Аутор: Стеван Стојков
Култура представља једну од друштвених детерминанти која има великог утицаја на то како људи мисле и како се понашају. Холандски социјални психолог Герард Хендрик Хофстеде културу је видео као „колективно програмирање ума које разликује чланове једне групе или категорије људи од друге“. Он је уз помоћ својих сарадника дефинисао основне димензије на основу којих се разликују националне културе у свету.
Димензије културе представљају основне претпоставке које деле чланови једне националне заједнице о кључним питањима са којима се свако друштво суочава. Једна од тих димензија је индивидуализам – колективизам. Она се базира на пресудној разлици односа према одговорности за своју судбину.
У колективним културама одговорност за судбину сваког поједница понаособ је на колективу којем он припада, без обзира да ли је то породица, предузеће или друштво у целини. Насупрот томе, у индивидуалистичким културама сваки појединац је одговоран за себе и своју најближу породицу.
У индивидуалистичким културама поједници се сматрају „добрима“ ако су пуни самопоуздања, јаки и независни. Потребе појединца у односу на потребе групе као целине, у овим културама, су наглашене, те се у њима тражење помоћи и зависност од других често сматра срамотним и понижавајућим.
Западна култура, у коју укључујемо англосаксонску, нордијску као и културе земаља западне и централне Европе, се обично описује као индивидуалистичка. Будући да су државе у којима је она доминантна економски супериорније у односу на друге, „наметнуле“ су свој културни образац остатку света. Резултат тога је цивилизација усредсређена на его – цивилизација себичности.
Опседнутост собом
Студије међу младима које се годинама спроводе у Немачкој показале су да припаднике млађих генерација пре свега занима сопствена будућност и каријера. Према њиховим резултатима, млади су више заинтересовани за свој приватни живот, личну срећу и професионални успех него за опште добро сопствене земље и страних народа.
Без много бојазни да би се уопштавањем начинила велика грешка, може се претпоставити да овакве ставове деле и млади у скоро свим осталим земљама. Глобално посматрано, припаднике млађих генерација који ће ускоро постати креатори и лидери наше сутрашњице, можемо описати као појединце оријентисане на потрошњу и опседнуте својом каријером.
Зато и не чуди много што су опседнутост собом и его-култура постале одреднице са којима се свакодневно сусрећемо. Наравно, интересовање за „ја“ није појава новијег датума. Људи су се одувек бавили собом: својим жељама, циљевима, плановима… Култ сопства се први пут појавио у ренесанси са хуманистичким покретом, а затим даље развијао у периоду романтизма.
Почетак ере интернета, а нарочито појава друштвених медија допринеле су знатном расту заокупљености собом. Као никада у досадашњој људској историји сопствена личност се није у оволикој мери налазила у центру нашег размишљања – 24 часа дневно.
Данас, како је то у својој књизи „Сајберпсихологија: живот на мрежи: како нас интернет мења“ навела Катарина Кацер, живимо у ери мерљивог ја, које се непрестано посматра и прерачунава.
Спознаја кроз самопраћење
Радозналост је урођена људима, а пошто нам се често чини да је велики број активности које свакодневно обављамо вредно записивања, нарочито оних које заиста и можемо измерити, не чуди много што је одређени број појединаца у потрази за одговорима на нека здравствена, пословна или научна питања, или пак из пуке радозналости, решио да се бави самопраћењем.
Жеља да кроз самопраћење боље упознамо себе не представља савремени тренд како се многима, због његове велике тренутне популарности, чини. Она постоји од раније, из времена далеко пре открића паметних уређаја и мобилних апликација које омогућавају сваком појединцу да лако прати и мери велики број активности свог свакодневног живота.
