником, генералом Ел-Сисијем, а велико је питање јесу ли Мурси и Муслиманска Браћа за годину дана на позицијама заправо и успели да преузму контролу над кључним полугама власти. Од 2013. египатске власти су Муслиманску Браћу прогласиле терористичком организацијом и забраниле деловање покрета, а сличан статус имају и у Русији, те Саудијској Арабији и заливским монархијама које следе политику Ријада.

Трећи талас савременог џихадизма дошао је са једне помало неочекиване стране, из срца шиитског света. Шиитско учење још од најранијих дана представља мањинску школу унутар ислама и њени припадници чине не више од 10-15% популације муслимана на свету. Највећа концентрација шиита се налази у подручју Персијског залива где чине до трећине становништва шире регије, док апсолутну већину представљају у Ирану, Бахреину и Азербејџану. Кроз историју су често били прогањани и у сваком смислу подређени већинским сунитима, што је утицало на то да унутар својих религијских учења, али и праксе друштвеног живота развију концепте прикривања и мучеништва. На идејном плану врло разнородни у односу на припаднике претходна два, салафистичка таласа, припадници „хомеинистичког џихадизма“ како га професор Фарес назива, ступају почетком 80-их година прошлог века на сцену глобалног џихада, подижући борбу на потпуно други ниво применом самоубилачких напада, о чему ће даље бити речи.

У бити стратегије шиитских џихадиста се налази иранска држава и њени ресурси, над којом су стекли контролу Исламском револуцијом из 1979. године. Као држава далеко већих демографских, економских, па последично и војних потенцијала у односу на Саудијску Арабију, те са далеко снажнијим историјским утемељењем, Иран је у плановима следбеника Хомеинијеве револуције требало да постане сила која ће на регионалном плану постати нешто попут Совјетског Савеза у доба Хладног рата – држава са којом директан рат неће бити могућ, а која ће извозити револуцију изван својих граница, користећи идеолошки сродне покрете у иностранству. Са том идејом, Иран је пресудно утицао на формирање покрета Хезболах у Либану и сличних организација које окупљају шиите у земљама Блиског истока, али се није либио да материјално помаже и џихадистичке организације настале на другим изворима, унутар сунитских заједница као што су Хамас и Исламски џихад, подижући тиме сопствени престиж у круговима радикалног исламизма на глобалном плану. За разлику од салафиста који су као свог примарног непријатеља 80-их година означили Совјетски Савез, па су сходно томе многи од њих ступили у тактичко савезништво са политичким западом, сам Хомеини је САД прогласио „великим сатаном“, дакле највећим противником, док су за Совјетски Савез и Израел остали називи „црвени сатана“ и „мали сатана“.

Ајсташад

Један од феномена који се последњих деценија доводи у тесну везу са џихадизмом свакако су самоубилачки напади. Иако је примера свесног жртвовања појединаца у рату било од када је света и века, те да готово да нема народа који не слави као хероје оне који су у одређеним ситуацијама са собом у смрт одвели велики број непријатеља (код нас је, рецимо, то Стеван Синђелић), масовна и организована примена самоубилачких напада је у историји представљала реткост. Чак су и добро познате јапанске камиказе на сцену ступиле 1944., на самом крају Другог светског рата, у фази када страни суоченој са девастирајућим поразом преостају тек очајничке мере. Унутар света ислама, први забележени случајеви масовних самоубилачких напада су се одвијали концем XIX века, у склопу антиколонијалне побуне становника провинције Аће, на северу данашње Индонезије[1].

На религијском плану, самоубилачки напад нема никакво оправдање, будући да је у исламу самоубиству најстроже забрањено, као и убијање жена, деце и ненаоружаних мушкараца, чак и у контексту џихада. Но, пошто тероризам по својој дефиницији представља оружје слабих, а тактика самоубилачких напада свакако представља еманацију тог феномена, није неразумљиво зашто су се најрадикалније џихадистичке групе одлучиле за примену те тактике у функцији своје борбе. У крајњој линији, самоубилачки напад је сурово ефикасан, пошто не постоји начин којим би безбедносне снаге спречиле напад терористе који се унапред помирио са губитком сопственог живота.

