Европски зелени договор

Ауторка: др Јелена Тодоровић Лазић

У децембру 2019. године, нова Европска комисија, на челу са председницом Урсулом фон дер Лајен, истакла је да је енергетска транзиција један од њених главних циљева и најавила да ће наставити са Европским зеленим договором. Зелени договор се може сматрати мапом пута кључних политика како би се остварила климатска агенду ЕУ, на основу које је Комисија започела и наставила да развија законске предлоге и стратегије почевши од 2020. године. Једноставније речено, Европски зелени договор представља пут ка климатској неутралности Европске уније.

Постизање нето нулте емисије гасова са ефектом стаклене баште (greenhouse gas – GHG) до 2050. године, представља централни и најизазовнији циљ постављен у документу под називом Комуникација о Европском зеленом договору а који је објавила Европска комисија. Да би се ово остварило, Комисија је током 2020. предложила нацрт закона о клими и најавила амбициознији циљ смањења GHG за 2030. годину. Нацрт закона о клими у себи садржи циљ климатске неутралности до 2050. године. У члану 2 (став 1) овог закона се наводи да ће емисије и смањење гасова са ефектом стаклене баште на нивоу Уније бити уравнотежене најкасније до 2050. године, чиме се емисије смањују на нето нулу до тог датума. Поред тога, истиче се да је нови циљ за 2030. да емисије буду смањене за 55% у поређењу са нивоима емисија из 1990. године.

Зелени договор уводи механизам праведне транзиције, као и Фонд за праведну транзицију, како би се подмирили већи трошкови енергетске транзиције за оне регионе и државе чланице које се више ослањају на угаљ или друга фосилна горива која припадају великим загађивачима.

Поред тога, Зелени договор укључује различите стратегије и оперативне оквире, од којих су неки од виталног значаја. Међу њима треба поменути: Механизам за прилагођавање граничног нивоа угљеника CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), инвестициони план за одрживу Европу, индустријску стратегију ЕУ, акциони план циркуларне економије, нову стратегију ЕУ о биодиверзитету до 2030. године и стратегију одрживе пољопривреде. Поновљене су дугогодишње амбициозне идеје попут укључивања одрживости у све политике ЕУ и претварања Европске инвестиционе банке у Европску банку за климу.

Европски зелени договор се у најширем смислу може посматрати као стратегија декарбонизације за сам европски континент. Међутим, с обзиром на величину ЕУ као (колективног) актера, многе европске политике имају екстерне ефекте. Штавише, нова климатска стратегија ЕУ укључује значајну глобалну димензију. Трећи одељак Комуникације о Европском зеленом договору наглашава релевантност Зеленог договора за спољно деловање ЕУ јер се фокусира на то да ЕУ постане глобални лидер у климатској политици. Ефикасно вођство захтева способност да се одреди дневни ред и мобилишу други актери у потрази за колективним циљевима. ЕУ има на располагању низ директних и индиректних средстава како би могла да утиче на понашање других актера.

Постављање политичког правца и договор око амбициозних циљева у Зеленом договору може се тумачити као лидерство кроз давање примера. ЕУ је посебно склона мултилатерализму да преузме вођство како би обликовала глобално управљање климом и створила подстицаје за зелену транзицију. Овде се, пре свега, мисли на њено давање континуиране подршке Париском климатском споразуму и коришћења свих дипломатских канала у билатералним и мултилатералним форумима (као што су УН, Г7, Г20) у ту сврху.

Као део директнијег покушаја унапређења зелених политика, лидерство ЕУ кроз помоћ засновано је на билатералним напорима са глобалним партнерима. Посебан акценат је стављен на подршку зеленој транзицији у непосредном суседству ЕУ, посебно се ово односи на Западни Балкан, јужно суседство и државе источног партнерства. Такође, наглашена је важност односа са Кином и стварања зелених савеза са Африком и глобалним југом.

ЕУ представља један од најамбициознијих актера у климатској политици, са релативно строгим временским оквиром за смањење емисија у поређењу са другим великим економијама. Како би се спречило тзв. „цурење“ угљеника – односно преношење интензивне производње GHG ван ЕУ, где би такве емисије могле бити покривене мање амбициозним климатским политикама – Брисел планира да уведе већ поменути CBAM. Увођењем царине на стране производе на граници, ЕУ би осигурала да домаћи произвођачи не буду суочени са неповољним конкурентским положајем због строжих еколошких захтева унутар Уније. Предлог за CBAM носи са собом неколико изазова и критика. Такав механизам ризикује да угрози економије у развоју, где су индустријски процеси често мање ефикасни. Може се посматрати као зелени протекционизам и као такав некомпатибилан са законодавством Светске трговинске организације, потенцијално оптерећујући мултилатерални трговински систем који је већ под великим притиском. Такође, могло би да буде веома тешко за имплементацију, пошто је емисије страних произвођача теже израчунати и проверити.

