Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
Европоцентрична прецепција међународних односа у цивилизовани свет је убрајала само онај остатак култура диљем других континената које су прихватиле да се европеизују (читај цивилизују) на начин на који је то одговарао европским моделима и стандардима, али још и више њеним економским и политичким интересима. Резултат такве перцепције, али и реалне политике, био је стварна превласт европске културе, институција, економских односа и политичких интереса, особито у оном делу света који је мимо своје воље колонијализован и коме су наметнути односи сваковрсног потчињава. Иако је део тог света искрено желео да се модернизује, и то пре свега на западно-европски начин, то сигурно није било тако што ће задобити статус колоније, а самим тим постати сировинска база и резервоар јефтине радне снаге. Суровост експлоатационих односа у колонијама није могла бити прикривена принудним и површним цивилизовањем тога света, а још мање идеолошким оправдањима која су имала намеру да се опавдају социјал-економским дериватима социјалдарвинизма. У том идеолошком слепилу корпоративних и политичких елита западне Европе, ствари су отишле још даље или још горе, биле су натопљене све доминантнијим расизмом и брутално апологиране расистички постављеним расним теоријама.[1] За тим идеолошким трендовима у друштвеним наукама ишла је и геополитика, која се управо у том времену конституисала као сеоризна синтезна наука која покушава да укаже на значај природно-географских и друштвено-географских фактора на политику једне земље, региона, савеза и сл. Тим путем ишли су и припадници тeoриje o синтeзи држaвe и тлa. Зa oвe тeoриje и њeнe зaгoвoрникe вaжи стaв дa je тлo нa кojeм живи jeдaн нaрoд прoглaшeнo oдгoвoрним зa њeгoву културу, мeнтaлитeт, милитaристички или пaцифистички дух, a сaмим тим и зa oбликe пoлитичких зajeдница кoje ствaрa, пa и сaмe држaвe нaпoслeтку. Припaдници oвe тeoриje пoд снaжним су утицajeм дeвeтнaeстoвeкoвнoг билoгизмa у сoциoлoгиjи, тe сoциjaлдaрвинизмa и oргaницимa. Зa њих je кaрaктeристичнo схвaтaњe држaвe кao oргaнизмa укoрeњeнoг у тлу, кojи нaстaje, рaстe и рaзвиja сe пoпут других oргaнизaмa црпeћи снaгу зa свoj рaст из тлa. Oвe тeoриje су jeдним дeлoм пoслужилe и зa oпрaвдaвaњa импeриjaлних oсвajaњa вeликих eврoпских нaциja нa спoљнoпoлитичкoм плaну, a у сoпствeнoм eврoпскoм двoришту знaчajних сoциjaлних и eкoнoмских рaзликa тoгa врeмeнa.
Поред јасних и видљивих интереса и империјалних тежњи у покоравању остатка света који се остваривао кроз бруталну политику колонијалног освајања и експлоатације, водеће европске земље су преливањем туђег националног богатсва „куповале социјални мир“ у својим друштвима. Тај двоструки процес се одвијао у више фаза и димензија. Како код све бројнијих средњих слојева становништва, тако и код радничке класе, сматрајући и једне и друге, са аспекта интереса крупног капитала и политичког монопола власти тзв. опасним класама, које се прилично добро могу контролисати „корумпирањем“ њихове свести али и отупљивањем реалне политичке и социјалне оштрице. Резултат је долазио постепено, повећавањем најамнина и општим попуштањем у сфери социјалних односа, тако и кроз политичке реформе и демократизацију друштва. Носиоци политичког монопола одлучивања у Европи користили су читаву палету социјално-економских мера којима су у великој мери успешно спроводили процесе пацификације сопствених „опасних класа“.
Тако је суштина либералног поретка у финансијском и политичком смислу остала недирнута, уз пратеће, али обавезно неоправдано присвајање туђег вишка рада, и очување властитог монопола одлучивања. Дакле, политички и економски монопол буржоаске елите и једног дела крупне аристократије која се успешно прилагодила новим околностима сачуван је, готово недирнут, упркос чињеници све израженијег јачања других делова грађанског друштва тога времена. Чак ни парламент који је, поготово у Британском случају постао средиште представничке власти, није успео да угрози неприкосновену позицију нових финансијских елита модерне. Тако је било и ван њене матице, колоније су „биле најочигледнији израз политичке превласти Европе“. Све већи број земаља је примао империјалне окове, а да се томе није могао супротставити на ефикасан и демократски начин.
Појединачно у колонијалном свету посматрано, ствари су стајале овако: највећа империјална сила је наравно била Велика Британија, „која је владала не само највећом ваневропском популацијом окупљеном под сувереном влашћу једне европске владе у Индији већ и у најмању руку формално највећом територијом.“[2] То су у то време биле и Аустралија, Нови Зеланд, Канада, затим за пловидбу стратешки важни Гибралтар, Малта и Аден, на Далеком истоку, Хон Конг, Малезија, на Пацифику Фиџи и сл. Затим на северу Африке Сиера Леоне, на Атлантику, Антили и Кариби и сл. Била је то, како су говорили сами Британци, империја у којој сунце никада није залазило.
Друга колонијална сила Европе по величини била је Француска. Главне колонијалне поседе имала је у Африци, где је загосподарила Алжиром, Сомалијом, Конгом, Гамбијом, Тунисом и сл. Имала је поседе и у Јужној Америци, прецизније, француску Гвајану, али и неколико острва у Атлантику, те протекторате у Азији, Камбоџу и Индокину, и „бројне француске јужнопацифичке испоставе“.
