Емил Оман: поводом осамдесетогодишњице смрти

Аутор: др Александра Колаковић

 „Сећање је расута, памћење је организована прошлост, а историја је проверено памћење“, пише Тодор Куљић. На трагу овога, историјска наука има захтеван задатак да на основу расположивих извора покуша да пружи одговоре на бројна неразјашњена питања историје. Иако се чини да се о француско-српским односима, као и односима Француске са другим државама Балкана, највише писало управо о периоду прве половине 20. века, ипак осим свести о продору француске културе, да се говорио француски језик и постојању Споменика захвалности Француској на Калемегдану, проток времена, несређеност сећања и утицаји на организовање одабира шта ће се памтити, утицали су и да поједине личности, које су имале важан удео у грађењу веза Фрнцуза и Срба, забораве. Овај есеј има за циљ да из заборава отргне једну од тих личности.

Емил Оман (Emile Haumant) био је на размеђу два века један од најбољих познавалаца руског језика, књижевности и историје у Француској. Подстакнут француско-руским савезом, који је званично ступио на снагу 1894. године заинтересовао се за питања актуелна на Балкану. Иако је припадао групи француских интелектуалаца, која се за Србију и Србе заинтересовала тек почетком 20. века, ипак је Оманова активност већ пре Великог рата стекла значајан утицај на француско-српске односе. О овоме, поред архивских докумената, сведоче одликовања и чланство у Српској краљевској академији, као и бројна сведочења савременика. Данас је име Емила Омана познато уском кругу научника, стога је потребно изнова подсетити на његову личност и дело.

Оман је рођен 1859. године у породици судије из Сарбура (Sarrebourg). Након престижног париског лицеја Луја Великог, образовање није наставио на правима, како би се могло очекивати. Имао је друга интересовања и похађао прво L’École des Chartes (Палеографска школа), а потом L’École des langues orientales (Школа оријенталних језика). Од почетака студија, Оман се заинтересовао за Словене и стога рано донео одлуку да се посвети проучавању руске историје и књижевности. Стога је био мотивисан и да научи словенске језике, као и да се на путовањима упозна са народима о којима пише.

Његови први чланци публиковани у Le Journal des Débats нису били посвећени Русима, већ Чесима и Прагу, где је слушао предавања Константина Јиречека. Поред руских тема, као слависта и познавалац чешког језика, почео је да показује интересовање за проучавање средње Европе. Крајем 80-их се сусрео и са приликама у Србији. Под утицајем Јиречекових предавања, као и дела Луја Лежеа и Огиста Дозона, професора у L’École des langues orientales Оман је јула 1889. године поводом обележавања 500 година Косовске битке публиковао приказ Дозоновог превода српских народних песама. Поред Срба, Оман показује интересовање и за Хрвате и на основу Ткалчевих Успомена из младости даје приказ хрватског националног препорода.

Емил Оман је одбранио докторску тезу о рату између Пољске и Шведске средином 17. века и последицама које је најезда Мађара имала по Словене. Од 1891. до 1902. године Емил Оман је живи у Лилу, где је постао професор La Faculté des lettres (Факултет књижевности). Омана је највише интересовала Русија, њена историја и књижевност, као и руска књижевна дела. Посебну пажњу привукла су му дела Ивана Тургењева и Александра Сергејевича Пушкина. Одласци у Русију и упознавање са њеном историјом, културом и актуелним стањем обликовали су Оманове радове, као и даља интересовања. Као што је већ наглашено, успостављање савезништва Француске и Русије подстакло је истраживања ове велике, значајне и далеке земље. Оманови радови постали су драгоцени извор информација за новинаре, дипломате и ширу јавност. Најзначајнија Оманова дела о Русији су: La Russie au XVIIe siècle  (Русија у 17. веку) и La culture française en Russie 1700–1900 (Француска култура у Русији 1700–1900). Реч је књигама које су и данас незаобилазна литература за све који се у свом научном раду баве Русијом и Русима. Оману су донела велики углед на научној сцени Француске.

Када су и зашто Срби ушли у фокус Оманових интересовања? Крај османске власти над европским поседима, криза Хабзбуршке монархије и питање Балкана, које добија на значају у међународним односима утичу пресудно на Омана. Након што је из Лила прешао у Париз, Оман је почео да предаје на Сорбони. Истовремено, Оман проширује и своје примарно интересовање усредсређено на историју Русије на догађаје у словенском свету с краја 19. и почетка 20. века. У овом периоду Валтазар Богишић објављује своје радове на руском и француском језику у Паризу, посећује Оманова предавања на Сорбони и ступа у контакт са њим. Поред Богишића, Оман упознаје и групу тадашњих српских студената у Паризу. Међу њима посебно се истицао Гргур Јакшић. Студент Алфреда Рембоа и аутор дисертације о српском устанку и европској дипломатији, Гргур Јакшић својом докторском тезом Европа и Васкрс Србије 1804–1834, привукао је пажњу и Омана. Алфред Рембо је поред познавања Руса и руске историје и културе, преко својих штићеника Малеа, Денија и других био одлично информисан о Србији и Србима. Како је Оман био ожењен Соланж, кћерком Алфреда Рембоа, вероватно је и у породичном окружењу слушао о Србима. Додатна веза са Србима био је Гргур Јакшић, који је Омана повезао са српским интелектуалацима и политичарима.

