ЕМАНУИЛ КОЗАЧИНСКИ – РОДОНАЧЕЛНИК ШКОЛСКОГ ТЕАТРА У СРБА

ЕМАНУИЛ КОЗАЧИНСКИ – РОДОНАЧЕЛНИК ШКОЛСКОГ ТЕАТРА У СРБА

Аутор: Јованка Симић, новинар

ЈУНА ове године навршиће се 285 лета откако је у Сремским Карловцима одиграна позоришна представа “Траедокомедија” у режији и по тексту Руса Емануела Козачинског који је на позив митрополита Вићентија Јовановића дошао међу Србе у Угарској да унапреди њихово образовање.

“Траедокомедија” је била школска драма и уједно прва „новомодерна“ позоришна представа у Срба. Са Козачинским, његовом драмом и са ђацима Славенско-латинских школа, у Сремским Карловцима, 1734. године, започела је ера новије драмске књижевности и театра међу Србима у крајевима северно од Саве и Дунава.

Емануил Козачински (Јампиљ, Украјина, 1699 — Слуцк, Белорусија, 1755) изданак је племићке породице – отац Александар био је из Козачине, села у тернопиљској области. Студије филозофије Емануил је похађао до 1720. у Московској славенско-грчко-латинској академији, а затим школовање наставио у Кијевској духовној академији (1720—1733).

На њега је велики утицај имао ректор школе архимандрит Амвросије Дубнович. Током школовања у Москви упознао је Рафаила Заборовског, доцнијег кијевског митрополита с којим је дуго одржавао пријатељске везе.

Упоредо je посећивао словенске земље и Немачку у жељи да учи језике и обогаћује своје образовање. Према неким изворима био је ђак и Теофана Прокоповича у Санкт Петербургу. Прокопович, истакнути педагог и драмски писац био је Козачинском узор у школству и у областима књижевне и позоришне делатности и језика.

Пред крај школовања у Кијеву (1731/32. године) Козачински је предавао нижим разредима у тамошњој Академији. На позив београдско-карловачког митрополита Вићентија Јовановића, по препоруци Теофана Прокоповича и уз благослов кијевског митрополита Рафаила Заборовског, средином октобра 1733. године са групом руских учитеља дошао је у Сремске Карловце.

Они су донели руске књиге у Карловце и започели своју просветитељску мисију. Максим Суворов отвара Славјанску школу, а Емануил Козачински Латинску школу. Ове школе се сматрају прекретницама и почецима развоја модерног школства код Срба.

У тим школама омиљена обавеза ђака и наставника био је  школски театар предвођен Козачинским. Наставници су исказивали своје литерарне, редитељске, сценографске, костимографске, реквизитерске и друге театарске способности, а ђаци су учили латински, немачки и свој матерњи, као и историју. Стицали су искуства у песништву, припремали се за световне и духовне службе.

Школска драма и позориште били су облик и израз духовности: трагедија, комедија(трагикомедија), драма, балет, опера, хор, народна музика, књижевност која се казује… Већ у то време у карловачко училиште долазили су српски ђаци из свих крајева.

Козачински је почео као наставник  славенско-латинских школа (Collegium slavono-latino carloviciense). Предавао је карловачким ђацима, а обилазио је и школе у Београду, Вуковару, Даљу, Пожаревцу, Мајданпеку… Под његовим утицајем српске школе засноване су на просветитељском школском систему руског цара Петра Великог.

Убрзо по доласку међу Србе, Козачински је написао и режирао позоришну представу „Траедокомедија“ о смрти цара Уроша Петог Нејаког. Рађена је по узору на барокну школску драму, а по сведочењу Јована Рајића изведена је 15. јуна 1734. године. Извео ју је Козачински са својим ђацима и то у оквиру завршног испита.

У првих седам, од укупно тринаест драмских слика  приказан је успон и врхунац моћи српске средњевековне државе, од Немањића до цара Душана, као и разлози који су довели до њене пропасти у време цара Уроша Петог.

 У преосталих шест слика аутор пажњу усредсређује на похвалу мудрости, учености и моралне исправности. Истиче и  изузетан значај тадашњих поглавара српске цркве у Кесарији на просвећивању народа. Драма се завршава представљањем свих шест Карловачких школа (Аналогије, Инфиме, Граматике, Синтаксисе, Поезиса и Реторике) и химном у славу њиховог оснивача Викентија Јовановића.

„Траедокомедија“ је наставила да живи и стекла је поприличну популарност. Сачувана је захваљујући препису архимандрита, педагога и историчара Јована Рајића (1726 – 1801) који се као ђак појавио у тој представи Козачинског.

Почетком 19. века извођена је у Новом Саду и Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин) према Рајићевом препису и под насловом „Трагедија сирјеч печалнаја повест о смерти последњаго цара сербскаго Уроша Пјатаго и паденију сербскога царства“ (Будим, 1798). Школске представе почетком 19. века заменила су аматерско-театарска извођења у којима су уместо ђака играли одрасли глумци.

Козачински се 1735. године прихватио и дужности префекта, а 12. октобра 1736. године постављен је за ректора славено-латинских школа у Карловачкој митрополији и за архијерејског проповедника. Испоставило се да је постављање световног лица на овај положај довело до разних спорења, те је митрополит Вићентије Јовановић решио да га рукоположи за свештеника.

На позив владике Симеона Филиповића почетком 1737. године, Козачински је отпутовао у Северин код Бјеловара. Све се одвијало брзо – 24. фебруара произведен је у ђакона, а 3. марта рукоположен за свештеника. Погођен неприликама које је имао после смрти митрополита Јовановића, почетком новембра 1737. отишао је у Беч. Доцније је неко време предавао у школи Висариона Павловића у Петроварадинском шанцу (стари назив за Нови Сад).

По повратку у Кијев, августа 1738. поднео је писмену молбу митрополиту Заборовском за пострижење. Молба му је услишена те је као искушеник упућен у Видубицки манастир, недалеко од Кијева, где је 3. јануара 1740. замонашен под именом Михаил.

Почео је да предаје на Кијевској академији и поново се ангажовао као позоришни радник, пишући и режирајући игроказ „Образ страстеј мира сего образом страждушчаго Христа исправи сја“ који је пред публиком изведен јула 1739. године. У септембру 1739. постављен је за учитеља филозофије и богословља у Академији, а убрзо и за префекта. Током 1742. замењивао је ректора Силвестра Куљапку, а у том својству био је и врховна власт у Братском манастиру, у чијем се саставу налазила Академија.

Током 1744. године учествовао је у припреми дочека царице Јелисавете Петровне и поводом њеног ходочашћа кијевским светињама написао је неколико пригодних дела и игроказ „Благоутробија Марка Аврелија Антонина“, који су у његовој режији академци извели пред царицом.

Козачински је 1745. године боравио у Петрограду, а августа наредне године, због спорења са неколицином професора, поднео је оставку на дужности у Академији и вратио се у Видубицки манастир. Крајем 1746. постављен је за игумана Гадјачког манастира, а септембра 1748. постао је слуцки архимандрит и намесник Кијевске митрополије.

 Умро је од жутице и сахрањен је на манастирском гробљу у Слуцку. Написао је бројна дела из књижевности, богословља и филозофије, међу којима је и књига о Аристотелу, чији је био најбољи зналац у источном, православном свету свог времена.

Литература:

• Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011.
• Биографија Емануела Козачинског на сајту Енциклопедије „Српског народног позоришта”.
• Историјат гимназије у Сремским Карловцима https://www.karlovackagimnazija.rs/