Сразмерно својој скромној државној снази велика колонијална сила била је и Холандија и то превасходно захваљујући претходном периоду колонијалних освајања. Особито су биле важне њене колоније у југоисточној Азији, највише, Јава и Суматра, затим нешто колонија на Антлантику у Антилима. Шпанија и Португалија су то биле још из периода великих географских открића, али како смо се ближили нашем времену ефективно су контролисале све мање територија, јер је процес стицања независности бивших колонија све више узимао маха, а са друге стране објективно је слабила и државна моћ ове две некада снажне поморске силе. Шпанија је на прагу двадесетог века још увек контролисала Кубу и Порторико на Карибима, Рио де Оро у Африци, а на Далеком истоку Филипине. Мала је утеха то што је као последица колонијалног ширења шпанске круне lingua franca у великом делу света а поготово Средње и Јужне Америке, постао шпански језик. Португал је, као колоније, контролисао у Африци Анголу, Мозамбик и Гвинеју, а на оријенту Макао и Гоу. У Латинској Америци, некадашњи главни колонијални добитак био је Бразил, територијално и демографски огромна држава, која је и после стицања независности сачувала не само португалски језик као званични, већ и сва битна културна обележја свог бившег колонизатора. Немачка и Италија битно су заостајале у наведеним процесима, пре свега јер су се релативно касно ујединиле у велике и моћне националне државе, и са још недовољно издиференцираним освајачким капацитетима упустиле у своју колонијалну причу. Управо ће та чињеница, особито у случају Немачког рајха, бити кључна у припреми првог глобалног сукоба, јер се привредно, а особито војно узнапредовала Немачка није мирила са постојећом поделом колонијалног колача нити распоредом тренутне геополитичке моћи у Европи и свету.
Генерално гледајући „главна улога Европе у светској економији до 1914. је била улога снабдевача капиталом и индустријском робом; свет је упијао тај капитал и фабричку робу и снабдевао Европу примарним сировинама.“[3] Европа је била огромно тржиште за примарне производе. Осим сировина увозила је знатан део хране за своје све бројније становништво. Ипак, изнад свега, Европа је свету нудила капитал. „Од 1900. до 1913. европска инострана улагања износила су у просеку 350 милиона фунти годишње…“ и углавном стриктно пратила правце њеног колонијалног ширења. „Институције индустријског капитализма постепено су се шириле по целом свету. Банке, фабрике, деоничарске компаније полако су почеле да замењују традиционалне економске механизме Азије и Африке, као што се већ десило у прединдустријској Европи.“[4]
Поред економских и финасијских институција, Европа је колонизовала и сферу културно-цивилизацијских односа у земљама које је захватила процесима империјализма. Но, тај империјализам је био специфично културно-цивилизацијски, и огледао се у тихом наметању језика и културе која је на њему стварана, а агресивним мисионарењем мењан је и религијско-конфесионални идентитет многих подручја захваћених колонијалном експанзијом. Био је то поуздан механизам пацификовања локалног становништва и њиховог пузећег везивања за Европске узоре, ради лакше контроле и уклапања у нове форме и стандарде доминације. И што је био особити апсур, макар на први поглед посматрано, религијско мисионарење је као нуспроивод ширило и културу из које потиче, а са њом и процесе све озбиљније секуларизације, који су некако ишли у пакету као привидно ненаметљиви додатак образовања и едукације локалног грађанства.
Цео деветанаести век је био век упорног и систематског мисионарења, чији су зрели „плодови“ убирани тек у двадесетом, на начин да господари уз своју производњу доносе и нова цивлизацијска схватања заснована пре свега на хришћанском систему вредности. Европе је било свуда од Јапана и Кине до Аустралије и Канаде, Јужне Америке и Африке. Чинило се тада, да је тај процес „напредовања“ остатка света по европским стандардима незаустављив. И био би, да га нису прекинули безумност самих европских влада и похлепа њихових економско-финансијских елита. Незасити у својим прохтевима, жељни нових експликација властите моћи и промене постојећег геополитичког поретка којим би се они сами наметнули као доминантне силе које креирају међународне односе у складу са својим нараслим апетитима и прохтевима. Европа је тако незнајући то, сама припремала престанак своје доминације и полако али сигурно гурала себе у поље губитка светске моћи, пропадања, и потчињавања новим господарима света који су се сигурним корацима профилисали у том правцу. Чини су то у многим аспектима потпуно непланирано, некада и несвесно. Најбољи пример за такву тврдњу је и ширење национализма као идеје европских нација из деветнаестог века, којим су се еманциповале из претходне аутархије, и изградиле своје националне државе и помоћу ње, нове капацитете националне моћи. Али као што често бива, вирус националима захватио је и саме колоније, будио национална осећања, потребу за еманципацијом у сваком погледу и скидање ланаца колонијалне експлоатације. Национални покрети су се ширили попут пожара, а посебно убрзање су добили ставом и политиком америчког председника Вудро Вилсона који је инсистирао да се покрене процес националног признања и ослобођења великог броја нација у свету, који ће посебно бити акцелиран и скоро довршен након Другог светског рата. Не чуди, стога, став енглеског историчара Џона Робертса који каже, „иронија и јесте у томе што је једна европска идеја напослетку постала најмоћнија сила која је разорила колонијалну надмоћ Европе.“[5] И да иронија буде потпуна сматрао је он и то је био јасан доказ о победи европске културе. „Када су се ваневропске нације побуниле против колонијализма у 20. веку, то готово увек чиниле позивајући се на пароле права човека и националног самоопредељења.Тежиле су да се ослободе служећи се европским механизмима и европским техникама.“[6]
[1] види, Џ. Л. Мос (2005) Историја расизма у Европи, Службени гласник, Београд
[2] Џ. М. Роберт (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.53.
[3] исто, стр.56.
[4] исто, стр.57.
[5] исто, стр.61.
[6] исто, стр.62.
Остави коментар