Познато је да је чувени амерички научник и политичар Бенџамин Френклин у свом личном дневнику пратио и бележио 13 врлина како би се „погурао“ ка моралном савршенству. До каквих резултата га је ова активности довела, он је навео у својој аутобиографији: „Изненадио сам се што сам нашао више мана него што сам замишљао, али сам имао задовољство да их видим како се смањују.“
Напредак технологије није само учинио прикупљање података практичнијим. Свакако да је далеко једноставније користити паметни телефон или сат уместо пера и хартије за самопраћење и бележење резултата. Међутим, модерна технологија нам је омогућила много више. Данас, захваљујући њој ми смо у могућности да квантификујемо биометрију за коју никада нисмо знали да постоји.
Листа ствари које можемо мерити о себи је поприлично дуга. На њој се, између осталог, налази наш број откуцаја срца, број удисаја, број корака које направимо у току дана, број калорија које потрошимо, ниво стреса, колико смо имали сати сна и др. Па ипак, не могу се све биолошке, бихевиоралне или физичке активности измерити, нити су подједнако важне оне које се могу квантификовати. Из тог разлога, поједници који се баве самопраћењем често истичу да се у овој „свакодневној науци“ све врти око проналажења личног значења у вашим личним подацима.
Квантификовано ја
Одговоре на питања које личне податке треба прикупљати, на који начин и које емпиријске методе користити за њихово истраживање и анализу, а све у циљу постизања квантитативне самоспознаје, понудио је покрет The Quantified Self. Овај покрет је вероватно најутицајнија међународна организација која се бави темом праћења себе и мерења сопствених података.
Термин quantified self – квантификовано ја, који уједно представља и име покрета, оличава самоспознају кроз самопраћење. На њиховој званичној интернет страници покрет The Quantified Self себе описује као „међународну заједницу корисника и произвођача уређаја за самопраћење који деле интересовање за самоспознају кроз бројеве“.
Покрет је настао 2007. године. Основали су га Gary Wolf и Kevin Kelly. Према њиховим речима покрет је од самог почетка имао циљ да истражи „за шта су добри нови уређаји самопраћења“ и „ да створи окружење у којем би то питање могло бити истражено на људском нивоу“.
Њихова идеја да људима пруже помоћ у спознаји и разумевању значаја њихових личних података је одлично прихваћена и добила је огроман замах, те данас огранци покрета постоје широм света.
Сваки појединац заинтересован за самопраћење ће посетом званичној интернет страници овог покрета лако дођи до информација које га занимају о овој теми. Такође, он ће тамо добити и подршку и помоћ како да започне пројекат самопраћења: које податке да прати, уз помоћ које технологије, кроз које етапе пројекта треба да прође, како да анализира добијене податке и сл, те се њима овде нећемо бавити. Ми ћемо у наставку пробати да одговоримо шта се крије иза нечије одлуке да се бави самопраћењем.
Промена и оптимизација
Први корак у потрази за бољим животом веома често подразумева суочавање са питањем шта на себи или у свом непосредном окружењу можемо да побољшамо. Тражење одговора на ово питање нас мотивише да дубље размислимо о свему што се дешава у нашем свакодневном животу.
Самопраћење и квантификовање нашег целокупног понашања, осећања, као и интеракција које остварујемо са другим појединцима из нашег окружења одвија се управо да бисмо што боље упознали себе.
Било да је реч о одређеном здравственом параметру, физичкој спреми, контроли над својим временом, радној дисциплини, одређеној способности која је пресудна за постизање што бољих пословних резултата, циљ који сваки појединац који је решио да се бави самопраћењем поставља пред ову активност је откривање недостатака, њихово уклањање и промена.
Воља да се тежи променама које за циљ имају оптимизацију приватног, породичног и професионалног живота појединца, а која одвајкада у стопу прати људски род, у данашњици је добила сасвим нове могућности своје операционализације. Напретком технологије постало је лако изводљиво да се скоро све активности које у току дана особа обавља измере, забележе и да се процене могућности за њихово побољшање и оптимизацију. Навешћемо само један једноставан пример.
Модерни дигитални уређаји као што су Apple Watch (број откуцаја срца), Fitbit (број корака) или софтвер попут MyFitnessPal (број калорија) омогућиће појединцу да веома лако и брзо преузме контролу над својим здравственим подацима. Добијени подаци ће му представљати путоказ за постизање боље физичке кондиције и самим тим вишег квалитета живота.
