Емануел Макрон и идеје о јачању европске безбедности

Аутор: Др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије

Емануел Макрон је више пута од 2017. године, а посебно од доба председавања Француске Саветом министара ЕУ, изразио потребу за јачањем европске безбедности без ослањања само на Сједињене Америчке Државе. Ова тема пролазила је кроз различите фазе и чинило се да нестаје са европске агенде, све док на америчким изборима није победио Доналд Трамп. Иако се ова идеја актуелизује од почетка 2025. године, ипак у свету где се догађаји одигравају убрзано, потребно је подсетити да је и она део његове визије сувереније и независније Европе у погледу одбране, чије назнаке видимо и у току председничке кампање за изборе 2017. године. Макронова позиција у овом контексту има корене у промени безбедносне архитектуре и геополитичким забринутостима које је проузроковао рат у Украјини, али и у француској посебности и вишедеценијској комплексној релацији Француске и САД, као и Француске и НАТО. Пораст глобалних изазова које обухватају и тероризам и регионалне кризе, као и оне области за које НАТО и САД не показују довољно интересовања, а Француској и Европи су приоритет, отварају питања која се најчешће колоквијално усмеравају ка тзв. европској војсци, али она обухватају шири аспект безбедности која тежи реформи и примени нових идеја у контексту европске аутономије и безбедности.

Главни аспекти Макронове визије за јачање европске безбедности обухватају појмове стратешке аутономије Европе, улоге НАТО и комплементарности са европском одбраном, европске одбрамбене пројекте, јачање европске војске и капацитета за распоређивање, спољну политику и посвећеност Европе глобалним претњама.

Појам стратешке аутономије у срцу је Макроновог размишљања о европској безбедности. То имплицира да Европа мора бити у стању да доноси одбрамбене и безбедносне одлуке независно од САД, посебно у суочавању са глобалним питањима у којима се амерички и европски интереси разилазе. Из ове перспективе за ЕУ је пресудно да развије сопствене снаге за одвраћање, да ојача војну сарадњу између чланица ЕУ и да се афирмише као аутономни стратешки актер у свету. Значај јачања европске одбрамбене политике кроз иницијативе као што су PESCO, Европски одбрамбени фонд и оснажена сарадња између држава чланица мере су које воде ка изградњи независних европских војних капацитета.

Ово не значи да САД и НАТО остају без својих улога, већ је Макронова визија њихова комплементарност са европском одбраном. Макрон се у својим досадашњим изјавама не залаже за раскид са НАТО, већ за прилагођавање улоге НАТО новој геополитичкој реалности. У овом контексту, наглашава се комплементарност, а не супституција за НАТО. Ово чак подразумева и НАТО јачање као стуба европске безбедности, али са више европске иницијативе.

Концепт “европске одбране” Емануела Макрона подразумева развој идеје о европској одбрани која би укључивала заједничке војне и безбедносне акције, дакле унапређење заједничких одбрамбених структура унутар ЕУ, јачање обавештајне сарадње, аутономне пројекције и одбрамбене способности. Европски одбрамбени пројекти и иницијативе, као што су Европске снаге за брзо реаговање, начин су на који Макрон настоји да успостави европске механизме за управљање кризама и колективну одбрану, независно од искључивог ослањања на САД.  Стварање заједничких војних капацитета који би омогућили брз и независан одговор на претње јесу оквир који подразумева и јачање сарадње са Немачком и другим европским партнерима. Немачка је кључни стратешки партнер Француске у постизању ове визије снажне европске одбране и даљи развој ових идеја одредиће њихови односи. Будући борбени ваздушни систем или сарадња у области дронова и сајбер безбедности, као и заједничких војних технологија, биће у фокусу њихових активности у будућности.

Јачање европске војске и капацитета за распоређивање препознајемо као важан део идеје независне европске безбедности Емануела Макрона. Способност европских снага да се брзо распореде како би одговориле на кризе и могућност за аутономно деловање у одређеним ситуацијама за које НАТО не показује превише интересовања за интервенцију, омогућили би већу ефикасност, бољи одговор на безбедносне претње и неутралисање криза у кратком року. Ово укључује иницијативе за побољшање војне мобилности у Европи, организовање заједничких војних маневара и набавку европских одбрамбених технологија, уз инсистирање стварања аутономних структура командовања и распоређивања, који су основа развоја аутономних војних способности по замисли Емануела Макрона и актуелније су у првим месецима 2025. године више него икада пре.

Све наведено чини целину са Макроновим залагањем за аутономнији приступ Европе у области спољне политике и војне дипломатије. У овом контексту Макрон је позивао и на веће учешће Европе у управљању кризама у Африци и на Блиском истоку. Област у којој Француска разматра аутономнију безбедносну сарадњу са европским земљама је Африка, посебно кроз Г5 Сахел или билатералне безбедносне иницијативе. Ова нова француска дипломатија за Африку, испреплетана и са економско-културним иницијативама, мора бити посматрана и кроз тежњу Француске да преиспита однос Француске са афричким државама и потребно је имати у виду да је настала и пре и стекла додатни значај након повлачења својих војних база. Промишљање француских партнерстава у Африци у контексту безбедносне сарадње у оквиру којих су интервенције у борби против тероризма, подразумевају умањење или уклањање зависности од САД.

Безбедносне гаранције за Украјину отвориле су изнова простор теме европске стратешке безбедносне аутономије. Посвећеност Европе глобалним претњама је још један стуб Макронове идеје оснаживања европске безбедности. ЕУ мора да преузме контролу над глобалним претњама и да буде у стању да игра значајнију улогу у међународним односима, који подразумевају “руски изазов”, “суочавање са успоном Кине” и “искључива зависност од САД”. Ипак, у основи ових односа је и идеја комплементарности у оним сегментима са свим актерима међународних односа где се препознају заједнички интереси, односно уколико се они препознају. Уравнотежење односа са НАТО, поред увећања војног буџета и јачања војне сарадње унутар чланица ЕУ, а посебно на линији Француска–Немачка, предуслови су реализовања свих аспеката, за шта је Макрону остало две године мандата, што у убрзаном току историје који живимо, може поставити темеље који би се касније надограђивали. У том смислу подсетимо се да је 18. марта 2025. најавио план модернизације од 1,5 милијарди евра за опремање битне ваздухопловне базе, који укључује Рафале С5 опремљене хиперсоничним крстарећим ракетама, а укључио је као важну тему и европску нуклеарну снагу. У време када је стратешка аутономија Европе суочена са неизвесностима у погледу америчке посвећености, а након потребе за реформама и у судару са кризама, сукобима и ратовима, Француској и ЕУ је неопходно прилагођавање одбрамбених структура савременим изазовима. Колико ће идеје Емануела Макрона заживети остаје да видимо, али чињеница је да су једне од ретких које настоје да реформишу ЕУ и у сектору безбедности у циљу оснаживања ЕУ у глобалним изазовима нових међународних односа.