Ауторка: др Јелена Тодоровић Лазић
Енергетска политика Европске уније обухвата правила у вези са изворима енергије, обновљивим изворима енергије, енергетском ефикаснoшћу, јединственим тржиштем за гас и електричну енергију, енергијом из иностранства, енергетском инфраструктуром и еколошке аспекте производње енергије, потрошње и транзита. Чак и у подручју нуклеарне енергије, ЕУ је усвојила правила којима се захтева од држава чланица да представе своје националне програме. У поређењу са почецима, енергетска политика ЕУ развила се у једну комплетну политику у којој је Комисија добила веће надлежности током времена.
Инструменте енергетске политике можемо поделити на: 1.традиционалне регулативне инструменте (инструменти команде и контроле) којима се прописују границе емисије, технолошки стандарди, стандарди енергетске перформансе; затим 2. економске и тржишне инструменте: енергетски порези, субвенције, порески кредити и на крају, 3. инструменте за промоцију информација: означавање, јавно објављивање информација, или рејтинг и сертификација.
Иако је законодавство које омогућава либерализацију тржишта електричне енергије и гаса усвојено деведесетих година прошлог века, за ову област највећи значај има пакет Директива о електричној енергији и гасу из 2003. године. Директиве почињу истицањем кључних принципа према којима би требало да се организују ови сектори. Принципи укључују обавезу да се обезбеди универзални сервис на обострану корист свих домаћинстава. То подразумева право да се снабдевају електричном енергијом одређеног квалитета на њиховој територији са разумним, лако и јасно упоредивим и транспарентним ценама.
Обе Директиве донете су на основу члана 95 Уговора из Мастрихта и садрже детаљне одредбе о приступу мрежи за треће стране. Оне намећу детаљна правила у вези са раздвајањем снабдевања и производних активности и активности везаних за мрежу. Штавише, да би осигурале поштовање ових правила, државе чланице су у обавези да именују независне националне регулаторне власти (регулаторне агенције). Директиве су допуњене другим иницијативама које имају за циљ завршетак унутрашњег енергетског тржишта: Регулатива која промовише прекограничну трговину електричном енергијом (2003. године) и Регулатива којом се успостављају недискриминаторна правила за услове приступа мрежама за пренос гаса (2005. године).
Мере либерализације фокусирају се на отварање тржишта и регулације мреже и по својој природи могу бити сврстани у правне инструменте. Међутим, сасвим је очигледно да је потребно много више да би се обезбедило отварање тржишта. Мере либерализације суочиле су се са монополистичким или олигополистичким присуством фирми у овом сектору, али и са државном интервенцијом. Европска комисија је предузела две врсте активности: ојачала спровођење правила конкуренције у енергетском сектору и ослањала се на истраживање енергетског сектора како би предложила нове прописе, нарочито када је реч о раздвајању мреже и активности снабдевања.
Европска регионална тржишна иницијатива покренута је у пролеће 2006. године. Покренула ју је Европска регулаторна група за електричну енергију и гас, а обухвата Регионалну иницијативу за електричну енергију и Регионалну иницијативу за гас. Европска регионална тржишна иницијатива створила је седам регионалних тржишта електричне енергије: балтичко, централно-источно, централно-јужно, централно-западно, северно, југо-западно и тржиште француско-британско-ирског региона. Што се тиче Регионалне иницијативе за гас, створена су три регионална тржишта гаса: северо-западно, јужно и југо-источно. Свако тржиште електричне енергије и гаса има водећег регулатора из једне од земаља чланица које формирају групу.
Циљ ових регионалних иницијатива је да подстакну интеграцију неевропских тржишта електричне енергије и гаса. Иницијативе одражавају приступ корак-по-корак, крећући се из националних тржишта ка регионалним енергетским тржиштима као одскочне даске ка енергетском тржишту Европске уније. Неколико позитивних ефеката примећено је након спровођења иницијатива: већа транспарентност, интероперабилност, боља сарадња актера, мрежних оператера и регулатора, боље праћење усаглашености са законима ЕУ, као и повећана прекогранична трговина електричном енергијом и гасом. Регионалне иницијативе су тренутно засноване на добровољној основи, што је једна од слабости овог инструмента јер реализација циљева зависи од спремности бројних актера: држава чланица, мреже оператере, националних регулатора, трговаца, индустрије.
