Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Џозеф Штиглиц, амерички писац, економиста и нобеловац, родио се 1943. године у Герију (Индијана). Економију је завршио 1964. године а докторску тезу одбранио на чувеном МИТ-у 1967. године. Био је Фулбрајтов стипендиста а део последипломских студија слушао је на Кембриџу. Веома брзо стекао је статус ванредног професора на Јејлу а затим и редовног професора на Принстону, Станфорду, Оксфорду и Колумбији. Као млад научник примљен је у Економетријско друштво, а касније у Америчку академију наука. Добитник је престижне „Џон Бејтс Кларк“ медаље која се сваке друге године додељује по једном америчком економисти млађем од 40 година. Највише светско научно признање Нобелову награду за економију (уз двојицу колега ) добио је 2001. године.
У јуну 1993. године амерички Сенат га је изабрао у Веће економских саветника, уз напомену да је председник овог већа био од 1995. године. Професионални ангажман наставио је у Светској банци (1997) у којој је био потпредседник и главни економски саветник. Ову институцију напустио је „у два корака“ и то: 1999. године када је поднео оставку на поменуте функције (и даље је био специјални саветник председника СБ – прим. аутора) да би 2000. године сарадња престала оног тренутка када је подржао антиглобалистичке демонстрације и покрете. Једно време од 2001. године саветовао је српску владу.
Штиглицово научно стваралаштво засновано је на „економији информација“, а шири друштвени ангажман на критици политике ММФ-а и Светске банке. Он је присталица тезе о „лошем управљању глобализацијом“ о чему је опширно писао у својој познатој монографији Противречности глобализације (2002). Касније је ово дело ревидирао и допунио уз истицање поднаслова Антиглобализацијa у Трамповој ери (2017). Из мноштва његових научних дела издвајамо она о Економији јавног сектора (2004, 2008, 2013), потом Слободан пад: Америка, слободна тржишта и слом светске привреде (2013), затим Велика подела: друштва неједнакости и шта да радимо са њима (2015), онда Евро: како заједничка валута угрожава будућност Европе (2016), Народ, власт и профит: прогресивни капитализам у доба незадовољства (2020) и др.
Захваљујући великом научном ауторитету, Штиглиц је стекао статус интелектуалца који је покренуо критичку дебату о глобализацији и њеним обележјима. Притом нема сумње да је глобализација феномен који има свој историјски континуитет и која је тангентално повезана с експанзијом капиталистичког начина привређивања. Међутим, оно што је последњих деценија уочено као проблем, и о чему Штиглиц говори и пише, јесте идеологија глобализма коју спроводе економски механизми којима се лоше управља, а што се последњих деценија на драстичан начин испољава, не само у државама Трећег света, него и на савременом Западу где је настала неолиберална глобалистичка доктрина. Отуда, иако није присталица политике протекционизма, Штиглиц исказује много разумевања за оне социјално-економске и политичке разлоге који изазивају снажне „антиглобализацијске импулсе“ на западној хемисфери (Брегзит, појава Трампа – прим. аутора). Управо на основама овакве измењене парадигме он промовише становиште о „алтернативној глобализацији“ као концепцији која може да води ка бољем и праведнијем друштву.
Предности глобализације
У првом издању капиталне монографије Противречности глобализације (2002) познати научник је писао о незадовољствима процесима глобализације у многим земљама у развоју, а која је посматрао с положаја главног економисте Светске банке. Реч је о оном делу света који обухвата 85 процената светског становништа и који остварује 39 процената светског дохотка. Као типичан пример наводио је незадовољства на која је наишао обилазећи државе Подсахарске Африке где се очекује експанзија становништва које би до 2050. године могло да нарасте до 2,1 милијарде, а што је скоро седам пута више у односу на данашње САД. У исто време вишевековна пљачка природних и људских ресурса овог региона достигла је такве размере да просечан становник тог дела Африке остварује свега 2, 5 процената дохотка по глави становника у односу на просечан доходак по глави становника у Сједињеним Државама.
