Едвард Херман – биографија интелектуалног барда

ЕДВАРД ХЕРМАН – БИОГРАФИЈА ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ БАРДА

Аутор: Милорад Вукашиновић

Једанаестог новембра 2017. године, у 92. години живота, у Филаделфији је  преминуо Едвард Херман, један од најцењенијих светских интелектуалаца. Родио се 7. априла 1925. године у породици јеврејског порекла. Његов отац Абрахам Херман био је фармацеут и по политичком опредељењу либерални демократа. Још у раној младости Едвард Херман се заинтересовао за истраживања у области економије – посебно финансија, а имао је и бриљантну педагошку каријеру. Био је професор емеритус на Вартоновој школи економије у Пенсилванији, као и на Аненберговој школи за комуникације на универзитету у овој америчкој држави.

Познаваоци његовог дела (попут Стефана Каргановића) истичу да „није био загрижени следбеник било које идеологије, али је несумњиво био човек левице, у најширем и пре свега морално ангажованом значењу те речи“. Каргановић с правом уочава да је „непоколебљиво устајао у одбрану понижених и увређених нашега времена, било да се радило о обесправљеним друштвеним слојевима, било читавим народима које све огољеније тоталитарни светски поредак колективно прогања, бестидно жигоше сопственим гресима и пороцима и бахато гура на саму ивицу историје, па чак и егзистенције“. Ова врста Хермановог интелектуалног опредељења била је основни разлог његове дугогодишње успешне сарадње са једним од највећих светских интелектуалаца, Ноамом Чомским. Врхунац њиховог заједничког ангажмана свакако је објављивање спектакуларне студије „Производња сагласности: политичка економија масовних медија“ (1988) у којој су прецизно приказали модел понашања савремених медија и медијске перформансе, чију окосницу чине следећи фактори: власништво, адвертајзинг, извори информација, оштра критика (флак) и суперсмисао (идеологија). У овој студији Чомски и Херман су показали на који начин економски интереси, или „тржишне снаге“ (market forces) прикривено и углавном неопажено усмеравају тон и садржај „вести“, и тумачење догађаја које јавност конзумира. Овде није само реч о поништавању једне професије (новинарске) него и о систематском подстицању корпоративних медија да у јавном простору гуше различита мишљења, што погађа саму срж западног „демократског процеса“. Актуелни догађаји у Америци (однос „дубоке државе“ према председнику Трампу) ову тезу недвосмислено потврђују.

У Хермановом стваралачком опусу веома важно место заузима књига „Политика геноцида“ (коаутор је Дејвид Питерсон). Један од најважнијих закључака ове књиге јесте да се „западна цивилизација“ развијала на темељима ужаса које је чинила урођеничким народима, по правилу обојеним народима на удаљеним местима. У Африци се одиграла трговина робљем што је свакако једна од најмонструознијих ствари у људској историји, а у Јужној и Северној Америци је извршен геноцид огромних размера: Индијанци су готово у потпуности збрисани, деведесет и више процената урођеничких народа Јужне и Северне Америке је истребљено. То су истински геноциди. Али, разуме се, ако читате уџбенике на Западу ви то нећете моћи да прочитате. Важност књиге „Политика геноцида“ је и у томе да у аналитички простор уводи кључну разлику између „вредних и безвредних жртава“. Сетимо се само начина на који су корпоративни медији различито вредновали жртве терористичких напада од 11. септембра у САД-у, од жртава у сличним терористичким нападима у другим деловима света. Поједностављено, „вредне жртве“ увек су оне које потичу из националних заједница или друштвених група које су корисне за реализацију политичких и економских интереса Запада. У овом истраживању Херман и Петерсон указују на „ситуациони  морал“ западне политичке и економске класе, која не преза ни од манипулације појмовима који би у моралном, чињеничном и правничком смислу морали да имају апсолутно и једно значење. Разуме се, овде је реч о манипулацији појмом „геноцида“. У студији „Политика геноцида“, на примеру стварних дешавања између априла и јула 1994. године у Руанди, показано је колике су могућности манипулације и тако осетљивом темом, где се методом „производње сагласности“ путем корпоративних медија ствара таква искривљена представа о догађајима, у оквиру којих су  стварне жртве приказане као извршиоци „геноцида“.