Људи одувек желе да поправе своје животне прилике. О томе нас учи социјална психологија. Према њеном учењу, сваки појединац носи у себи потребу да своје животне околности поправи. Ова константна потреба преточена у жељу да увек имамо више, како многи сматрају, представља покретачки порив без ког развоја и напретка људског друштва уопште не би било.
Данас је развој „лични“. Тежња појединаца за развојем и напретком није подстакнута човекољубивим аспектима. Она је резултат његовог унутрашњег незадовољства и вођена је егоистичним мотивима. Они су ти који покрећу појединце у правцу промена и оптимизације. Мада су доминантни, мора се навести, то нису и једини разлози због којих се неко одлучи да се бави самопраћењем.
Постати здравији, порадити на самодисциплини, самоконтроли, усавршити се, повезати се са истомишљеницима, или због радозналости и забаве – ово су најчешћи разлози које наводе појединци који се баве самопраћењем на питање шта их је мотивисало да почну са том активношћу. Поменути разлози нам помажу и да идентификујемо какав тип особа чешће усваја овај све популарнији тренд.
Атрибуирање резултата
Тренд самопраћења најлакше усвајају амбициозне и особе које екстремно теже успеху. Разлог треба тражити у чињеници да се овом активношћу подстичу такозване фундаменталне грешке атрибуције. Ове грешке правимо пре свега када желимо да сачувамо или учврстимо осећај сопствене вредности.
Интерна атрибуција личности је феномен који срећемо у социјалној психологији. Он се односи на теденцију да се узрок нечијег понашања или догађаја налази у личним факторима те особе, а не у ситуацијским утицајима који произилазе из окружења или културе у којој се та особа налази.
Појединци који имају овакав склоп собина приликом процењивања сопствених приватних или професионалних резултата и постигнутих успеха, тај успех радије приписују својим посебним квалитетима и способностима него ситуационим факторима и доприносу других особа. Становиште које је чврсто укорењено у њиховом уму је: ако нешто радим добро, то је искључиво због мене. Резонојући на тај начин, они атрибуирају – приписују постигнути успех својој личности.
С друге стране, одговорност и кривица за остварени неуспех увек се приписује неповољним спољним околностима или другима. У циљу очувања позитивне слике о себи и осећаја сопствене вредности, сопствене мане и недостаци се не доводе ни у какву везу са постигнутим лошим резултатима.
Овакве особе су веома заинтересоване за самоконтролу, повећање личне ефикасности, усредсређене су на резултате, њихово постизање и превазилажење. Оне у самопраћењу виде најкраћи пут ка личној самооптимизацији. Зато не чуди што се велики број људи који се налази на руководећим положајима бави праћењем и мерењем својих активности.
Навикнути да живе у моду сталног надметања, тј. конкуренције, за њих посебну драж самопраћења представља чињеница да не само што могу да прате свој напредак кроз бројеве, већ и у томе што то могу да поделе са другима. Дељење сопствених успеха преко одређене интернет платформе са њеним корисницима, потенцијалним конкурентима, код њих ће подстаћи додатну амбицију и мотивацију за постизањем још бољих резултата.
Самопраћење последњих година постаје и све прихваћенији пословни модел, па га осим појединаца прихватају и компаније. Не желећи да превише ширимо причу у том правцу, навешћемо само пример појединих осигуравајућих кућа које својим клијентима нуде ваучере или одобравају попусте на своје услуге уколико они пристану да објаве своје фитнес податке. На овај начин они бивају награђени што воде здрав живот, а објављени подаци служе као доказ томе.
Мада појединци који се баве самопраћењем тврде да су заинтересовани само за то да себе максимално унапреде, иза њихове жеље за сталним праћење и мерењем својих активности крије се још нешто.
