Евроскептицизам у Француској и Србији – сличности и разлике

Евроскептицизам у Француској и Србији – сличности и разлике

Аутора: др Јелена Тодоровић Лазић

Eвроскептицизам у Француској бележи очигледан раст последњих деценија. Међу познаваоцима евроскептицизма у Француској, постоји сагласност о томе да  француско „не“  Уговору о Уставу на референдуму 2005. години, указује на почетак нове фазе еврoскептицизма у Француској, иако не би било погрешно тврдити да је постојало „неповерење“ према Европској унији (ЕУ) и пре тога. Без икакве сумње, евроскептицизам је постепено одиграо значајну улогу у француској унутрашњој политици нарочито у годинама које су уследиле након референдума. У једном моменту након Брегзита, а уочи председничких избора 2017. године у Француској, европска јавност је имала утисак да је ниво сумње Француске према ЕУ увећан до те мере да је постао легитимна претња њеној будућности у ЕУ (бојазан да Национални фронт може однети победу на председничким изборима 2017. године).

Француска је поред Немачке, била једна од иницијатора за оснивање Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ) 1951. године. Ова Заједница настала је у покушају да се оконча сукоб који је бацио континент у два светска рата тако што ће повезати економије два главна конкурента кроз производњу угља и челика. Идеја је била да се стварањем заједничког тржишта за индустрију угља и челика, онемогући сваки потенцијални рат.

Без обзира на то што је један од оснивача, Француска је била прилично скептична према европским интеграцијама од тренутка када је званично настала Европска унија 1992. године. Била је једна од три државе чланице које су одржале референдум о Мастрихтском уговору који је једва прошао са 50,8% (познато као „сасвим мало да“). Један од основних разлога што је толики проценат Француза гласао против јесте да поменути Уговор не само даље интегрише Европу економски, већ и политички, што је био домен над којим Европска заједница (ЕЗ) раније, није имала надлежност.

Референдум о Мастрихтском уговору представља први знак евроскептицизма у Француској. Споразум из Мастрихта који је формално створио Европску унију потписала је Француска након референдума који је омогућио појаву нових подела у француском друштву. Опција «да» добила је мање од 51% гласова. Одзив је био око 69%, а сви ови резултати су се сматрали првим реалним знаком евроскептицизма у Француској. Неки француски политички актери као бивши министри Филип Сегуин и Шарл Паска (десничари) или Шевенман (левичар) били су против Уговора. То је био први пут да су неки веома утицајни француски политичари изразили своје примедбе. Њихове основне замерке су се односиле на то да је будућа Европа, Европа трговаца и технократа. Ово је тренутак када је евроскептицизам у Француској стекао кредибилитет.

Француска је од почетка заговарала међувладин приступ у односу на ЕУ. Теорија међувладине сарадње „посматра интеграцију као процес који напредује док то државе дозволе, односно док њима то одговара“ (Miščević 2007: 355). Иако је дубља политичка интеграција коју је носио Мастрихтски уговор носила вишеструке користи у економском погледу, за Француску је то значило да ће морати да прихвати наднационалну надлежност у неким политикама у којима су националне државе суверени господари.

Док се Француска држала свог међувладиног приступа, друге државе чланице које су више присталице директно супротстављене теорије – неофункционализма, попут Немачке, избиле су саме на чело европских интеграција. Неофункционализам представља „теорију интеграције по којој ће државе чланице радити заједно како би оствариле економске користи, у процесу  у коме се све више задатака делегира на наднационални ниво“ (Lelieveldt, Princen 2011: 33). Француска је сматрала да се њена способност утицаја на ЕУ временом смањује, и да Немачка постепено преузима примат, првенствено због њене снажне подршке ка ЕУ.  То је довело до општег осећања да улога Француске у ЕУ слаби.