Ова врста сазнања била је основа за можда највреднија истраживања Едварда Хермана усмерених ка систематској демонтажи „званичног наратива о догађајима у Сребреници“. На једном месту проф. Херман је сребреничка дешавања назвао „највећим тријумфом пропаганде на крају 20. века“. За критичко преиспитивање „званичног сребреничког наратива“ од прворазредног значаја било је појављивање извештаја Сребреничке истраживачке групе (2005) на десетогодишњицу трагичних догађаја.  Појављивање овог извештаја изазвало је праву констернацију на политичком западу, првенствено због сјајно укомпонованог тима стручњака који су интердисциплинарним приступом указали на многе рупе „званичне верзије“. На темељима овог извештаја настала је још једна убојита студија под насловом „Сребренички масакр, чињенице, контекст, политика“ коју је написао са Филипом Корвином, Џорџом Богданићем, Џонатаном Рупером, Мајклом Манделом, Џорџом Самуелијем и Филипом Хамондом. Угледни новинар и медијски експерт Биљана Ђоровић указује да је реч о студији која „разара мит о Сребреници као парадигми српског зла и испитује контекст и опште и војне околности које су условиле пад Сребренице“. Ово истраживање се посебно бави улогом Хашког трибунала и УН у промоцији „званичног сребреничког наратива“, али и посебно перцепцијом западне јавности о догађајима на простору бивше Југославије, у функцији подршке политици неограничених војних интервенција.

Професор Херман је имао веома критички однос према Хашком трубуналу. Позивајући се на радове својих сарадника, пре свега Ханса Крохлера, аустријског правничког ауторитета, истицао је да је начин његовог формирања од стране Савета безбедности УН-а „нелегална операција“ и да је реч о „суду који је креиран суштински од стране НАТО-а, САД-а и Немачке, како би чувао њихове интересе“. Други важан Херманов сарадник, на којег се често позивао, је канадски професор права Мајкл Мендел, који је у својим књигама убедљиво показао „да су ратови САД-а против Југославије, Авганистана и Ирака, као и институционални апарат који им је дао правну подршку (МТБЈ и УН), направили травестију од права и вратиле свет на закон џунгле“.

Херман се у бројним интервјуима често позивао на један од најважнијих Менделових ставова да је реч о антисрпском трибуналу. Наиме,  када год је НАТО-у била потребна нека „правна“ подршка, био је ту Трибунал. Према мишљењу Едварда Хермана врхунац овакве улоге Хашког трибунала била је 1999. година, када је у време нелегалног бомбардовања СРЈ, тадашњи главни тужилац Луиз Арбур подигла оптужницу против Милошевића и још троје високих српских функционера. На тај начин Трибунал је задовољио потребе НАТО пропаганде и, према Херману, постао „колаборатор у ратним злочинима“.

Веома је занимљиво да су радови овог врхунског интелектуалца у САД-у углавном игнорисани од стране најутицајних медија. Добар пример је судбина његове књиге „Права мрежа терора“ у којој је описао начин на који је произведен систем фашистичких држава у Латинској Америци. Књига је била одговор на књигу Клера Стерлинга „Мрежа терора“. Издавач Херманове књиге је послао шест примерака „Њујорк тајмсу“ и они су за сваки појединачни примерак тврдили да су га изгубили, тако да овај рад никада није приказан у овом листу, док је Стерлингова књига, заснована на лажима, која окривљује Совјетски Савез за светски тероризам, добила два приказа и огроман публицитет. На сличан начин су прошле и публикације других аутора које су бацале другачије светло на узроке рата у Југославији. Професор Херман је често говорио о „перфекцији пропагандног модела на Западу“ где је успостављен систем „политичке коректности“ чији је праксис „љупко тоталитаран“ (израз проф. др Срђе Трифковића).

Професор Едвард Херман је много задужио светску интелектуалну јавност. Његовом смрћу Србија је остала без великог пријатеља, а свет без једног од најпроницљивијих посматрача и критичара друштвене стварности. Био је несумњиви предводник једног светског интелектуалног покрета и противник „глобализације безумља“.

ЛИТЕРАТУРА:

Едвард Херман, Дејвид Питерсон, Политика геноцида, Круг комерц, Београд 2010; Едвард Херман, Масакр у Сребреници. Докази, контекст, политика, Историјски пројекат Сребреница, Београд 2011.