Страх од просечности
Развој интернета и дигиталних технологија учинио је да опсег људског деловања постане разноврснији него икада пре. Промене су очигледне и на приватном и на професионалном нивоу. Интернет нам је пружио могућност да се другачије дружимо, учимо, радимо. Практично, сваки дан настају нова професионална поља која су везана за интернет.
Велики број могућности који се отварају пред сваким поједницем могу и да уплаше и изазову несигурност код неког од њих. Наиме, са растом броја опција које стоје пред нама, порастао је и ризик да ћемо донети погрешну одлуку. Страх да ћемо погрешити може парализовати наш ум тако да уопште нећемо бити у стању да се одлучимо.
Како би донели праву одлуку тежићемо добијању што већег броја информација. Поступајући тако, веома лако можемо себе довести у ситуацију да будемо заокупљени само прикупљањем информација. При томе, неке од њих нас могу и додатно збунити.
Технологија која би требало да нам помогне и да нам пружи самопоуздање може се окренути против нас. Сувише се ослањајући на технологију ми се излажемо опасности да почнемо да верујемо да је она непогрешива, да подаци које добијамо помоћу ње не могу бити погрешни. Искључивши здрав разум из процеса одлучивања помисао да ћемо заказати и да нећемо остварити очекиване резултате сама ће се наметнути.
У условима изразито јаке конкуренције, која је карактеристична за дигиталну еру, осећај да су просечни или да не одговарају у потпуности захтевима модерног друштва, широко је распрострањен међу припадницима млађих генерација. Одрасла уз интерент и друштвене медије, млада особа често стиче утисак да сви други воде живот на којим им се може позавидети, само она не. Такво мишљење ће јој свакако наудити, јер ће се услед њега осећати мање вредном.
Из перспективе младих, свет интернета, друштвених медија и самопраћења води у неку врсту друштвеног система са две класе, у којем ће победници узимати све, а губитници остајати без ичега. Појединац који не буде успео да из себе извуче максимум својих могућности ризикује да претрпи пораз и самим тим постане губитник.
Зачарани круг побољшања
Није необично што се поредимо са другима. Људи то одувек раде. Упоређивању са другима не треба аутоматски доделити негативни предзнак. Оно може и да нас инспирише и мотивише у правцу постизања бољих резултата. Поредимо се са другима, између осталог, и зато да би учинили јасном слику коју имамо о себи. Зато је веома важно са ким се поредимо. Да ли гледамо навише или наниже? Да ли посматрамо особе изнад или испод нас?
До појаве интернета, људи су се углавном поредили са особама које су им сличне и које су се налазиле у њиховом блиском окружењу. Прилично ретко су се упоређивали са особама које су потпуно другачије од њих. Међутим, са појавом интернета, а нарочито друштвених медија, то више не важи.
Интернет и друштвени медији су драстично смањили дистанцу између људи. На друштвеним медијима имамо осећај да смо блиски како са особама које у реалном животу не познајемо, тако и са познатим личностима и звездама, а тиме се спирала поређења убрзава.
Посматрајући друге на друштвеним медијима, број њихових пријатеља, садржај који објављују, резултате којима се хвале и реакције других корисника на њих, ми се свакодневно питамо да ли су сви бољи од нас.
Упоређујући се само са особама које су боље од нас трпиће наш осећај сопствене вредности. Чиниће нам се да смо мање вредни, а због тога ћемо се осећати лоше. Жеља да се поредимо само са бољима од нас изнедриће страх да нећемо успети да одржимо корак с њима, што ће за последицу имати наше заостајање на свим пољима, приватно и професионално.
Због ове својеврсне замке коју у себи носи упоређивање са бољима, особе које се баве самопраћењем често упадају у затворени круг побољшања својих резултата, јер захтеви које постављају пред себе бивају све виши. Њихово неиспуњење ће их учинити несрећним и код њих ће се веома брзо јавити осећај зависти који ће временом бити све изражајнији.
Из овог зачараног круга је веома тешко изаћи. Особе које се у поређењу са другима оријентишу само на више имају изузетно мале шансе да се извуку из потиштености, сумње у себе и осећаја мање вредности.