Током мандата француског председника Франсоа Оланда, способност Француске да утиче на ЕУ се смањила још више. На почетку свог председавања, он се снажно одупирао вођству Немачке на примеру механизма фискалног договора (ЕСМ) као одговорa на кризу у еврозони, али није успео у томе да се глас Француске чује на наднационалном нивоу. Поједини аутори примећују да је Француска не успевајући да симулира јединство са Немачком по важним питањима за ЕУ, дозволила да добије улогу неједнаког партнера.

Осим неспособности председника да утиче на доношење одлука на наднационалном нивоу у одговору ЕУ на кризу еврозоне, Оланд се суочио са оштрим критикама због свог укупног руковођења француском државом током свог мандата. Највећи проблем је што је његово председавање довело до распада левице – посебно његове Социјалистичке партије. Као резултат, Социјалистичка партија је изгубила оно што је историјски била основа подршке међу бирачима: гласове радничке класе.

Француско одбацивање Уговора о Уставу 2005. године означило је преокрет у релевантности евроскептицизма. То је први пут био да су Французи отворено одбацили и спречили корак ка продубљивању европских интеграција. Постојала су два главна разлога због чега су се Французи супротставили поменутом Уговору. Први разлог је неолиберални правац економског развоја ЕУ, а други противљење потенцијалном чланству Турске, а оба разлога су додатно подстакнута свеукупним лошим стањем француске економије и негативним трендовима у погледу незапослености (Taggart 2006: 15).

Французи су углавном подржавали Европску унију, а њихова репутација унутар ЕУ је про-интеграционистичка, утицајна чланица која је усмерена ка уједињењу Европе. Међутим, било је и неколико година у којима је подршка била слабија. Француски евроскептизам није превише упадљив у поређењу са другим земљама. Еволуција евроскептицизма у Француској пратила je исти пут, у мери у којој је овај феномен уско повезан са великим догађајима и кризама у ЕУ. Током седамдесетих година када су покренуте анкете Еуробарометра, Французи су били велики евроентузијасти,  на питање да ли је Заједница „добра ствар“ за њихову државу, заједно са грађанима пет осталих држава оснивача одговорили су „да“ са скоро 70%. Већ 1980. године, проценат је пао на 48%.

Током осамдесетих година, број Француза који су размишљали о ЕЗ негативно био је најнижи, испод 10%. Од 1990. до 2001. проценат варирао између 8 и 19%, дајући просек од 12,7%, што је врло близу просеку ЕУ од 12,5%. Већ 2005. године, француски став постао је јаснији будући да су гласали против Уговорa са 54%. За анализу еволуције евроскептицизма, најважније су године након 2008. године, када је инфлација била главна брига Европљана, а економска криза утицала на њихове ставове према ЕУ. Од 2008. године, позитивна слика о ЕУ у Француској је испод 40%.

Евроскептицизам се може пронаћи, како у десничарским, тако и у левичарским странкама. Што се тиче појаве евроскептицизма у левичарским странкама, према речима Флуда (Flood, 2002) „напади на ЕУ су на основу њене посвећености либералном капитализму, дерегулацији, слободној трговини и глобализацији“. Поред тога, они имају за циљ отворенију Европу, пошто сматрају да је Шенген превише рестриктиван. Милнер сугерише да се „антиевропски ставови налазе углавном међу онима са нижим нивоом прихода и образовним квалификацијама“ (Milner 2004: 62).

Окупљање за Републику (Rassemblement pour la République) била је нео-голистичка странка коју је Жак Ширак основао 1976. године. 2002. године је прерасла у Унију за председничку већину, а касније је преименована у Унију за народни покрет. Партија је основана да би вратила владавину деголиста, са фокусом на темама као што је национални суверенитет. Када је реч о евроскептицизму, деолисти традиционално показују неповерење према наднационалним институцијама и федералној Европи (Hainsworth 2004: 37). Иако је национализам веома јак, то није увек било случај. Традиционално су биле две одвојене промене у партијској политици. Прва се догодила на почетку европских интеграција; они су гласали против Европске одбрамбене заједнице, Европске економске заједнице и ЕУРАТОМ-а. Међутим, 1959. године, када је Де Гол изабран за председника, партија је изненада подржала став да ће европска интеграција, предвођена Француском, заправо јачати политички и економски положај Француске, а самим тим и национални интерес (Hainsworth 2004: 38).