Ипак, чини се да је решавање проблема „цурења“ угљеника од суштинског значаја за усклађивање Зеленог договора са домаћим економским интересима, као и за демонстрирање лидерства у климатској политици. Главни изазов за ЕУ у овој области биће осмишљавање механизма за прилагођавање граничног нивоа угљеника који је компатибилан са законима СТО, механизма који поштује интересе глобалног југа и подстиче друге велике емитере да следе сличан приступ, уместо да их тера да се упуштају у царинске ратове.

С обзиром на величину тржишта ЕУ, механизам би могао да делује као подстицај за побољшање ефикасности и смањење емисија GHG у трећим земљама. Поред ових идејних и регулаторних начина вођења, ЕУ има материјалну основу да прикупи подршку за своје зелене циљеве. Међународна трговина је једна од кључних области политике у којој ће Зелени договор вероватно имати значајан утицај на спољно деловање ЕУ. Управљање јединственим тржиштем је кључна надлежност Комисије ЕУ, што га чини најкориснијим алатом. Зелени договор предлаже да се трговинска политика ЕУ усмери ка еколошкој транзицији, укључујући обавезе подршке одрживости кроз међународне трговинске споразуме. То би укључивало да поштовање Париског климатског споразума постане суштински елемент за све будуће свеобухватне трговинске споразуме. Ова последична мера може да се покаже као промена у трговинским односима ЕУ са оним спољним партнерима који показују мање климатских амбиција на мултилатералном нивоу, као што су Аустралија и Бразил.

 Имајући у виду чињеницу да спољна климатска политика ЕУ постаје све одлучнија – посебно у области међународне трговине – није изненађујуће да је спољна димензија Зеленог договора добила различите реакције на међународној сцени. Русија је запретила да ће тужити ЕУ Светској трговинској организацији због планираног механизма CBAM. Бразил и Индонезија доживели су покушаје Уније да пројектују своје климатске циљеве кроз трговину као нови облик колонијализма. Управо због тога, координација са трећим земљама биће важна за унапређење циљева Зеленог договора на глобалном нивоу.

У овом контексту, снажна интеракција са економијама у развоју биће посебно релевантна за ЕУ: глобални односи су претрпели фундаменталне промене; свет изван ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој) добио је економску и политичку тежину. Економије у развоју су важне за успех Европског зеленог договора у његовој спољној димензији из три основна разлога: (1) њихов растући значај у међународном систему усред глобалних промена моћи; (2) њихова релевантност за основне циљеве Зеленог договора који се односе на трансформацију ка одрживости и (3) њихове билатералне и мултилатералне односе са ЕУ. Поменуте државе користе своју структурну економску моћ да обликују регионални или међународни развој. Оне чине највећи део економске активности у својим регионима и имају значајан удео у регионалној и/или глобалној трговини и инвестицијама. Сходно томе, њихове акције ће такође, одредити успех или неуспех економске трансформације у њиховом региону.

Мотивација за превођење економских, географских или демографских фактора у политички утицај на регионалном и глобалном нивоу налази се, између осталог, у повећању међунационалних и транснационалних активности, посматрајући примере азијских актера у Африци или Латинској Америци. Штавише, они се ангажују у глобалним управљачким телима, укључујући клубове држава као што су Г20, БРИKС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), МИКТА (Мексико, Индонезија, Јужна Кореја, Турска и Аустралија), као и безбедносне и финансијске институције као што су Шангајска организација за сарадњу или Нова развојна банка. Њихове активности имају највећи мултипликативни потенцијал изван њихових граница када је у питању глобално промовисање зелене транзиције. Укратко, ове земље имају и капацитет и спремност да буду глобални актери и да их сви други актери – укључујући и ЕУ – схвате озбиљно.

Различити профили поменутих држава чине их кључним актерима за постизање циљева одрживости Европског зеленог договора. Све оне имају велики потенцијал за обновљиве изворе енергије и посебно су богате сировинама и природним ресурсима, припадају или групи земаља мегабиодиверзитета или групи земаља богатих шумама, или припадају обема групама. Истовремено се суочавају са високим степеном деградације животне средине, загађења и емисија угљеника. Акција ЕУ у области климатских промена је узалудна осим ако остали актери не испуне потражњу за зеленом енергијом и истовремено смање своје емисије. Илустрације ради, државне компаније за фосилна горива Русије (Гаспром), Индије (Угаљ Индија), Мексика (Pemex), Кине (PetroChina) и Бразила (Petrobras) налазе се на списку првих 20 компанија које заједно емитују 35% укупног угљен-диоксида и метана широм света.