У јуну 2009. године, након дугих и тешких преговора, Европски парламент и Савет министара договорили су усвајање Трећег пакета унутрашњег енергетског тржишта, са циљем успостављања регулаторног оквира потребног да би отварање тржишта било у потпуности ефикасно. Нови пакет састоји од две Директиве које се баве унутрашњим тржиштима за гас и струју и три Регулативе, од којих две уређују услове за приступ тим тржиштима, а трећом се успоставља Агенција за сарадњу енергетских регулатора (ACER). Трећи пакет унутрашњег енергетског тржишта нуди добру основу да се постигне потпуна либерализација тржишта електричне енергије и гаса. Он пружа ефикаснији регулаторни надзор који треба да спроводе независни и компетентни национални Регулатори.
Регулатори су претходно били координирани на добровољној основи у различитим органима који укључују различите интересне групе: Савет европских енергетских регулатора, Европске струјне мреже, Фиренца и Мадрид форуми. Главно побољшање је то што је ACER засебан ентитет, независан од Комисије. Агенција је одговорна и за доношење појединачних одлука о специфичним прекограничним питањима. Она додатно може да усвоји необавезујуће смернице али није овлашћена да доноси обавезујућа правила. Као такав, ACER није прави европски регулатор већ је више платформа сарадње са националним регулаторима. Обавезујуће одлуке су једино могуће за техничке послове.
Стварање унутрашњег енергетског тржишта зависи у одређеној мери од пореске политике. Индиректно опорезивање директно утиче на цену енергије и њеног транспорта и може имати озбиљне дисторзивне последице. Неопорезивање, двоструко опорезивање и разлике у пореским стопама могу утицати на прекограничну размену енергије и горива, чиме се омета конкуренција и развој унутрашњег енергетског тржишта. У 2003. години усвојена су два инструмента о индиректном опорезивању. Први је Директива којом се реконструише оквир за опорезивање енергетских производа и електричне енергије а која је усвојена након више од деценије преговора. Она је проширила опсег минималне стопе ЕУ система за енергенте претходно ограниченог само на нафту, на све остале енергенте, посебно на електричну енергију и гас. Државе чланице могу применити дивергентне стопе опорезивања. Међутим, пошто Директива успоставља само минималну стопу, разлике у стопама остају. Други инструмент је измена Директиве о ПДВ-у 2003. године, узимајући у обзир специфичности активности у сектору енергије. Ова Директива усагласила је правила о месту испоруке електричне енергије и гаса како би се остварило право унутрашње тржишта електричне енергије и гаса без ПДВ препрека.
Важне финансијске инвестиције у погледу инфраструктуре неопходне су за завршетак енергетског тржишта. Трошкови будућих енергетских инфраструктурних пројеката на европском нивоу су посебно високи. Међутим, буџет ЕУ који је посвећен енергетским пројектима, доста је ограничен. Буџет ЕУ за енергетику, који се углавном састоји од буџета за пројекте, износи свега око 20 милиона евра годишње. Остали финансијски инструменти који учествују у развоју енергетике су структурни фондови, кохезиони фондови, кредитне гаранције Европских инвестиционих фондова и кредити Европске инвестиционе банке.
Кључни покретач политике одрживости представља промоција обновљивих извора енергије. Прва Директива о промоцији електричне енергије произведене из обновљивих извора у унутрашњем тржишту електричне енергије предвела је до 2010. године 12% домаће потрошње енергије из обновљивих извора и 22% електричне енергије из обновљивих извора за ЕУ као целину. Већ 2004. године, постало је јасно да циљ од 12% није могао бити испуњен до 2010. У циљу задовољења 20% удела обновљивих извора енергије у потрошњи енергије у 2020. године, годишње повећање обновљивих извора енергије од 1.2% било би потребно за период од 10 година.
