Аутор: Богдан Кукић, економиста
У постиндустријском добу, приходи урбаних средина не заснивају се више на парним машинама или бирократским таксама и другим конвенционалним начинима пуњења буџета – напротив, све је израженија тенденција да се привреде таквих средина заснивају на културној понуди, а да она истовремено зависи од богатсва традиције са једне и гео услова са друге стране. Имајући у виду потребу праћења трендова у глобалистичким околностима пословања које намеће светско и регионално тржиште, јасно је да Нови Сад стратегијски и концептуално мора одабрати овај пут и искористити сваки од потенцијала и компаративних предности, како не би каскао за градовима у региону и постао црна рупа на економској, културној и свакој другој мапи.
У научним круговима, посебну пажњу добио је концепт који негују словеначки градови у алпском региону, као и италијанске варошице, а које су уз помоћ ПР служби, маркетинг стручњака и квалификованих познавалаца уметности, уз непосредно учешће локалних власти, успели не само да брендирају локалне и до тада анонимне ствараоце, већ да их представе ширем туристичком аудиторијуму и од њих забележе значајне приходе, као и да за релативно кратко време вишеструко унапреде своју репутацију и понуду коју нуде и тако се сврстају у ред традиционалних туристичких дестинација.
Из тог угла, треба узети неколико параметара и опипљивих, по критеријуму исплативости, опрваданих аргумената која би традиционално интерна туристичка организација Новог Сада могла представити како домаћем тако и интернационалном тржишту:
Немали број стваралаца из области књижевности, ликовне културе, вајарства који представљају локалне симболе, укључујући и анегдоте, митове и урбане приче везане за њихово стваралаштво, друштвене и политичке околности у којима су живели и њихове особености, као и особености периода у којем су деловали.
Романтичарска архитектура аустроугарског стила, која је аутентична и представља истовремено и туристчки потенцијал.
Дух мултикултуралности који се уклапа у прототипе туристичких дестинација широм Европе и који се издваја по аутентичности у мору типичних, стереотипних и монолитних понуда, што јесте одлука глобалистичке ере.
Градске власти предузимају напоре како би Нови Сад од провинцијске средине и паланачког амбијента, напредовао, еволуирао и достигао критеријуме, норме и постављење услове, како би постао конкурентан на ширем плану.
У туристичко-економском комплексу Новог Сада, у својеврсном „јинг-јанг“ феномену, неопходно је направити истанчан и строго дефинисан баланс између традиционално-романтичарског (Лаза Костић, Ђура Јакшић) и урбано-модерног, пре свега оличеног у Егзит фестивалу као доминантном представнику овог духа, али и у другим, донекле мање популаризованим фестивалима и дешавањима.
Нови Сад има не само потенцијал, него и историјску шансу и прилику да економским, музичким, културним и гастрономским садржајима постане доминантан у све израженијем тренду развоја дунавске регије и све интезивнијом облику повезивања и уже сарадње дунавских градова.
Највећи део тих активности припада Туристичкој организацији Новог Сада, али и самом цивилном сектору, нажалост још увек недовољно едукованог, стимулисаног и агилног у овој сфери деловања.
