Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Џулијан Пол Асанж (Таунсвил, Квисленд, 3. јул 1971) аустралијски новинар, друштвени активиста и оснивач веб-сајта Викиликс једна је од најутицајнијих личности у савременом свету. Током 2010. године стекао је светску славу у време када је Викиликс објавио низ тајних података које је овом сајту доставила Челси Менинг, обавештајна аналитичарка америчке војске. Реч је о снимку америчког ваздушног напада у Багдаду, затим војним дневницима из ратова у Авганистану и Ираку, као и депешама које разотркивају стварне циљеве америчке дипломатије у многим деловима света. Због свега тога Асанж је стекао ореол „иконе слободног новинарства“, али и бројне непријатеље унутар моћног глобалистичког естаблишмента, што га је изложило незапамћеном политичком, судском и моралном прогону. Од 26. јуна 2024. године коначно је слободан човек после нагодбе о признању кривице коју је, уз посредовање аустралијског премијера Ентонија Албанезеа, постигао с америчким правосудним системом.
Занимљиво је да је читава операција његовог пуштања на слободу изведена у складу са најбољим традицијама „тајне дипломатије“ после вишегодишњих преговора у које су биле укључене највише личности Аустралије, САД и Велике Британије. Кључна личност ове кампање био је Стивен Смит који је почетком 2023. године стигао у Лондон као нови аустралијски високи комесар. Дипломатски извори указују на то да је управо он „одрадио лавовски део посла, схвативши целу ствар као лични задатак“. Подсетимо, Смит, који је у априлу 2023. године посетио Асанжа у енглеском затвору Белмарш, био је министар спољних послова у влади коју је предводио Кевин Рад, актуелни амбасадор у Вашингтону и такође учесник у преговорима.
Иначе, хронологија судског прогона оснивача Викиликса отпочела је маја 2012. године, када је британски Врховни суд донео одлуку да се Асанж изручи Шведској да би био саслушан у вези са наводима о сексуалном нападу. Већ у јуну исте године Асанж је ушао у еквадорску амбасаду у Лондону, а у августу му је ова земља одобрила политички азил. У децембру 2017. године добио је држављанство ове земље, али је тај статус изгубио у априлу 2019. године, када је у амбасади и ухапшен. Наредног месеца америчко Министарство правде подигло је 17 нових тачака оптужнице. После много перипетија пред лондонским судовима марта 2022. године је донета одлука о његовом изручењу Америци, која је преиначена у мају 2024. године, када је Виши суд у Лондону дозволио да се жали на одлуку о изручењу. У јуну 2024. године Викиликс је саопштио да се Асанж нагодио с америчким властима и изашао из затвора у Лондону у којем је био више година.
Након што је оснивач Викиликса ступио на аустралијско тло, професор Сајмон Џексон је операцију његовог ослобађања објаснио разлозима „политичког сентимента и притисцима јавности“. Све то омогућило је да се спроведе одговарајући правни маневар чији је исход било Асанжово пуштање на слободу. Тако је завршена правна сага дуга готово 14 година, која је покретала дебате широм света о слободи штампе и националној безбедности.
Свет у очима империје
Реакција америчких власти на појављивање Викиликс депеша била је ирационална. Истакнута владина и друга битна одељења, укључујући Конгресну библиотеку и Националну архиву САД, забраниле су приступ Викиликсу. У марту 2012. године Пентагон је направио аутоматски филтер за блокаду било какве електронске поште. Тужиоци Пентагона су покренули одговарајуће судске поступке, попут оног против Бредлија Менинга, редова прве класе и аналитичара обавештајних података САД. Мада је објављени материјал употребљаван широм света, занимљиво је да у америчкој академској јавности није наишао на одговарајући одјек. Штавише, утицајна Асоцијација међународних студија, која има 6500 чланова, отворено је у својим стручним часописима цензурисала депеше Викилиса, што је прворазредни скандал који је потпуно деградирао ставове научне заједнице, чије водеће структуре немају чак ни самосталност једног Њујорк тајмса који је, упркос разним облицима цензуре, ипак успео да објави стотинак депеша.