Битка за одрживу енергију захтева нову индустријску револуцију и преусмеравање економије. Револуција ће се одразити у истраживању и развоју нових технологија са ниским нивоом угљеника што је далеко важније од правних инструмената. Комисија је представила свој Стратешко енергетско-технолошки план за мање емитовање угљеника у будућности. План има за циљ: да у кратком року повећава истраживања како би се смањили трошкови и побољшале перформансе постојећих технологија, да се повећа комерцијална примена ових технологија као што је друга генерација биогорива, снимање, транспорт и складиштење угљеника, интеграција обновљивих извора енергије у електричне мреже и енергетску ефикасност у грађевинарству, саобраћају и индустрији. Међутим, план нема нити финансијске подстицаје, нити обавезујуће законске мере.
Још једна мање успешна карактеристика енергетске политике тиче се опорезивања. ЕУ је постигла веома скромне резултате увођења пореских механизама у циљу побољшања енергетске одрживости (CО2 порез). Државе чланице се противе усвајању прописа о порезима на нивоу Уније. Међутим, Директива о опорезивању енергетских производа је коначно усвојена 2003. године. Она уводи минималне стопе на струју и енергетске производе и држава чланица може изузети електричну енергију произведену из алтернативних извора енергија.
Према постојећем законском оквиру неколико специфичних инструмената уведено је у циљу решавања првенствено краткорочне сигурности снабдевања током криза или догађаја који воде поремећајима у снабдевању. Инфраструктурни пакет Комисије који је објављен 16. јула 2009. године, састоји се од два прописа, први је скуп мера осмишљених да се позабави на дужи рок структурним проблемима. Трећи пакет унутрашњег енергетског тржишта, такође, садржи одредбе за надгледање и уколико је потребно, спречити инвеститоре трећих земаља да преузму контролу над европским мрежама, посебно када инвеститори припадају вертикално интегрисаним компанијама у својој матичној држави. Међутим, ниједан од ових инструмената не обезбеђује кохерентан приступ реаговању на стратешка питања снабдевања.
Опште активности у циљу побољшања интерконекције и интероперабилности европских енергетских мрежа (интерно и екстерно), релативно скорашњег су датума али су рестриктивне у обиму и степену покривености. Појам солидарности тренутно се не појављује у подзаконским актима, и уводи се само у општем контексту Лисабонског уговора. Солидарност није ни израз, нити концепт који се налази у мултилатералним енергетским инструментима. Не постоји законска обавеза држава чланица да се узајамно подржавају, било у смислу краткорочне подршке у кризним мерама или да сарађују у дугорочним инвестицијама у инфраструктуру. Напротив, садашње секундарно законодавство о струји и гасу омогућава државама чланицама да се одрекну своје дужности и обавезе на основу ових мера, у случају изненадне кризе.
Eвропски енергетски простор карактерише несигурност регулаторних оквира, недостатак предвидивости за инвестирање у ниско-угљеничне технологије, растуће цене, спољна зависност и растућа забринутост због губитка конкурентности. Све то заједно, погурало је ЕУ у октобру 2014. године ка усвајању новог свеобухватног енергетског и климатског пакета за период до 2030. године. Овај пакет поставља низ квантитативних циљева везаних за климатску и енергетску политику: обавезујући циљ од најмање 40% смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште; обавезујући циљ од најмање 27% обновљивих извора енергије са необавезујућим националним акционим плановима, индикативни циљ енергетске ефикасности најмање 27% са необавезујућим националним акционим плановима, при чему се приоритет даје појединим секторима. Ово је минимум у постављању оквира за прелазак на зелену економију, као и за јачање позиције ЕУ за пост Кјото преговарање на COP21 (Conference of Parties) конференцији у Паризу у децембру 2015. године. Док усвајање пакета 2030. представља важан корак у развоју заједничке европске енергетске политике, његова примена, која је до сада углавном национална по обиму и активностима, остаје најважнији и најтежи део процеса.
Опорезивање и даље остаје изван обима енергетске политике ЕУ. ЕУ нема пореска овлашћења за финансирање ефикаснијих и одрживих извора енергије или да промовише коришћење одређених облика енергије на штету других. Државе чланице никада нису биле у стању да се сложе (и превазиђу правило једногласности) о ревизији и јачању Директиве о опорезивању енергије.