Друга промена у партији у смислу питања Европе, догодила се почетком осамдесетих година прошлог века. Партија се сложила са Јединственим европским актом и увођењем квалификованог већинског гласања, иако је то било против Де Голове идеје о националном суверенитету. Очигледно су прешли са националног суверенитета на прећутно прихватање „удруживања“ суверенитета (Hainsworth 2004: 40). 2014. године странка је добила новог лидера Саркозија, бившег председника Француске. Нови лидер одмах је изјавио да жели ново име за партију – Републиканци.

Национални фронт (НФ) је екстремно десничарска партија која доживљава значајан пораст популарности. Често се сматра једином моћном партијом евроскептика у оквиру француског партијског система. Европске интеграције су важан фактор за НФ у контексту њиховог успеха. 1984. године НФ добио је 10% гласова на европским изборима, а они се сматрају првом званичном победом странке у националној политичкој арени (Hainsworth 2004: 45). Странка је основана 1972. године. Жан-Мари Ле Пен, отац садашњег лидера странке Марин Ле Пен, основао је и водио странку у потпуно другачијем политичком окружењу од своје ћерке. Екстремне десничарске партије су изгубиле утицај већ пре Другог светског рата, а након тога остало је само неколико група радикалних идеологија (Williams 2011: 138). Најнижа тачка била је 1981. године када  Ле Пен није успео да скупи довољно потписа који су потребни за учешће на председничким изборима. Као куриозитет, 1980. године странка је тврдила да подржава кохерентан европски пројекат који укључује заједничку европску стратегију одбране и нуклеарне стратегије, заједничку спољну и безбедносну политику, заједничке контроле имиграције, заједничку валуту (Hainsworth 2004: 45).

Ако се осврнемо на председничке изборе у Француској 2002. године, Жан-Мари Ле Пен, био je убедљиво поражен у другом кругу против Жака Ширака. Ширак је успео да освоји 82% гласова, што га је послало у други мандат као председника Француске. Међутим, овај огроман проценат није нужно одсликавао подршку за њега колико против Ле Пена. У првом кругу гласања, тада непопуларни Ширак освојио је само 5,5 милиона гласова од приближно 41 милиона (Bell, Criddle 2002: 646). Упркос томе, успео је да изађе као један од два кандидата са највећим бројем гласова након првог круга гласања, и пошто ниједан кандидат није добио апсолутну већину, избори су ушли у други круг. Тада је Ширак добио додатних 20 милиона гласова једноставно зато што је био мање од два зла (Bell, Criddle 2002: 652). Постоји много примера двосмислености француског проевропског става од самог почетка. Оно што прво упада у очи јесте амбивалентност председника Де Гола (1958-1969) који је прихватио примену Римских уговора, док је истовремено бранио апсолутно право сваке државе да потврди своје виталне интересе током „кризе празне столице 1966. године“ (Rozenberg 2016: 5).

НФ је на европским изборима 2014. године освојио 23 места од укупно 72, и тако постао највећа странка у Европском парламенту. Током кампање одбацили су француско чланство у еврозони, али и чланство у ЕУ. Такође су нагласили проблем незапослености и говорили против глобализације. У последње време, стављају акценат на недостатак демократије у ЕУ, бирократији (посебно међу елитама), опасност од имиграције за државу и њену културу (Ivaldi 2018:  9)

Евроскептицизам у Србији

Евроскептицизам који можемо препознати у ставовима грађана Србије има вишеструке узроке. Оно што је без икакве сумње, на првом месту јесте претприступна стратегија према државама кандидатима која се базира на условљавању. Како за остале државе Западног Балкана, тако и за Србију, европска перспектива се тренутно налази на дугачком штапу. Основни разлог је тај што је Унија заокупљена многим другим питањима који се односе на њену будућност што доводи до тога да се питање проширења не налази на листи приоритета.