Већ смо истакли да су, упркос покушајима цензуре и настојањем моћних центара утицаја да минимизују ефекте објављеног, депеше објављене на сајту Викиликса изазвале међународне геополитичке потресе. Првенствено због тога, што је реч о тзв. примарним историјским изворима, на чије се објављивање некада чекало десетинама година. Дакле, реч је о правој посластици за историјску науку али и аналитичаре међународних односа, новинаре, писце и публицисте. Викиликс је подстакао и многе националне ауторе да се на основу објављених депеша посебно баве односом америчке спољне политике према њиховој земљи или региону. На основу овог материјала код нас је настало неколико изузетно занимљивих књига од којих је свакако најзначајнија она под насловом Викиликс: тајне београдских депеша коју је 2011. године написао Никола Врзић, а за коју је предговор написао Славенко Терзић, историчар и дипломата.
Занимљиво је да је сличне новинарске и истраживачке напоре објединио лично Џулијан Асанж, који је приредио књигу Досије Викиликс. Свет виђен очима империје САД која је преведена на српски језик 2016. године. Реч је о избору 18 анализа насталих на основу Викиликсових депеша, које се баве односом САД према Европи, Русији, Турској, Сирији, Израелу, Ираку, Ирану, Авганистану али и Јужноафричкој Републици, Латинској Америци, Карибима и Венецуели. Ту су и анализе под насловом Ратни злочини САД и МКС (Линда Пирсон) и Индексирање империје (Сара Харисон), као и огледи посвећени америчком односу према рату, тероризму, људским правима, диктаторима и сличним темама.
Досије Русија
Огроман број поверљивих депеша посвећен је анализи ситуације у Русији која је, у то време привидно партнерских односа с Америком, била предмет непрекидних анализа специјалистичких служби. Тако из „досијеа Русија“ сазнајемо да је извесни шпански судија Хосе „Пепе” Гринда Гонсалес казао извору у америчкој амбасади у Мадриду (јануар 2010. године) да у Русији, Белорусији и Чеченији није могуће уочити разлику између активности владе и организованог криминала. Гринда је дуго водио истрагу о руском организованом криминалу у Шпанији, која је резултирала хапшењем више од 60 људи. У документу из америчке амбасаде у Мадриду наведено је да није утврђено да ли је и у којој мери Владимир Путин повезан са руском мафијом и да ли контролише њене активности. Гринда је наводно рекао и да је бивши руски агент Александар Литвињенко веровао да руска обавештајна служба контролише организовани криминал у Русији, додајући да он лично његову тезу сматра тачном.
Из тада објављених поверљивих дипломатских депеша такође се могло уочити да је Вашингтон сматрао да је Путин вероватно знао да ће Литвињенко бити убијен 2006. године у Лондону, иако је Кремљ демантовао било какву умешаност у то убиство. У документу из америчке амбасаде у Кијеву, из децембра 2008, откривено је да је један моћни украјински бизнисмен, са везама са државним гасним гигантом „Гаспромом”, признао америчком амбасадору да је повезан са руским организованим криминалом. Америчке специјалистичке службе бавиле су се и „испитивањем Путинове радне етике“ пре свега због тога што „већина Руса и даље види Путина како води земљу“. Викиликс је цитирао депешу у којој се помиње став некадашњег министра одбране Гејтса који је приметио „како је руска демократија нестала, а влада олигархија коју воде службе безбедности“ (као да је у САД другачије – прим. аутора).
