ЕУ и балканске земље

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Историја односа европског Запада и Балкана „судбински” је одређена геополитичком позицијом и значајем Балканског полуострва. Сукоби и интереси великих сила, често су се преламали баш на Балкану, а најчешће на штету самих балканских народа.

Као „раскрсница путева” и најближа копча европског Запада са Блиским истоком, Балкан је перманентно био и остао жива геополитичка тектоника.

Значај Балкана употпуњава и чињеница да полуострво излази на тзв. топла мора.

ЕУ и Балкан

Блоковском поделом после Другог светског рата, велики део Балкана потпао је под совјетску интересну сферу. Не рачунајући Грчку и Турску, совјетски утицај је био доминантан у Румунији, Бугарској, Албанији и Југославији.

Међутим, већ је сукоб Тита и Стаљина 1948. године довео Југославију у жижу интересовања западних сила. Иако је на унутрашњем плану била диктатура, Југославија је у међународним односима све више водила прозападну политику. Од западних кредита и донација, у све већој мери је зависио и економски и привредни развој Југославије.

Први озбиљнији и експлицитнији отклон од званичне идеолошке матрице у земљи, било је потписивање савеза Грчке, Турске и Југославије 1953. године, познатијег као „Балкански пакт” или „Мали НАТО”.

То је очигледно била цена западног спасавања југословенске економије, а Југославија се практично, у потпуности ставила на страну Запада. Чак и стварање покрета несврстаних 60-их година 20. века (а за то сада постоји већ довољно доказа), био је пројекат спасавања од утицаја Запада у побуњеним колонијама, где је Тито само био „извођач радова”. За узврат, Запад током 60-их, 70-их и 80-их отвара своје границе за масу незапослених радника из Југославије, релаксирајући на тај начин проблем енормне незапослености у СФРЈ.

Тако „креирана”, Југославија је током хладног рата служила као нека врста „излога Запада” према Варшавском пакту.

Међутим, падом Берлинског зида, престала је потреба одржавања такве геополитичке творевине, па су западни спонзори у највећој мери и уништили СФРЈ.

На сцену ступају сепаратни интереси западних држава, тако да на балканској политици већ раних 90-их година пуца „заједничка” спољна политика ЕУ. Преломни моменат био је једнострано признање Словеније и Хрватске од стране Немачке. Са друге стране, страх од новог успона обједињене Немачке, испољавали су, како Французи, тако и Велика Британија, што је омогућило САД  да у свим каснијим догађајима доминира и арбитрира, минимализујући улогу ЕУ до понижавајућих размера. У том смислу, успостављена је матрица по којој ће се на Балкану ствари одвијати до данас, а она фигуративно речено изгледа овако: Америка створи проблем; Америка препусти решавање проблема ЕУ; Америка преко своје мреже утицаја опструира решење проблема; Америка потом прогласи ЕУ неспособном и она преузима проблем; Америка реши проблем (углавном онако како је ЕУ већ сама хтела); ЕУ ћути!

Неуспех бриселске балканске политике и доминантна улога Вашингтона на њу, огледа се на следећим примерима:

1. Сукоб у БиХ 1992. године – ЕЗ потписује у Лисабону споразум са зараћеним странама, који муслимани на наговор Америке „минирају” да би у Дејтону 1995. САД промовисале сличан споразум.
2. Године 1999. бомбардовање СРЈ. САД присиљавају земље ЕУ да учествују у подели одговорности за агресију.
3. Године 2006. одвајање Црне Горе од Србије, под окриљем САД.
4. Године 2008. кључна улога САД у сецесији Косова.
5. Од 2014. године САД стварају и „негују” кризу у Северној Македонији.

На простору Балкана у ствари „тиња” хибридни рат САД и ЕУ.

Када је реч о процесу интеграција, проширење ЕУ земљама Балкана постала је једна јефтина позоришна представа. Нарочито од 2008. године и велике економске кризе, ЕУ је изгубила капацитет економске одрживости, те је јасно да од проширења нема ништа. Међутим, фингирање процеса проширења на земље Балкана, негативно утиче на саме те земље.

Земље кандидати се присиљавају да кроз тзв. преговарачка поглавља некритички прихватају диктате Брисела, чиме у већини стратешки важних области бивају десуверенизоване.

Ово се нарочито односи на намештање кредитног задуживања за изградњу инфраструктуре, тихо гашење пољопривреде у земљама кандидатима, депопулација земаља кандидата путем трансфера образоване радне снаге у богатије чланице ЕУ и сл.

И да сумирамо. Однос ЕУ према земљама Балкана је мање-више колонијални, док кључни геополитички утицај неприкосновено врши Америка, као уосталом и на целокупну ЕУ.

Овај геополитички, као и безбедносни утицај Америке, отварањем украјинске кризе само је додатно радикализован.