Илузија контроле
Видели смо да је угаони камен тренда самопраћења идеја о бољем разумевању себе кроз податке, а да је главни покретач појединца који одлучи да се њиме бави жеља да се постане побољшана верзија себе. О томе нам управо и сведочи мисија покрета The Quantified Self: „Побољшати квалитет живота генерисањем и дељењем знања о квантификованом себи“.
Поред ових мотива, не треба занемарити ни потребу модерног човека да се покаже надмоћно у очима других. Овом списку, појединци који се баве самопраћењем додају и потребу људи да се осећају као да имају контролу над својим животом. У добу у ком живимо, да ли смо у стању да задовољимо ову потребу? Да ли своју судбину држимо у сопственим рукама?
Ниједан период у људској историји није толико погодовао индивидуализацији као модерно доба. Безгранична слобода избора коју оно нуди сваком појединцу омогућује му многоструке могућности када је реч о изградњи његовог сопственог идентитета. Међутим, модерно доба је препуно ризика.
Велики број могућности избора прати и велика несигурност. Предвидљив ток живота постао је нешто што се веома ретко среће. Такође, ера интернета је допринела да људи у великој мери постану покретљивији и флексибилнији у свим правцима свог деловања. Поврх тога, за разлику од прошлих, традиционалних, времена људи немају ништа што би им послужило као оријентир за њихово мишљење и понашање.
Ови разлози су довели до тога да људи покушају да другим путем поврате власт и контролу над сопственим животом. Одређени број људи изабрао је самопраћење као прикладну меру за остварење овог циља. И према њиховим речима оно им помаже у томе. Поново су стекли аутономију над својим телом, као и општу стабилност.
У свету без заједничког оријентира, њихово сопствено тело им је помогло да потпуно не изгубе оријентацију. Људско тело и техником устројен живот су им послужили као нови ослонац за свакодневне активности. У времену у којем нема никакве друге сигурности, они верују да су бар њихови лични подаци, које сами измере, бар сигурни.
Међутим, људи не би смели превише да се ослањају на то да ће њихови подаци поправити све. Самопраћење, свакако, има добрих страна, али постаје проблематично када људи почну превише да верују подацима. Они могу да их доведу у заблуду и да код њих створе илузију да владају сопственим животом.
Данашњи уређаји за самопраћење ипак нису довољно софистицирани да измере шта се баш тачно дешава у људском телу, а нарочито мозгу. Због тога људима не би требало једино да буде важно шта им уређаји за самопраћење могу рећи. Зар није стварније како се човек заправо осећа од онога шта му уређај говори?
*
Стицање знања о нама самима кроз самопраћење без сваке сумње може деловати позитивно на квалитет нашег живота. Међутим, не смемо сметнути с ума да оно може имати и негативних последица које у почетку нисмо у стању да препознамо. Самопраћење може бити стресно колико и корисно. Оно може бити расветљујуће, али и обмањујуће.
Овој активности се мора приступити са одређеном дозом опреза. Појединци који реше да се њом баве морају да рачунају да ће се непрестано кретати танком линијом између корисног и здравог усавршавања и маничне опседнутости собом. Нарочито морају водити рачуна с ким ће се поредити и какве ће циљеве себи поставити.
Литература и извори:
Кацер, Катарина: Сајберпсихологија: живот на мрежи: како нас интернет мења; Београд: Лагуна, 2019
https://www.researchgate.net/publication/323402296_Self-Tracking
http://qsinstitute.com/about/what-is-quantified-self/
https://qz.com/quartzy/1644006/the-psychology-of-self-tracking/
https://www.physio-pedia.com/Self_tracking
https://www.fabrique.nl/blog/2020/2/dark-side-self-tracking/
https://www.uef.fi/en/article/self-tracking-creates-an-illusion-of-control
https://www.zeit.de/2014/48/kinder-erziehung-egoismus-entwicklungspsychologie
https://www.verywellmind.com/what-are-individualistic-cultures-2795273
Остави коментар