Штиглиц овим примером најпотпуније описује „глобалну слику света“ у којем друштвене неједакости попримају фрапантна обележја (данас осморица супербогаташа имају колико 3,5 милијарди људи на планети – прим. аутора). Он такође указује да није искључиви проблем растућа неједнакост између људи с врха и дна социјалне лествице; за њега као аналитичара ових тенденција много је горе то што „великим деловима популације не иде како треба“, укључујући САД које су протеклих деценија биле највише оријентисане ка слободном тржишту.
Из свега наведеног намећу се следећа питања: У коликој мери су такви резултати последица глобализације? У коликој мери су били неизбежни? Да ли су поменуте тенденције последица лоших правила глобализације, или је реч о томе да су се поједине земље слабо исказале у управљању ефектима глобализације? Штиглиц у одговору на ова питања као кључни проблем уочава „лоше управљање глобализацијом“, а чији негативни ефекти не проистичу толико из процеса глобализације као таквог, већ пре свега из лоше вођених политика. Разуме се да он није апологета постојећих правила управљања глобализацијом (за која признаје да су делимично одговорна за повећање неједанкости), али указује да је чак и таква глобализација могла да буде од користи земљама у развоју.
Штиглиц у вези с овом тврдњом наводи експанзију светске привреде у другој половини 20. века која је допринела стварању „светске средње класе“, уз појаву стотина милиона људи који су изашли из зоне сиромаштва (само у Кини више од 800 милиона). Као аргументе у прилог „предностима глобализације“ нобеловац истиче и успехе у глобалној борби против заразних болести, потом напоре појединих међународних организација захваљујући којима је повећан просечан животни век у земљама у развоју, даље подизање свести о потреби заштите озонског омотача, затим унапређење владавине права која је свакако боља од „закона џунгле“ и сл. Ипак, без обзира на наведене позитивне показатеље глобализације, њен главни правац је изразито негативан у економском, социјалном и моралном смислу.
Пре свега, иако је донела одређене користи, глобализација је донела много мање користи од очекиваних. Уопштено, реч је о једном феномену који је умногоме прецењен. Наиме, реална слика света сасвим је другачија у односу на схеме „промотора глобализације“ у које је велики број људи изгубио поверење. О томе најсликовитије говоре масовни протести широм света, баш за време одржавања састанака који се одвијају под покровитељством „глобалне елите“.
Неопротекционизам
Подстакнут Брегзитом и избором Трампа за америчког председника, Џозеф Штиглиц је своје истраживање о противречностима глобализације допунио садржајем Антиглобализација у Трамповој ери (2017) где је детаљно објашњавао разлоге настанка новог протекционистичког покрета на савременом Западу, посебно у САД.
Његова основна хипотеза остаје непромењена и заснива се на ставу о „лошем управљању глобализацијом“ које је изазвало незапамћене друштвене неједнакости. Све то је угрозило живот средње класе, повећало стрес и у комбинацији са све мањим улагањима у систем здравственог осигурања, изазвало „пораст морталитета и оболевања средовечних белих Американаца нехиспанског порекла у 21. веку“, који у истој популацији у другим деловима света опадају. Када се овоме додају алкохолизам, употреба дрога и пораст броја самоубистава – као све израженијих социјалних деформација у САД – онда и не чуди податак да је до 2016. године очекивана дужина живота у овој земљи била у сталном опадању (Брукингсов панел о економској активности, 23–24. март 2017). У исто време постоје и они који се могу сматрати великим добитницима глобализације. Реч је о једном проценту мултимилијардера, као и растућој средњој класи у Кини и Индији. То свакако говори да се глобализација све више селила на Исток и да је као таква све више попримала незападна обележја (прим. аутора).
Мада нема никакве симпатије према Трамповој протекционистичкој оријентацији, Штиглиц подсећа да је „економска сегрегација“ у САД започела још осамдесетих година у „ери реганизма“, као и да је касније настављена током Клинтонове администрације и владавине Буша млађег, када је порез на капиталну добит износио свега 15 процената. Тако се догодило да најбогатији Американци плаћају мањи проценат пореза од својих прихода него они са знатно мањим примањима. По Штиглицу, све је то допринело општедруштвеној регресији, разбијању заједнице и последично стварању погодног амбијента за појаву „трампизма“ и обнову слогана „Америка на првом месту“.