Зелена књига коју је донела Европска комисија предлаже да државе чланице праве обавезне редовне годишње планове за уштеду енергије, који би се спроводили под надзором ЕУ. Планови треба да обухвате подизање свести грађана, боље означавање производа, разне пореске инструменте, као што су пореске олакшице за уштеду електричне енергије, државне субвенције и европске фондове за бољу енергетску ефикасност. Да би се постигли ови циљеви, Комисија је позвала на успостављање партнерства између Комисије, држава чланица, како на националном, тако и на регионалном нивоу, али и других релевантних субјеката, као што су међународне финансијске институције попут Међународне финансијске корпорације.
У мају 2014. године, Комисија је навела у Стратегији енергетске безбедности да ЕУ остаје рањива на спољне шокове у сектору енергије и позвала креаторе политике на националном, и на европском нивоу, да јасно објасне грађанима разлоге за смањење зависности од појединих горива. Решавање ових питања захтева одлучну акцију на нивоу ЕУ. Комисија ће појачати своју подршку овом процесу кроз употребу свих расположивих инструмената за финансирање, посебно кроз Европски фонд за стратешке инвестиције и потпуно укључење европских финансијских институција. Одлука из 2012. године успоставља механизам за размену информација у вези са међудржавним споразумима између држава чланица и трећих земаља у области енергетике. Европска стратегија енергетске безбедности идентификовала је 33 инфраструктурна пројекта који су од суштинског значаја за побољшање сигурности у снабдевању и бољег повезивања енергетских тржишта. Комисија треба да ради са државама чланицама на развијању приступа алтернативним добављачима, укључујући оне из јужног гасног коридора, Медитерана и Алжира, у циљу смањења постојећих зависности од појединачних добављача (првенствено Русије).
Европски систем за трговину емисијама (ЕТС) представља добар пример коришћења тржишних инструмента како би се решавао неки еколошки проблем. Могао би се посматрати као алтернатива неуспелом предлогу Комисије у раним деведесетим да се уведе порез на CО2. У том периоду, предлог никада није прошао кроз Савет због отпора (пре свега из Велике Британије) да се уступи надлежност по питању било каквог националног опорезивања.
И предлог пореза на CО2 и ЕТС, добијају своју оправданост у чињеници да је веома тешко контролисати емисије из широког спектра и великог броја извора који их производе (практично свако постројење сагорева угаљ, нафту или гас), користећи конвенционалне инструменте команде и контроле. Шема за трговину емисијама (ЕТС) је инструмент политике који омогућава да велики емитери CО2 смање своје емисије, узимајући у обзир трошкове смањења за поједине оператере. Постојећи систем обухвата електране на угаљ, нафту и гас, затим велике топлотне и парне котлове, и низ енергетски интензивних грана индустрије (као што су индустрије цемента, челика, целулозе и папира). Као одговор на предлог Комисије да се прошири шема и на сектор ваздухопловства, Савет и Парламент су се договорили да се то учини од 2012. године.
Ограничења о висини CО2 које оператери обухваћени шемом могу да емитују, постављају националне власти. Ако оператери емитују мање CО2 него што је дозвољено, они могу да продају вишак дозвола другом оператеру који је премашио своје границе емисија. Ове дозволе могу да се одобре бесплатно, на основу очекиваних или дозвољених емисија, или могу бити на аукцији. У оба случаја, дозволама се слободно тргује између оператера – или између било ког агента који ради на финансијским тржиштима. Кроз овакву трговину, емисије CО2 стичу своју цену. Проширење могућности трговања емисијама кроз учешће на финансијским тржиштима, отвара прилику за учешћем у глобалном тржишту CО2. Међутим, као и код робе, оне на тржишту могу бити предмет спекулација. Генерални директорат за животну средину определио се за такав финансијски инструмент који дозвољава да трговање буде засновано на слободно-размењивим дозволама, чиме се ствара отворено тржиште CО2 које изгледа као и свако друго тржиште робе. Као резултат тога, емисије CО2 сада су наведене у Financial Times-у свакодневно, поред цена сирове нафте, природног гаса, дизел горива.
Остави коментар