После руске анексије Крима и подршке Москве проруским регионима после државног удара 2014. године у Кијеву који су отворено подржали Американци, било је јасно да ће се неповерење између Москве и Вашингтона додатно продубити. Наговештаји свега тога могу се пронаћи у дипломатским депешама још из 2006. године, дакле много пре чувеног Путиновог говора на безбедносној конференцији у Минхену 2007. године. Наиме, повод за оштру дипломатску реакцију Москве био је наизглед баналан, а односио се на чланак који је под насловом Успон нулеарног примата САД објављен у часопису Спољни послови. У поменутом чланку аутори Кир Либер и Џери Џ. Прес су између осталог написали: „Када би САД покренуле нукеларни напад против Русије (или Кине) циљаним земаљама би остао само мали арсенал који би преживео – уколико би уопште било шта остало. У том тренутку, чак и релативно скроман или неефикасан систем противракетне одбране могао би бити довољан за заштиту од било каквих осветничких удара.“ На основу тога поменути двојац указује „на стрмоглави пад руског нукеарног арсенала“ и закључује да „први пут после педесет година САД стоје на прагу постизања нуклеарног примата“.
На овакву провокацију реакција Москве била је веома оштра, о чему сведочи дипломатска депеша амбасадора Вилијама Барнса. Наиме, у депеши коју је упутио из Москве тадашњи амерички амбасадор указује на речи Алексеја Арбатова, заменика председника Одбора за одбрану у Думи, који је ставове поменутог ауторског двојца окарактерисао „као полуслужбене изјаве“, имајућу у виду значај гласила Спољни послови које излази под окриљем Савета за иностране послове који је после Другог светског рата стекао статус „неформалне лабораторије америчке спољне политике“. Уопште, много пре кулминације украјинске кризе, у раздобљу од 2006. до 2010. године, више америчких тајних депеша је посвећено руским реакцијама на амерички концепт противракетне одбране у Европи, који је Москва с правом доживљавала као отворену претњу њеној безбедности. Овоме додајмо да је Викиликс 2013. године први објавио снимке Едварда Сноудена у Москви, који је стекао статус најспектакуларнијег америчког пребега после завршетка Хладног рата.
Досије Кина
Јануара 2009. године навршило се тридесет година од успостављања пуних дипломатских односа Америке и Кине. Тим поводом је тадашњи амбасадор Кларк Т. Рант сачинио депешу у којој је настојао и да прогнозира развој међусобних односа у наредне три деценије. Анализирајући пређени пут, он је подсетио на растућу кинеску међузависност у економији, глад за ресурсима, брзу модернизацију војске, демографске изазове, али и раст национализма. Све те околности будућност америчко-кинеских веза чине врло неизвесном.
Занимљиво је да амерички амбасадор као највећи изазов уочава кинеско грозичаво трагање за енергетским ресурсима, уз напомену да се кинески државни гиганти појављују као мегаинвеститори у Судану, Ирану, Казахстану, Венецуели, Анголи и Каспијском басену, дакле у зонама пребогатим нафтом и гасом. Растућа индустрија у Кини има и своју тамну страну која се огледа у драматичном повећању емисије угљеника и загађењу животне средине. Управо због тога Кина настоји да диверсификује своје енергетске потенцијале и улаже огромна средства у еколошки чисте изворе енергије. Ипак, тешко је у скоријем року очекивати неко побољшање, пре свега због експанзије градског становништва, што доводи до пораста броја оболелих од респираторних болести, а на селу до несташице воде која се усмерава у рад индустрије.
У будућем конципирању економске политике Кина ће морати да успостави баланс између раста продуктивности, потом потрошње урбаног становништва и све израженијих економских разлика. Тако амерички амбасадор наводи податак да око 200 милиона Кинеза живи с доларом дневно. Кина се такође суочава и са приливом бројне мигрантске радне снаге, чији се број креће од 150 до 230 милиона радника, а чији су услови рада на врло ниском нивоу. Реч је углавном о унутрашњим кинеским миграцијама из села ка развијеним приморским крајевима.
Амерички амбасадор упозорава у депеши и на раст кинеског национализма који је један од темељних стубова владавине комуниста још од времена Мао Цедунга. Као манифестације национализма наводи случајеве масовних демонстрација изазваних бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. године, изливе шовинизма након појаве јапанских историјских уџбеника 2004. године, односно промоције „независности Тибета“ у Француској уочи Олимпијаде у Пекингу 2008. године. Ипак, амерички амбасадор је 2009. године остао у дилеми да ли ће Кина у будућности бити регионални или глобални лидер. Коначно, из ове дуге дипломатске депеше коју је обелоданио Викиликс, издвајамо констатацију да ће питање односа према Тајвану бити највећи изазов у америчко-кинеским односима, јер је Кина веома осетљива на америчку стратегију подршке повећању „тајванског међународног простора“.