Емил Оман је 1906. године започео курс из историје Јужних Словена на Сорбони у оквиру кога је предавао историју и културу Срба. У La Revue de Paris Оман је исте 1906. године штампао оглед La Bosnie о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини и посредством Богишића започео сарадњу са Стојаном Новаковићем. Ово је био други осврт француских интелектуалаца, а први једног професора Сорбоне, на природу и последице Калајевог режима у Босни и Херцеговини. Већ 1907. године Оман се упознао и са делом Јована Цвијића. У ово време Оман је закорачио дубље у разумевање природе југословенског питања које ће отворити анексија Босне и Херцеговине. Упоредо, Оман се ослобађа и бугарофилства у које су га увели радови Луја Лежеа, најистакнутијег француског слависте. У Србији су препознали значај Омана у афирмисању српског питања и на основу предлога Стојана Новаковића, Оман је изабран у Српску Краљевску Академију 1907. године. У жељи да допуни своја знања на изворишту информација, Оман је започео и своја путовања по Србији, Далмацији, Босни, Војводини, Хрватској и Словенији. На путовањима су га пратили српски научници везани за Француску: Гргур Јакшић, Јован Скерлић, Стојан Новаковић и Миодраг Ибровац. Поред изворних докумената, књига, рукописа, забележено је и да Оман долази „у додир са народом по саборима и славама“. Упознао се са свакодневним животом становништва предела кроз које је прошао и чак добио инспирацију за писање песама о Србији и Београду.

Када је дошло до анексије Босне и Херцеговине 1908. године, Емил Оман је био један од водећих интелектуалаца у Француској који су иступали у заштиту српских интереса. Уз Виктора Берара и Ернеста Денија учествовао је на конференцијама, предавањима и скуповима посвећеним српском питању у Паризу и другим градовима Француске. Поводом тзв. Велеиздајничког процеса јуна 1909. године у Паризу је одржан митинг на коме је прихваћена резолуција коју је предложио Емил Оман. На једном од предавања посвећеним Србији и Србима Оман је по речима Миодрага Ибровца „говорио Алзашанима из Париза о нашим Алзацима“. Од оснивања организације српских студената у Паризу, Оман је препознат као „неуморни саветник и покровитељ“. Посебну подршку давао је афирмацији југословенства. Од 1910. године био је и стални домаћин париске прославе Светог Саве због чега је једном прилико изнео духовиту досетку: „Ја ћу досадити Светом Сави. Кад ме види, узвикнуће: Опет ти!“.

Оман је био важна карика у групи француских интелектуалаца који су подржавали Србију од Анексионе кризе до Великог рата. Под утицајем Стојана Новаковића, који је од Анексионе кризе на српско питање гледао као на југословенско, у периоду балканских ратова (1912/1913) Емил Оман је термин илирски покрет заменио југословенским покретом и потпуно прихватио терминологију српског научника. Балкански ратови били су у Омановим очима пут ослобођења јужнословенских народа и због тога је узео учешћа у афирмацији овог питања у француској јавности. Посредно је утицао и на дипломатске везе. Оман је говорио на предавањима и скуповима у Паризу, Лилу, Ремсу, Сан-Кантену и другим француским градовима. Настојао је да покрене симпатије јавног мњења прво према балканским савезницима, а потом у току Другог балканског рата према Србији. Круна Омановог интересовања за Србе у периоду до Великог рата била је рад  Српско-хрватска народност. У француску јавност Оман је овим радом унео тезу о јединству Срба и Хрвата, коју је фрагментарно изнео и Стојану Новаковићу.

Доба Великог рата било је изазовно и за оне који се нису борили у рововима, али јесу „речју и пером“. Оман је заједно са другим француским интелектуалцима Виктором  Бераром и Ернестом Денијем учествовао у раду хуманитарне организације La Nation Serbe en France. Забележено је како се Оман заједно са супругом истакао у прикупљању помоћи за Србе. Захваљујући Оману и српски ђаци и студенти су проналазили смештај у Француској. Важна је и Оманова улога као стручног сарадника у оквиру Comité d’Etudes.  Посветио се проучавању свих питања проистеклих из рата, а посебну пажњу посветио је идеји изградње послератног света. За српске интересе значајно је и да је део својих радова публикованих у периоду од 1889. до 1918. године у оквиру Revue blue, Les Analles de géographie, La Revue de Paris и La Revue historique, објединио у La Yougoslavie, études et souvenirs. Након рата Оман се поред примарног интересовања за Југославију поново вратио и историји Русије. У време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца помагао је слање студената на школовање и усавршавање у Француску. Делом La formation de la Yougoslavie (Настанак Југославије) као сведок догађаја и као научник заокружио је своја размишљања о југословенском уједињењу. Овим је у међуратном периоду Емил Оман био фактор изградње француско-српских односа и снажног француског политичког, економског, научног и културног присуства у Краљевини СХС (Југославије).