У најновијем добу, самоубилачке нападе као метод џихадистичке борбе уводе ирански шиити на почетку Ирачко-иранског рата. Тесно наслоњен на култ мучеништва који се међу шиитима негује, први самоубилачки напад биће спроведен 1980. од стране једног иранског борца, заправо дечака од свега 13 година, који се опасан гранатама подвукао испод ирачког тенка и дигао у ваздух, за шта ће од самог Хомеинија бити проглашен за националног хероја. Тактику ће веома брзо преузети шиитски покрети широм Блиског истока инспирисани иранском Исламском револуцијом, пре свега либански Хезболах, који ће од 1981. надаље спровести низ самоубилачких напада. У највећем нападу на касарну мировних снага у Бејруту 1983. двојица бомбаша самоубица су са собом у смрт одвели 241 припадника америчких и 58 припадника француских војних снага, уз шесторо цивила. По подацима које прикупља и обрађује Универзитет у Чикагу, од 1981. до 2016. је у свету спроведено преко 5.400 самоубилачких напада у којима је погинуло преко 55.000 људи, а преко 135.000 је рањено. Убедљива већина свих напада је спроведена на Блиском истоку и наслоњеним подручјима Јужне Азије, док је удеоно посматрано број напада у Европи веома мали, мада они добијају највећу медијску пажњу.

Бројни џихадистички покрети су око самоубилачких напада развили читав систем. Бомбаши самоубице пре самог напада снимају видео поруке у којима потврђују своју мотивацију и добровољност. Њиховим породицама се обезбеђује издашна материјална подршка и друштвено се уздижу унутар круга истомишљеника. Управо стога, поред радикално индоктринираних појединаца, међу починиоцима самоубилачких напада има доста и оних који се за тако нешто одлучују немајући другог начина да обезбеде материјално издржавање своје породице. Присутан је и феномен тзв. инстант-радикализације, где се млади муслимани одрасли на западу, који су водили веома секуларан живот типичан за велике европске градове, веома брзо радикализују и за свега неколико месеци прелазе пут од изласка у дискотеку до опасивања експлозивом, а тај феномен је посебно изражен код припадника других заједница који су верском конверзијом примили ислам.

Рађање новог џихада

Савремени џихадизам је своју организациону структуру створио у брдима Авганистана током совјетске интервенције у тој земљи на ободима Блиског истока 80-их година прошлог века. Наиме, војна интервенција Совјетског Савеза у циљу подршке локалном социјалистичком режиму је произвела масовну побуну становништва, којој се придружио велики број муџахедина из Саудијске Арабије и других држава Блиског истока. Управо из редова тих „авганистанских арапа“ ће израсти Ал-Каида, џихадистичка мрежа салафистичко-вахабистичких назора са глобалним амбицијама.

Вођене реал-политичким схватањима у условима Хладног рата, обилату помоћ муџахединима ће пружати Сједињене Америчке Државе, а њихово наоружавање и опремање ће се спроводити путем пакистанске војно-безбедносне службе и америчке Централно-обавештајне агенције (ЦИА). Бројна до данас објављена сведочанства говоре о томе да наоружавање муџахедина у Авганистану 80-их представља највећу операцију у историји ЦИА вредну више милијарди долара, коју су у приближно подједнаким износима финансирале САД и Саудијска Арабија. Муџахедини ће у брдима Тора-Боре стећи важно борбено искуство, додатно ће се идеолошки профилисати и организационо устројити, а један од најистакнутијих (и лично најбогатијих) међу њима, Осама бин Ладен, оформиће глобалну мрежу под називом Ал-Каида. То што је убрзо након победе муџахедина 1989. дошло до распада Совјетског Савеза, џихадисти су тумачили као божју благодат, попут оне коју су уживали у времену селафа, на почетку исламске експанзије, када су нејаким снагама правоверни муслимани сламали вишеструко надмоћније непријатеље. Сходно таквом схватању, следећи на реду биће други велики непријатељ са запада којег је неопходну срушити како би се отворио простор за обнову исламског калифата.

Почетком 90-их „авганистански Арапи“ на челу са Бин Ладеном одлазе из Авганистана, а пошто Саудијска Арабија није исказивала жељу да их прими на своју територију, уточиште налазе у Судану који воде исламисти Омара Башира и Хасана Турабија, да би се после експанзије идејно сродних Талибана 1996. вратили у Авганистан, одакле ће организовати терористичке нападе широм Блиског истока, закључно са трагичним нападом на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године.