Досије Израел
Нешто више од седам дана након што је Џулијан Асанж пуштен из затвора у Великој Британији, чиме је окончао вишегодишњу правну битку, страница коју је основао Викиликс објавила је тајне документе израелског министарства информисања, односно обавештајне гране власти.
У објави на мрежи X, Викиликс је поделио тајни документ израелских обавјештајаца из октобра 2023. године у којем се, како тврде, спомиње израелски план о намерном протеривању цивила из Газе у Египат. Викиликс наводи да су израелске власти закључиле како би „таква стратегија донела дугорочно позитивне резултате“. План предвиђа процес у три корака који укључује успоставу шаторских насеља на Синају и отварање хуманитарног коридора, након чега следи изградња градова на северном Синају из којих неће бити повратка – написали су уз повезницу на читав документ.
Рат у Појасу Газе траје готово девет месеци, након што су терористи Хамаса упали у јужни Израел и у нападу убили 1139 људи, махом цивила, док су још 250 људи отели и одвели у Газу. Израелски одговор био је жесток и још траје, а израелске власти тврде да неће стати док не униште Хамас. У нападима израелске војске на Газу погинуло је 40 хиљада Палестинаца, од чега су 56 одсто жене и деца. Ту је и десетине хиљада рањених, због чега многе државе оптужују Израел за геноцид над Палестинцима.
Из раније објављених депеша Викиликса јасно је да су последњи догађаји део континуиране политике израелске владе која је, на пример, на подручју Газе за време инвазије 2008–2009. године извршила бројне ратне злочине који су документовани у тзв. Голдстововом извештају који је представљен у УН. Подсетимо, Ричард Голдстон је јужноафрички правник јеврејског порекла, који је био ангажован у Хашком трибуналу, а свој извештај сачинио уз помоћ многих организација за заштиту људских права. Израелска влада је бурно реаговала на овај извештај, а један од најважнијих елементата њене одбране се односио на то да Хамас наводно користи цивиле као „живи штит“. Додајмо је да је ову врсту аргументације усвојила и Обамина администрација која је тако отворено заштитила Израел од осуде у УН.
Белешке откривају да су израелски напади на Либан (2006) и Газу (2008–2009), здушно подржани од Бушове администрације, окончани неуспесима, односно да су Хамас и Хезболах поново ефективно наоружани. Уместо да ова чињеница води ка преиспитивању једне такве ратне политике, израелски званичници су још тада почели да размишљају о будућим ратовима. Тако једна од депеша садржи изјаву генерала Габија Ашкеназија који је истакао да „Израел у наредном рату не може прихватити никаква ограничења на ратовање у урбаним срединама“. Овоме додајмо да је мноштво Викиликсових депеша о безбедности Израела посвећено Ирану, уз бројне анализе његовог нуклеарног потенцијала. Викиликс је открио и много тајних акција које су САД и Израел извеле против Ирана. Новинарка Сејмур Хеш је написала како верује да су посебна мета ликвидација били научници повезани са тзв. иранским нуклеарним програмом. Занимљиво је да се Израел није устезао да на том плану сарађује с иранском терористичком групом Муџахедин-е-Халк. Асанжов сајт је цитирао и речи Меира Дагана, шефа Мосада, који је на једном састанку са Николасом Бернсом описао пет стубова израелске стратегије у односу на Иран: политички приступ, прикривене мере, борба против пролиферације оружја, санкције и промена режима силом „уз подршку демократских студентских покрета и етничких група (Азери,Курди, Балучи)“.