Као један од битних разлога за појаву „трампизма“ као синонима за нови протекционизам, славни економиста истиче ефекте кризе из 2008. године, а коју је изазвала „разулареност финансијског сектора“. Тада је америчка влада посегла за мером „социјализације банкарских дугова“ под изговором да је реч о сувише великим банкама које не смеју да пропадну. Оно што се међутим мало зна јесте чињеница да је за прве три године „опоравка банака“ чак 91 проценат њихове добити отишао на рачун једног процента банкарске олигархије. Све то десило се за време мандата демократа који наводно воде рачуна о интересима радника. На неки начин овај модел спасавања банака примењен је и у остатку света, па су се као последица свега појавили протекционистички настројени политичари који сада настоје да популистичку реторику преточе у одговарајуће мере.
За читаоца Штиглицових анализа посебно је занимљив одељак под насловом Зашто ће нови протекционизам пропасти у којем на америчком примеру детаљно објашњава ризике једне овакве оријентације. Наиме, он најпре оспорава тезу о повратку производње у САД, поткрепљујући овај став чињеницом да је „глобално запошљавање у производњи у опадању“. Други разлог лежи у ефикасности тржишта у успону на пољу иновација, што овим земљама – попут Јужне Кореје – омогућава да овладају врло сложеним производним механизмима. Трећи аргумент који Штиглиц користи је мања продуктивност америчких радника која је, између осталог, последица алкохолизма, гојазности, коришћења опијата и других социјалних деформација. Чак и ако би се производња вратила на америчко тло, велико је питање како би изгледала имајући у виду поодмакле процесе аутоматизације и роботизације. Није безначајан и податак да је америчка привреда веома диверзификована и то на начин да је свега 8 процената радника запослено у производњи, а чак 80 процената у сектору услуга. Америчка привреда данас је тако структурирана да поједини спортски клубови запошљавају више људи него рударска индустрија. Према једној процени, соларна индустрија у САД већ сада запошљава двоструко више људи него индустрија угља. Штиглиц уз истицање и других аргумената указује на „апсурдност опседнутости производњом“ и препоручује да САД и друге развијене земље „омогуће транзицију од индустријског ка услужном сектору“, уместо јаловог враћања у прошлост.
Глобализација услуга
Штиглиц се у својим истраживањима противречности глобализације веома усредсредио на најважнију трансформацију светске привреде, а то је процес преласка с производног на услужни сектор економије. Отуда су нове друштвене противречности често последица ове фундаменталне промене, баш као и саме глобализације.
Посебно је занимљиво опажање о томе да је глобализација у услужном сектору другачија у односу на остале видове глобализације. Наиме, већина услужних делатности које исказују раст (образовање, здравство) обављаће се у местима где појединци живе, тј. они који управљају тим процесима обављаће своје обавезе у својим локалним срединама. Разуме се да ће бити изузетака, јер ће неке од тих услуга бити глобализоване (нпр. обрада података може се обављати у Индији, медицински туризам), али то ће бити ипак мали део глобалног БДП-а. У исто време урушава се модел привредног развоја заснован на производњи, модел који је омогућио смањење јаза између Азије и Запада. Можда је и то разлог због којег се под утицајем корона–кризе, чак и највеће светске привреде (попут кинеске) убрзано трансформишу и окрећу унутрашњем тржишту. Штиглиц упозорава и на још једну опасност о којој до сада није било речи, а то је појава монопола у новој економији којом доминира тржиште услуга. Због тога је улога државе у регулисању тог процеса веома важна. Ту је и процена о успоравању привредног раста у будућности у развијеним економијама, мерено концвенционалним критеријумима. По Штиглицу, реч је ипак о теми која је од другоразредног значаја у односу на питање начина расподеле добара једне земље. Све то будућност светске привреде чини веома неизвесном и магловитом.
Амерички економиста се у свом истраживању бави и фокусом будуће дебате о глобализацији где ће и даље најважније питање бити положај радника. Ова тема биће подједнако актуелна како у развијеним земљама, тако и у земљама у развоју. Мада заступа становиште о расту неједнакости као последици феноменалног развоја науке и технологије, Штиглиц предвиђа да ће бес због једне такве ситуације бити усмерен ка глобализацији као основном узроку драме савременог човечанства.