Џихадистичка интернационала

Џихадизам по својој природи има глобалну димензију, јер подразумева борбу за стварање универзалне исламске државе. Међутим, имајући у виду значајне разлике у начину исповедања вере између припадника сунитске и шиитске школе ислама, затим нетрпељивост према суфистима, као и историјски терет етничких и других сукоба, разумљива је велика нетрпељивост међу појединим џихадистичким покретима, па и међусобне оптужбе за отпадништво и директни сукоби који на одређеним местима избијају.

Ипак, тековину новог доба представљају покушаји формирања тзв. џихадистичке интернационале, односно система узајамне сарадње како географски, тако и идеолошко-догматски веома удаљених организација, које спаја „само“ борба против заједничког непријатеља. Значајан искорак у том правцу начињен је почетком 90-их година прошлог века у Судану. Наиме, концем 80-их власт у Судану војним пучем преузима салафистичка групација на челу са Омаром ел-Баширом, које идеолошки усмерава Национални исламски фронт Хасана Турабија. Они ће се на власти одржати до данашњих дана, а Омар ел-Башир тренутно представља јединог активног шефа државе који је оптужен за геноцид пред Међународним кривичним судом. Хасан Тураби, на западу приман као истакнути исламски мислилац, поставља Судан као универзалног посредника и чвориште глобалног џихадизма. На територију Судана прима „авганистанске Арапе“ на челу са Осамом бин-Ладеном, а у престоници Картуму почевши од 1991. године организује конференције, на којима успева нешто што се сматрало готово немогућим – за истим столом окупља представнике свих релевантних и углавном оштро супротстављених џихадистичких организација, почевши од Ал-Каиде, преко Хезболаха, Хамаса, Исламског Џихада, Фронта исламског спаса из Алжира, иранске Револуционарне гарде, па све до изасланика Палестинске ослободилачке организације и појединих секуларних арапских режима. Унутар тог широког дијапазона џихадиста, нашло се место и за тадашњег реис-ул-улему Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафу Церићу, о чијим запаженим наступима у Картуму у својим књигама сведочи угледни британски новинар Роберт Фиск.

Тешко је дати коначан суд о томе колики степен сарадње међу џихадистима је успостављен као последица Турабијеве и сличних иницијатива, међутим чињеница је да од 90-их година прошлог века па на даље поред бројних сукоба, све чешће имамо и јасне примере координације, па и заједничке борбе џихадиста различите провенијенције. Током грађанског рата у Босни и Херцеговини, који је између осталог имао и карактер џихада, раме уз раме се боре салафистички муџахедини са борцима пристиглим из Ирана. По налазима америчких истражних органа, значајна подршка припадницима Ал-Каиде који су извели трагични напад на Њујорк и Вашингтон 2001. стигла је током припремних радњи из Ирана, а Техеран до данас представља важног финансијера палестинских (сунитских) покрета Хамас и Исламски Џихад. У исто време неке од најсуровијих борби Сиријског грађанског рата водиле су се између припадника Хезболаха и Иранске револуционарне гарде, те шиитских добровољаца из Ирака са једне стране, против салафиста из Нусра Фронта и тзв. Исламске државе.

Поред већ поменутог грађанског рата у Босни и Херцеговини, бројни оружани сукоби широм планете су од почетка 90-их имали џихад као једну од својих димензија и у њима су учествовале интернационалне јединице муџахедина. Мада је немогуће набројати све, довољно је навести перманентни сукоб у региону Кашмира, затим Сомалију, Алжир, Авганистан и Пакистан, Нигерију, Јемен, Ирак и Сирију, те руске федералне републике на Северном Кавказу. Џихадистичку борбу предводе бројне организације, од којих неке попут Ал-Каиде и тзв. Исламске државе имају глобалне претензије и унутар своје мреже поседују испоставе на различитим меридијанима, па све до оних које џихадистичку борбу комбинују са етничким и етно-сепаратистичким мотивима. Значајну улогу имају и покрети хибридног карактера, у које можемо сврстати Хезболах и Хамас, који унутар својих редова имају политичко крило у виду политичке партије исламистичких уверења, која наступа на изборима и учествује у раду како представничке, тако и извршне власти, али и војно крило које спроводи оружану борбу и терористичке активности.