Београдске депеше
Како је Запад лобирао за независно Косово, да ли је Србија скривала Ратка Младића и остала најбитнија сазнања Викиликс je својевремено објавио у око 250 хиљада депеша. Највећи број односио се првенствено на однос Србије према тзв. независности Косова, уз напомену у једној од белешки из 2010. године „да Русима не сме бити дозвољено да верују да ће претња ветом деловати јер би они то искористили“. У питању је депеша америчког амбасадора у Француској Крега Стејплтона, написана 12. децембра 2006. године, која се односила на детаље о томе како су западне силе свим дипломатским средствима покушавале да издејствују „независност Косова“ и за то добију подршку Русије. Саветник француског председника је тада одговорио депешом о плановима Француске да убеди ЕУ да Србији понуди ССП без обзира на неиспуњену обавезу пуне сарадње са Хашким трибуналом, додајући да се брине због експлицитне претње Владимира Путина да ће уложити вето на резолуцију Савета безбедности Уједињених нација о Косову. У овој депеши која је означена као „тајна” преноси се да је један дипломата рекао да Запад треба да се припреми да делује и без Руса, као и да су САД одлучиле да Србији понуде Партнерство за мир као „подршку демократским снагама уочи избора” и да је „председник Борис Тадић направио добру основу за евроатлантску будућност Србије”.
Викиликс је пренео и промишљања америчких дипломата о будућности Српске православне цркве после смрти патријарха Павла и тежњама појединих владика да се црква прилагоди новом 21. веку. Тада је истакнуто да је нови патријарх Иринеј у разговору с амбасадорком Мери Ворлик нагласио важност Косова и затражио разумевање САД по том питању. Америчка политика је у то време била посебно усредсређена на скривање Караџића и хапшење Младића. Викиликсове депеше су нам откриле и детаљну информацију о томе да је акција хапшења Караџића уследила после једномесечног праћења мреже подршке, као и да су само три човека била упозната са током операције – тужилац Владимир Вукчевић, директор БИА Саша Вукадиновић и Мики Ракић, саветник председника Бориса Тадића.
У депешама које су писане од 2003. до 2010. године наводе се сукоби и неслагања између водећих политичара у земљи, где се нпр. Млађан Динкић жали на председника Србије Бориса Тадића који је описан као „харизматрични лидер” који је често неодлучан и политички бојажљив. У Викиликсовим открићима су се нашле и многе пикантерије које су показале огромну разлику између јавних ставова српских политичара и онога о чему приватно разговорају с америчким дипломатама. Ту је, примера ради, препорука председнику Тадићу „да јавно покаже своју посвећеност сарадњи са НАТО“ именовањем Здравка Поноша за начелника Генералштаба. С ове раздаљине је занимљива депеша која се односила на тадашњи став Србије и питање које је Међународном суду правде постављено после самопроглашене независности Косова, а које је постављено с намером „да се питање Косова помери из центра политичке сцене у Србији ка правном процесу који може да траје годинама, а што ће умањити домаћи политички притисак на владу. Када је реч о састављању тадашње владе, посебну пикантерију је представљало посредовање турске дипломатије у међумуслиманским споровима у Санџаку, чији је крајњи циљ била подршка влади коју је суштински саставио амбасадор Камерон Мантер.
Да закључимо: јавно објављивање америчких дипломатских депеша на сајту Викиликса изазвало је тектонске потресе у читавом свету, а посебно у Сједињеним Америчким Државама. Депеше су потврдиле оно о чему су проницљивији аутори већ говорили, а то је да је актуелна криза пре свега духовног и моралног карактера и да проистиче из главног тока идеологије глобализма. Данашњи политичари углавном су марионете скривених центара моћи, а одлуке које доносе не поседују елементарни демократски легитимитет. Италијански министар Фратини објављивање ових садржаја с правом је назвао „11. септембром светске дипломатије“, мислећи на потпуни губитак поверења у дипломатској комуникацији као закономерној последици „случаја Викиликс“.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.
Никола Врзић, Викиликс: тајне београдских депеша, Печат, Београд, 2011.
Џулијан Асанж, Досије Викиликс. Свет виђен очима имеперије САД, Albion Books, Београд, 2016.
Остави коментар