Ипак, постоји низ позитивних примера, који су успели да изграде адекватну репутацију и који су постали регионално и шире препознати, а у сарадњи или под директном контролом ТОНС-а:
- Фестивал уличних свирача, аутентична и јединствена манифестација, која уноси колорит и живост у новосадске улице уз прекопотребну друштвену поруку и ноту одговорност
- Тамбурица фест, који на идеалан начин комбинује комерцијални и уметнички аспект, традиционални елемент културе и модеран, европски, дунавски приступ
- Низ гастрономских фестивала (пасуљијаде и слично)
- Бројни програми у Културном центру Новог Сада
- Џез фестивал, као музичка компонентна која додатно обогаћује туристичку понуду града
- Стеријино позорје и низ других театарских и других понуда из сфере глуме
- Атрактивне локације за филмове, који су коришћени у претходном периоду
Незабилазни део туристичког потенцијала Новог Сада је и Фрушка Гора, чији највећи врх Црвени Чот, достиже висину од 539 метара, она је ипак за све Новосађане планина. Међу најзначајнију културну баштину Фрушке горе убрајамо српске православне манастире: Крушедол, Гргетег, Старо и Ново Хопово, Врдник, Јазак, Велика Ремета, Мала Ремета, Беочин, Раковац, Ђипша, Привина Глава, Кувеждин, Петковица, Бешеново и Шишатовац. Такође Фрушка гора је позната и по својим излетиштима као што су: Стражилово, Главица, Поповица, Иришки венац, ТВ торањ, Змајевац, Бранковац, Андревље, Осовље, Лежимир, Летенка и Тестера. Затим бање Врдник и Сланкамен . За све љубитеље вина незабилазна места која требају да посете су 3 центра за производњу вина: Ириг, Сремски Карловци и Шид. На гласу су следећа вина: ризлинг, бермет, франковка, мерло, гаме, вранац, португизер, аусбрух…
Када се прича о културно туристичком потенцијалу, који се може уновчити, не смеју се заборавити ни чувени салаши, који одишу духом војвођанске прошлости. Међу салашима, који се могу посетити, уколико туристе интересује овакав вид туризма су: Салаш 137, Пајин салаш, Бркин салаш, Митин салаш, Цвејин салаш, Етно кућа и сл.
Такође оно што се треба напоменути да је град Нови Сад проглашен у топ 10 дестинација у Европи за 2016. годину и да је град кандидат за Европску престоницу културе 2021. гоине.
Чињеница је да су потенцијали Новог Сада још увек већи од нивоа реализације и степена искоришћења, али је неопходно уочити напоре градских власти, институција и организација у циљу даље експлоатације могућности и коришћења онога што је потенцијално искористиво.
Економски потенцијал Дунава
Дунав је, након Волге, друга најдужа и друга водом најбогатија река. Иако не највећа, сигурно је најзначајнија европска река и представља европски саобраћајни коридор 7. Дунав је, својим током део трансевропског пловидбеног система Дунав-Рајна-Мајна, који спаја исток и крајнји запад Европе. Овај трансевропски пловидбени систем је дугачак чак 3504 км, и својом дужином спаја Северно море са Црним морем.
Дунав настаје у Шварцвалду од својих изворишних кракова Брег и Бригах, код града Donaueschingena, Немачка. Дунав је дугачак 2850 км, протиче кроз неколико главних централноевропских градова, пре него што се улије у Црно море.
Кроз историју био је једна од најзначајнијих граница дуж европског дела Римског царства. Данас река протиче или чини границу између 10 држава, а то су редом од извора према ушћу: Немачка ( 7,5% ), Аустрија (10,3% ), Словачка ( 5,8% ), Хрватска ( 4,5% ), Србија (10,3%), Бугарска (5,2%), Румунија (28,9%), Молдавија (1,7%) и Украјина (3,8%).
Кроз Србију, Дунав тече у дужини од 588 километара, од Бездана до Прахова. Плован је целим својим током, док му се у Србији уливају Драва, Тиса, Тамиш, Велика Морава и Тимок и Нера.
Када се све ово узме у обзир, Дунав представља огроман потенцијал за развој Србије, па самим тим и Новог Сада. Најзначајнији утицај Дунава за економски развој Србије, па самим тим и Новог Сада, се може сагледати кроз неколико поља и то: кроз пловидбену инфраструктуру и транспорт, затим обновљиве изворе енергије, као вода за пиће, наводњавање земљишта, унапређивање туристичке понуде Србије, развој риболова…
Србија је у погледу богатства са сопственим водама, релативно сиромашна, али зато има огромне количине транзитних вода, које Дунав са својим сливом уноси у Србију. Самим тим то намеће потребу, за паметним управљањем са тим непроцењивим ресурсом у циљу свеобухватног привредног и друштвеног развоја.
Обновљиви извори енергије
Обновљиви извори енергије у свету, а поготово у Европи, играју све значајнију улогу, пре свега јер је то чиста енергија и због последице да се очекује да ће у скоријој будућности нестати нафте. Систем Ђердап који је инсталиран на Дунаву , представља највећег произвођача хигроенергије у Југоисточној Европи. Систем Ђердап чине две хидроелектране на Дунаву и то Ђердап 1 са снагом од 1026MW и Ђердап 2 са снагом од 270MW.