Нови калифат

Најновију фазу у развоју џихадистичког покрета можемо сагледати кроз призму деловања тзв. Исламске државе Ирака и Леванта (ISIL), организације која уноси нову димензију како на идеолошко-догматском, тако и на плану практичног деловања. Настала на темељу џихадистичких покрета с конца 90-их година, тзв. Исламска држава добија на замаху у времену непосредно након америчке инвазије на Ирак 2003., тада још увек у оквирима Ал-Каидине глобалне мреже. Наиме, сломом режима Садама Хусеина дошло је и до крупних померања унутар ирачког друштва, у којем је кључну политичку улогу преузела већинска заједница арапских шиита, док су арапски сунити потиснути у други план, иако су у дугом трајању представљали горње друштвене слојеве, не само у периоду власти БААС партије, него још и за време британске доминације. Распуштањем ирачке армије и чистком унутар административног апарата, сунити махом насељени у западним провинцијама, потпуно су антагонизовани и гурнути у правцу радикализације, што се показало као плодно тло за екстремистичке покрете. Иако се у самој сржи покрета из којих је израсла тзв. ISIL заправо налазе искусни официри, обавештајци и чиновници режима Садама Хусеина, дакле људи који су већи део свог живота деловали у оквирима система заснованог на идејама арапског социјализма, они се заогрћу радикалним исламизмом чиме „ре-брендирају“ свој покрет, дајући му атрактивну универзалистичку, анти-колонијалну ноту.

Користећи се хаосом који је настао у Сирији, џихадисти тзв. ISIL 2014. спроводе снажан упад из западних провинција Ирака и до краја те године овладавају готово половином територије Сирије, уз трећину самог Ирака. Као претходницу својим јединицама, они по селима и градовима истока Сирије, насељеног већинским, а политички подређеним арапским сунитима, шаљу своје изасланике који проповедају управо она три циља савременог џихадизма који су формулисани 20-их година прошлог века – ослобођење, уједињење и обнову калифата. Уз велику помпу, они руше граничне прелазе између Ирака и Сирије, симболички бришући границе које су колонијалне силе наметнуле својим договорима, вештачки раздвајајући Арапе у срцу некадашњег калифата.

У својој војној тактици, џихадисти ISIL се у потпуности приклањају самоубилачким нападима. Карактеристичан пример за то представља освајање Мосула, другог по величини града у Ираку, који је 2014. пао у руке ISIL, упркос томе што га је бранило близу 30.000 припадника ирачке армије, док је у нападу учествовало десет пута мање џихадиста. Оптерећени фракцијским поделама и без функционалне заједничке команде, војници ирачке армије, иако добро опремљени, махом регрути младе животне доби, буквално су се разбежали пред налетима шехида ISIL-а који су се у џиповима пуним експлозива залетали на контролне пунктове армије на прилазима граду.

Освојивши велике просторе Ирака и Сирије, ISIL проглашава обнову калифата, мења своје име у Исламска држава (IS), а свог лидера Абу Бакра ел-Багдадија проглашава за калифу. У њиховом виђењу, пријемчивом за многе радикалне исламисте широм планете, исламски свет после 90 година поново добија врховни верски ауторитет који са пуним легитимитетом води џихад. Територија IS почиње да функционише као квази-држава са око 6 милиона становника у моменту највећег ширења, приходима од милијарду долара на годишњем нивоу и војском од 30.000 припадника. Бројне џихадистичке организације које су у практичном смислу израсле без непосредне везе са IS исказују јој лојалност, међу њима најзначајнији покрети са египатског Синаја, из Либије и са размеђе Авганистана и Пакистана.

Поред утемељења унутар заједнице арапских сунита из Сирије и са запада Ирака, те до одређене мере међу конзервативним Курдима, IS своју регрутну базу налази у иностранству, међу младим муслиманима рођеним у удаљеним државама Западне Европе, али и на пост-совјетском простору, па и у кинеском Синђијангу. Управо с тим у виду, IS развија моћну пропагандну машинерију, користећи до крајњих граница могућности интернета и друштвених мрежа. У својим промотивним спотовима и плакатима обилато користе мотиве из популарне младалачке културе попут филма и видео-игрица, подстичући феномен који је назван „џихад-кул“. У контексту те пропаганде ваља посматрати и посебно сурове методе егзекуције заробљеника одрубљивањем глава или спаљивањем, који су снимани и пласирани популацији жељној атрактивних, практично филмских сцена безочног насиља. Уосталом, и напад Ал-Каиде на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. не представља преломну тачку због близу 3.000 жртава на америчком тлу, већ превасходно због сцена обрушавања џамбо-џетова на иконичне куле Светског трговинског центра, које ће остати урезане у колективној свести генерација које долазе.