ЕУ одржава билатералне односе са помеутим државама које имају посебан значај за Зелени договор. Кина је једна од ретких земаља којој се у Комуникацији Комисије појединачно говори. На политичком нивоу, ЕУ је развила стратешка партнерства са Кином, Индијом, Бразилом, Мексиком и Јужном Африком и редовно одржава билатералне састанке на високом нивоу са сваком од њих, последњи пут са Индијом (јул 2020, мај 2021. године) и Кином (септембар 2020. године).

Стратешка агенда за сарадњу ЕУ и Кине, договорена 2020. године, укључује поглавље о климатским променама и заштити животне средине. Мапа пута ЕУ – Индија до 2025. године идентификује, између осталог, ефикасност ресурса, биодиверзитет циркуларне економије и квалитет ваздуха као области за ближу сарадњу. Слично томе, у односима ЕУ и Индонезије, где су обе стране усред преговора о Свеобухватном споразуму о економском партнерству (IEU CEPA), економска сарадња и трговинска агенда су повезане са сарадњом на одрживом управљању тресетиштем, одрживом рибарству и шумарству. Нови трговински споразум ЕУ- Mercosur (2019. год.), који тек треба да буде ратификован, укључује експлицитно позивање на Париски климатски споразум, као и посвећеност заштити климе и преласку на одрживу нискоугљеничну економију, иста је ситуација и са новим ЕУ – Мексико трговинским споразумом (договорен 2018. године).

У Заједничком комитету Мексико – ЕУ, Зелени договор и његове импликације на билатералне односе већ су били тема директних дискусија – о напретку и спецификацијама механизма CBAM или планова ЕУ о политици одрживих производа. Односи ЕУ са Јужном Африком део су укупних амбиција ЕУ да развије свеобухватну стратегију са Африком, која, између осталих тема, предлаже партнерство за зелену транзицију и приступ енергији за одржива улагања. Упркос постојећим тренутним политичким тензијама и санкцијама, ЕУ и државе чланице одржавају дијалог са Русијом о темама од посебног значаја за климатске промене и политику заштите животне средине, као што је арктичка сарадња. У неким областима политике, координација са побројаним партнерима је неопходна за успешну имплементацију политике ЕУ.

Иако успех Европског зеленог договора зависи од блиске координације са осталим глобалним актерима, остаје да се види да ли ће ова нова климатска стратегија убрзати међурегионалну сарадњу или ће деловати као нови извор сукоба на глобалној сцени. У ствари, са механизмом CBAM у припреми и интеграцијом Париског климатског споразума у све потписане споразуме о слободној трговини које тренутно има ЕУ, Зелени договор већ превазилази техничке карактеристике достизања глобалне зелене транзиције. Што је још важније, има потенцијал да поремети економске и дипломатске односе ЕУ са моћним незападним силама. Зелени договор лежи у срцу ширег геополитичког питања: он одражава спремност Европске комисије да игра жестоку утакмицу у питањима климатске политике применом оштрих економских мера против мање амбициозних међународних актера. Као што је недавно рекао један високорангирани званичник ЕУ, Унија не може бити наивна – ако други нису посвећени климатским амбицијама, она мора да предузме акције.

Поред трансформације глобалне економије, Зелени договор је усмерен ка вишем циљу: подстицање емитера гасова са ефектом стаклене баште ван ЕУ да предузму оштрије климатске мере наметањем дипломатије Зеленог договора. Стога се чини да ће Зелени договор играти кључну улогу у спољним односима Европске уније. Његова имплементација и дизајн ће утицати на екстерну перцепцију глобалне улоге ЕУ – да ли ће се она доживљавати као интегративна или конфронтирајућа, као одлучна или као безуба? Ипак, дугорочно гледано, легитимитет и кредибилитет климатског лидерства ЕУ може се обезбедити само интензивним ангажовањем заједно са актерима глобалног југа и са различитим центрима данашњег мултиполарног света. Такође, климатско лидерство треба да узме у обзир интересе, потребе и очекивања земаља у развоју. Сарадња ЕУ са овим земљама може помоћи у испуњавању глобалних климатских циљева.