У погледу Ђердапа, инсталираног на Дунаву, он задовољава 22% националних потреба за енергијом. Укупна инсталирана снага у оквиру ЕПС-а је 7190 MW, ако не рачунамо снагу термоелектрана на територији Косова. Дакле, укупна снага система Ђердап чини 18% укупног електроенергетског потенцијала Србије, односно 54% хидроенергетског потенцијала.
Наводњавање земљишта
Србија је на последњем месту у Европи по проценту наводњавања обрадивог земљишта. Укупна површина обрадивог земљишта за наводњавање је 3,6 милиона хектара, од тога се наводњава непуних 4%, мада стручњаци за ову тему истичу, да је стварни проценат још мањи. Од ове количине земљишта које има могућност да се наводњава на простору и око дунавског слива од наведене количине земљишта тај проценат је преко 60%. Проблем са навдоњавањем дуго је присутан и многи пројекти нису реализовани. Тако је нпр. пре пар година био договорен кредит са Светском банком од 800 милиона долара, а Србија је могла да повуче свега 5% за пројекте за које је имала документацију, па је тај кредит на крају угашен. Ово није јединствен случај, са друге стране често су прављене стратегије, које у пракси никада нису ни почеле да се реализују. Главни проблем је што сваке сезоне у време кад је пуна вегетација, има мање падавина, па се усеви због тога суше. Слабији приноси по хектару директно утичу на приходе пољопривредника, извоз житарица и сл. У Европи теже да у таквим условима реше проблем, па се припремају за суше, што код нас није случај, па сходно томе може да се каже да немамо свест о наводњавању.
Канал Дунав-Тиса-Дунав, који се налази на подручју Војводине, између река Дунава и Тисе, је јединствен систем канала против поплаве и за наводњавање, такође погодности овог канала се могу користити и за пловидбу, лов и риболов. Канал Дунав-Тиса-Дунав се протеже у дужини од 929 км, а могућност пловидбе каналом је на 664 км. Канал омогућава наводњавање за 50 000 хектара земљишта и исушивање на 700 000 хектара. Једна од најзначајнијих грађевина на каналу је брана код Новог Бечеја на Тиси, преко које се регулише водостај и наводњавање око 300 000 хектара земљишта у Банату.
Превоз робе
У Европи је веома развијен речни саобраћај, првенствено због високе рентабилности речног саобраћаја, која је могућа захваљујући мањој потрошњи горива у односу на друге транспорте. Речни транспорт троши свега 17% горива у односу на друмски и 50% у односу на железнички саобраћај, за исту дужину пређених километара, што за саму последицу има његову велику економичност. Такође, одржавање инфраструктуре је далеко јефтиније у односу на друмски и железнички саобраћај.
Најгушћи речни саобраћај у Европи је на Рајни, јер она спаја индустриски најразвијеније земље Европе и он износи чак 100 милиона тона годишње, док је тај исти транспорт на Дунаву износи око 7 милиона тона. Развитку речног транспорта у великој мери доприноси направљени канали, као што је Дунав-Рајна-Мајна. Канали не само што допуњују пловну мрежу појединих земаља, већ и повезују пловне мреже појединих река, језера, мора. Дунав преко овог канала Дунав-Рајна-Мајна омогућава Србији, па самим тим и Новом Саду излазак на Црно море и Северно море. Још једна битна погодност речног саобраћаја је и безбедност у погледу оштећења робе, што је посебно погодно за превоз опасног или осетљивог терета, јер у воденом саобраћају се елиминише могућност оштећења проузроковано могућим рупама на путевима. Такође у погледу речног транспорта поред мањих трошкова за гориво и одржаваље инфраструктуре, мања је и потреба за радном снагом. Ове све карактеристике су посебно погодне за превоз тешких и расутих терета. Захваљујући ниским трошковима и масовности, речни саобраћај заузима релативно стабилно и значајно место у саобраћајном систему развијених земаља
У развијеним земљама, највеће учешће у структури превоза робе речним путем имају камени угаљ, кокс, руда, дрво, све врсте житарица, нафта, гас. Најзначајније луке у Србији за превоз робе су Београд, Панчево, Смедерево, Прахово и Нови Сад. Нови Сад последњих година са променом менаџмента је значајно увећао количину превезене робе.