Уласком Руске Федерације у Сиријски грађански рат на страни легалне владе у Дамаску септембра 2015., уз синхроно дејство курдско-америчких снага на северу Сирије и ирачке армије са истока, долази до слома IS, која ће до краја 2017. бити сведена на свега неколико процената територије коју је контролисала на свом врхунцу. Но, као опасно налеђе IS остаје пропаганда намењена есктремизованим муслиманима на Западу, као и разрађени канали транспорта између Западне Европе и Блиског истока, који представљају велику безбедносну претњу у времену које је пред нама.

Правци развоја

Иако је тешко проценити на који начин ће се џихадистички покрети развијати у будућности, имајући у виду радикалне промене кроз које су прошли у свега неколико деценија иза нас, могуће је оцртати неке од комплементарних стратегија којима ће се користити уз класичан тероризам и оружану борбу. Прва од њих је тзв. економски џихад, који би се пре свега огледао у манипулацији кретањима на светском тржишту нафте, како би се нанела штета странама које се у датом моменту перцепирају као противници. Друга би био тзв. идеолошки џихад, који би представљао интелектуални уплив унутар академске заједнице кроз финансирање блискоисточних катедри и семинара на универзитетима, на којима се промовише ублажена и суштински искривљена слика о радикалном џихадизму, а која се потом прелива у стручне, медијске и политичке кругове, чиме се смањују капацитети за препознавање џихадистичке претње и борбу противу ње. На идеолошки џихад се тесно наслања и тзв. политички џихад, који представља повезивање џихадистичких група са доносиоцима одлука у државама Запада, који пак у сарадњу са њима улазе из тактичких разлога, имајући у виду претходно плански створену ублажену слику о карактеру и циљевима џихадиста. Важну димензију представља и тзв. обавештајни џихад, односно рад на инфилтрацији посвећених џихадиста унутар обавештајно-безбедносног апарата држава Блиског истока, али и других држава у виду преводилаца, експерата и сарадника на терену. Посебно опасну стратегију представља субверзивни џихад, који подразумева деловање унутар система непријатељске државе, под заштитом њених закона. По речима професора Фареса, 90-их година је у САД за џихадисте било сасвим изводљиво да 90% своје мреже изграде у оквирима универзитетских кампуса, слободно користећи расположиве ресурсе, док је тек последњих 10% активности на организацији терористичког напада спровођено у илегали. Коначно, важну димензију представља и тзв. дипломатски џихад, који представља настојање да се утиче на креирање спољне политике важних држава, која би се поклопила са циљевима џихадиста, а најбољи пример за то представља директна подршка САД-а муџахединима у Авганистану 80-их година.

Будући да политички ислам до данас остаје веома заступљена идеологија широм исламског света, за очекивати је и да ће џихадизам као његов најекстремнији појавни облик наставити да се развија. Томе у прилог иде и опште стање унутар друштава на Блиском истоку, које по Доминику Мојсију, аутору у стручним круговима веома цењене „Геополитике емоција“, карактерише колективни осећај понижења, условљен колонијалним и нео-колонијалним експлоататорским политикама Запада. Будући да тероризам по правилу представља метод којем прибегавају слаби и понижени, тешко је очекивати да ће терористичка претња утихнути све док опстају претпоставке из којих се изродила. Иако значајна већина муслиманске популација одбацује и осуђује терористичку праксу џихадиста, забрињавају подаци по којима постоји не тако мали проценат популације који оправдава починиоце најсуровијих терористичких напада, па тако по подацима из истраживања које је 2008. године спровео реномирани Галуп, преко 38% муслимана широм планете у потпуности или донекле оправдава терористички напад на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра 2001.

Имајући све то у виду, јасно је да никакав механички одговор на џихадистичку претњу, попут деловања обавештајних служби и безбедносног апарата, неће сам по себи бити довољан. Да би се изашло на крај са џихадизмом, кључно је деловање унутар исламског света, пружањем подршке и оснаживањем следбеника модернистичких праваца који имају снаге да се супротставе џихадизму на теолошко-филозофском плану, а дугорочно гледано нужно је напустити и превазићи политике које су свет ислама довеле у подређен положај. Докле год у исламском свету буде преовладавала култура понижења, многи појединци ће прибегавати џихадизму као одговору, ма колико погрешан он у својој суштини био.

[1] За мировни план којим је окончан сепаратистички покрет у тој непокорној провинцији, након чега су побуњеници положили оружје у замену за широку аутономију у склопу Индонезије, Нобелову награду за мир је 2008. добио бивши председник Финске Марти Ахтисари.