Алтерглобализација
Две су основне хипотезе које се препознају у Штиглицовим бављењем противречностима глобализације. Прва је она о лошем управљању глобализацијом и тим поводом критичком ставу о политици ММФ-а и Светске банке као симболима Вашингтонског консензуса, док је друга можда и значајнија теза о глобализацији која има потенцијал за повећање животног стандарда.
Из једног таквог полазишта веома су интересантне његове анализе о перспективама мултиполарне глобализације. По Штиглицу један од могућих сценарија је да ће мултиполарна глобализација 21. века створити конкурентнију глобалну сцену, ограничавајући тржишну моћ, нпр. мултинационалних компанија из развијених земаља. Овакав развој догађаја он не искључује ни у Америци и Европи, мада га сматра мало вероватним. Други сценарио је да мултиполарна глобализација 21. века неће радити ништа боље у корист обичног грађанина него што је то радила последњих година. Мада појаву Кине као конкурента у глобалној тржишној утакмици оцењује као повратак равнотеже глобализације, он не искључује могућност да се временом интереси кинеских поклопе с интересима западних корпорација, што ће изнова ограничити конкуренцију и повећати цене. Дакле, мало је вероватно да ће се у будућности кинески концепт глобализације знатно разликовати од досадашњег америчког модела.
Заступајући становиште о одрживој глобализацији, Штиглиц указује на проблеме који се појављују као препрека у остварењу овог циља. То је најпре потреба да се успоставе међународна правила којима би се регулисала глобализација, и у вези с тим, питање легитимности ових правила која морају бити усвојена на отворен и правичан начин. То свакако подразумева и реформу постојећих механизама управљања глобализацијом, односно веће учешће незападних земаља у расподелама добити од глобализације (Кина, Русија, Индија, Бразил и др).
За разлику од следбеника новог протекционизма који се појављују у САД и Великој Британији, и који се у основи залажу за преиспитивање и укидање важећих међународних правила и споразума о слободној трговини и др., Штиглиц заступа гледиште о томе да би управо Америка требало да буде покретач иницијативе за усвајање новог глобалног консензуса којим би се створиле претпоставке за праведнију глобализацију. Његов основни аргумент у овој полемици с протекционистима јесте онај о међународној економији која је повезана на безброј сложених начина. Једноставно савремени свет је, свиђало се то неком или не, свет глобалне међузависности. У таквом свету незамисливо је одустајање од трговине, али и није могућа борба против пандемија или тероризма која би била сведена на строго националне оквире. Штиглиц као актуелно наводи и питање климатских промена које су реалност због емисије штетних гасова из САД, Кине и других земаља, а које драстично утичу на живот људи хиљадама километара далеко. За њега је једно од горућих светских питања ширење пустиња у Индији и Африци, а што утиче на огромна миграциона кретања локалног становништва, као и положај пацифичких острвских држава које би могле да потону испод нивоа мора. Дакле, сва ова и слична питања захтевају осмишљен глобални приступ.
Да резимирамо: Штиглицов јавни и интелектуални ангажман претходних деценија био је посвећен критици постојећег модела глобализације, а његова капитална монографија о њеним противречностима у међувремену је постала угаони камен општепланетарне дебате о феномену који је обележио последњих неколико деценија међународне политике и економије. Штиглиц је у својим истраживањима доказао да су ММФ, Светска банка и трговински споразуми – као кључни инструменти глобализације, подстицали сиромаштво не само у земљама у развоју него и у најбогатијем делу света (САД и западноевропске државе), као и да је такво стање утицало на појаву новог протекционизма на савременом политичком Западу. Ипак, оно што га разликује у односу на класичне антиглобалисте јесте аргументација да је неопротекционизам у суштини проистекао из својеврсне идејне конфузије којој је без сумње знатно допринео главни ток глобализације. Отуда, за Штиглица кључна дилема није да ли нам је потребно више или мање глобализације, већ да ли је глобализацију могуће подвести под универзалну сагласност која би је учинила колико-толико праведнијом.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Кејс, А. Дитон, Морталитет и оболевање у 21. веку, Брукингсов панел, 23-24. III 2017; Џозеф Штиглиц, Глобализација и њене противречности. Антиглобализација у Трамповој ери, Miba Books, Београд 2018; Милорад Вукашиновић, Антиглобалистички ресет, КЦНС – Агора, 25. XI 2020.
Остави коментар