Туризам
На 37. генералној скупштини Дунавске туристичке комисије закључено је да ће у будућности у Подунавским земљама неки од најпопуларнијих видова одмора бити бродски, бициклистички и кампинг туризам.
Прогноза је и да ће до 2020. крузинг бизнис бити водећи на планети у индустрији туризма. Због великих потенцијала за развој наутичког туризма у овом региону, у изразито перспективне пројекте спадају они који за циљ имају развој и комерцијализовање наутичких производа: марина, као и „речних крузера“.
Кад се говори о речном туризму, највећи део тржишног колача одлази на кружна путовања кроз већи број Европских земаља. По путовању речним крузерима, Дунав је најпопуларнија река, чак испред Нила, Јангце, Мисисипија и свих других Европских река. Оба паневропска река у Србију улази на самој тромеђи са Мађарском и Хрватском, а кроз Србију, Дунав свој ток почиње кроз живописну војвођанску равницу и националне паркове “Фрушка гора” и “Ђердап”, затим Апатински рит, Карађорђево, Петроварадинско-Ковиљски рит и Делиблатску пешчару. Значајан потенцијал представља близина археолошких налазишта, као што су: Неолитска – Старчево, Винча, Лепенски вир; Римска – Римски друм на Ђердапу, Виминациум, Трајанова табла и многа римска утврђења.
Туристичку атракцију представљају и подунавски градови и места са бројним културно-историјским споменицима, као и богате музејске збирке у Музеју Војводине у Новом Саду, у народним музејима Зрењанина, Вршца, Панчева, градским музејима Суботице и Сомбора, као и Музеју Срема у Сремској Митровици. Цео ток Дунава кроз Србију, обилује богатим културно-историским наслеђем и духовно стваралаштвом: Срба, Мађара, Словака, Румуна, Русина, и других.
Крстарење Дунавом кроз Србију, незаборавно сећање на туристе могу да оставе и средњевековне тврђаве. Попут тврђаве у Петроварадину, Београду, Смедереву и Голубачка тврђава. Многи туристи сматрају Голубачку тврђаву нјајлепшим средњевековним спомеником на целом току Дунава.
Дунав је најпопуларнија река на свету за речна крстарења, те представља велики туристички потенцијал Србије, са два највећа градска центра у Србији на својој обали – Београд и Нови Сад. Поготово Нови Сад илисрпска Атина са својим богатим културним садржајем има шта да понудистраним туристима на крстарењу кроз Србију.
Ако Београд или Нови Сад упоредимо са сличним градовима у Европи, тек тад можемо да увидимо колико је потенцијал речног туризма у Србији слабо искоришћен. Тако нпр. Словачка пресстоница Братислава, која је значајно мања од Београда, у њу годишње речним туризмом стигне 150 000 људи, док северни сусед Мађарска , која има свега 100 километара пловног пута Дунавом, прими 400 000 туриста. Србија иако има, све природне и културно-историске предиспозиције, па чак скоро 6 пута већи ток Дунава од Мађарске, годишње прими испод 100 000 туриста.
Ипак последњих пар година, видљив је пораст туриста, али сама Србија треба да осмисли нове туристичке аранжмане, да уради више на самопромисању. Званичан циљ владе Србије је да до 2025. године повећа обим промета са 5,5 милиона тона робе на годишњем нивоу на 8,5 милиона, а број путника са 74.000 на 174.000. Потези који могу допринети ка остварењу тог циља је представљање на туристичким сајмовима у Европи, као што је био случај ове године на сајмовима у Утрехту, Штутгарту, Истанбулу, Лондону, Софији, Букурешту, Београду, Берлину и Москви.
Посебан успех забележио је филм „Дунав у Србији – 588 утисака“, који је на Сајму туризма у Берлину у оквиру којег се одржава веома цењени интернационални фестивал туристичког филма освојио друго место и „Сребрну звезду“ у категорији „Туристички филм“ у конкуренцији 1.500 филмова из 42 земље.
Остави коментар