Табела 1: Ако би сутра био расписан референдум са питањем да ли подржавате чланство Србије у Европској унији, како бисте гласали?

Извор: Канцеларија за европске интеграције-Европска оријентација грађана Србије

У периоду од 2014. до 2017. године, европске интеграције међу грађанима Србије нису уживале велику подршку. Према Истраживањима Канцеларије за европске интеграције (од 2017. године прерасла је у Министарство за европске интеграције), подршка није прелазила 50 процената (Канцеларија за европске интеграције – Европска оријентација грађана Србије). Шта је то што је утицало на грађане Србије да од почетног ентузијазма дођу до евроскептицизма? Подршка интеграцијама достигла је највиши ниво 2009. године када је била изнад 70 одсто, тачније 73%, одмах након визне либерализације –наредних година је, пак, драстично опадала. Истраживање јавног мњења Министарства за европске интеграције из децембра 2017. године, показује да би улазак Србије у ЕУ на потенцијалном референдуму подржало 52 одсто грађана, 24 одсто би гласало против, 12 одсто не би гласало уопште, а 12 одсто не зна одговор . Треба напоменути да је најнижи ниво подршке будућем чланству био 41 одсто (јун 2016, децембар 2012).

Француска и Србија у поређењу са ЕУ 28 

Графикон 1: ЕУ 28

Извор: Public opinion in the Еuropean Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

Графикон 2: Француска

Извор: Public opinion in the Еuropean Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

Графикон 3: Србија

Извор: Public opinion in the Еuropean Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

У време након Брегзита, на јесен 2016. године, у Француској се догодило да је проценат грађана који су на стандардно питање из Еуробарометар анкете одговорили да имају негативно мишљење о Европској унији (31), надвисило проценат оних који су одговорили супротно (29), уз највишу вредност за неутралне ставове за последње 3 године (39). Ово се може објаснити кроз страх који се граничио на моменте са паранојом да ће се Унија распасти.  Шест месеци касније након што је на председничким изборима у Француској поражена опција тврдих евроскептика на челу са Марин Ле Пен која је најавила излазак из чланства, проценат позитивних гласова је поново превагнуо над негативним (40 на према 22, неутралних 36). На нивоу ЕУ28, најмањи проценат позитивних (34) и негативних (27)  ставова грађана према ЕУ, био је 2016. године  у пролеће за време припрема око Брегзита. Оно што се може закључити из графика 2 и 3, јесте да се Француска пре и после 2016. године, налази у оквирима европског просека. Када је реч о грађанима Србије, и ту нема великих одступања. Као што можемо видети на основу графика 4, најмање вредности позитивних (34), а највише негативних (28) ставова биле су управо у јесен 2016. Годину дана касније (2017/2) ови проценти су се значајно променили – позитивни су порасли за 7 (41), а негативни се смањили за 7 процентних поена (21).

Доживљај и интерпретација феномена евроскептицизма разликује се из визуре држава чланица и држава кандидата – Француска и Србија. У случају Француске, евроскептицизам је повезан са историјским развојем ЕУ и продубљивањем интеграције које води до већег отпора (између осталих разлога) Француза; у другом случају, евроскептицизам код кандидата је вишеструко комплекснији. У земљама у транзицији које су скоро постале чланице (или су у току преговори о чланству као у случају Србије), проблем није настао постојањем једне или две политичке партије које се супротстављају Унији, већ неговањем тзв. „популарног“ евроскептицизма који је изазван претприступном стратегијом, али и вишедеценијским условљавањем од кога су се грађани Србије уморили.

Када је реч о сличностима, заједничко је то што ће од будућег изгледа транформисане Уније зависити какав ће бити даљи тренд евроскептицизма у обе државе. Будућност евроскептицизма у Француској у одређеној мери ће зависити од пута који ће Унија следити у будућности. Паралелно са тим, промена политичке и економске ситуације у Француској вероватно ће утицати на будућност Националног фронта, а самим тим на његове домете у политичком животу Француске.