Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
У културолошком и политичком смислу, Европа настаје, развија се и траје на темељу античких модела Грчке и Рима. Међутим, све до модерног доба и грађанске епохе, није постојао ни један озбиљно изграђен облик европске свести у идентитетском смислу. Свест о заједничкој европској припадности, јавља се тек 20-их година 20. века у интелектуалним круговима Француске и Немачке. У овом светлу није занемарљива ни улога српског емигранта у Лондону Димитрија Митриновића и његове „Нове Европе”.
Но, прву истинску реализацију пројекта заснованог на идеји европског заједништва, сачекаће завршетак Другог светског рата.
Европски запад, под апсолутним војним и економским туторством САД-а, створиће први облик интеграције као одговор на послератну кризу.
Кључне разлоге за овај облик интеграција представља:
1. Потреба европских елита да заштите властите економске интересе;
2. Страх од нарастајућег утицаја комунистичких партија на Западу;
3. Потреба Немачке како за економском обновом, тако и за „редизајнирањем” имиџа;
4. Страхом Француске од новог успона Немачке;
5. Кључном жељом Америке, као de facto окупационе силе, да до тих интеграција дође, како би се створила „тампон зона” према СССР-у.
У Паризу је 1951. основана Европска заједница угља и челика, коју је чинило шест земаља (Западна Немачка, Француска, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург). Прокламовани циљ заједнице је био привредна обнова Западне Европе.
Са новом кризом, дошло је до јачања интеграције. Наиме, Суецка криза и инвазија Совјета на Мађарску 1956. доводе до стварања Европске економске заједнице (Рим 1957). Треба нагласити да су све ове одлуке прошле без непосредног изјашњавања грађана у овим државама.
Отуђене елите су пројекат Европске економске заједнице представљале као пројекат будућности, а у интересу мира, економског развоја, запослености и перспективе младих.
Међутим, стварни циљ им је био јача политичка интеграција Западне Европе, стварање неког облика „супер државе” са јединственом валутом и државном управом.
Ипак, деценија која је уследила, донела је одређени пад елана у процесу интеграција, све до настанка новог кризног периода:
1. Одлазак са власти Шарла де Гола 1969. године;
2. Банкрот америчких јавних финансија и укидање златне подлоге долара 1971;
3. Велика нафтна криза 70-их.
Као одговор на кризу, кренуло се са проширењем ЕЕЗ, а да ниједан од проблема тиме није решен. Године 1973. клубу приступају В. Британија, Р. Ирска и Данска.
Дакле, принцип проширења чланства као одговор на кризне периоде, остао је као „мантра” све до данас.
У чланство је примљена Грчка 1981, а 1986. Шпанија и Португалија, чиме је заокружен „мит о дванаесторици”.
Споразумом из Мастрихта 1992, ЕЗ постаје Европска Унија.
Наредна деценија донеће проширење чланства у неколико великих таласа, али и пропаст идеје заједничког Устава, јер где год је предлог Устава понуђен грађанима на изјашњавање, доживео је крах.
Ипак, управљајући из сенке овим процесима, САД су успеле да проширењем Уније, на „паралелном колосеку” инсталирају НАТО савез на границе Руске федерације, што је несумњиво и био један од (непрокламованих) циљева.
Изласком Велике Британије из ЕУ 2016, Европска унија улази у вероватно највећу унутрашњу кризу од свог настанка.
Догађаји који су у свету и Европи наступили после 2016. као и процес „убрзања историје”, не пружају велику наду да ће ова криза, у коју је запала ЕУ, бити решена у њену корист.
Остави коментар